Materice u ulozi glavnog negativca

O bebi-sloganima, populacionoj politici i novinama u Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom

Miljana Novaković
Objavljeno 27.02.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 23 mins

Svake godine populacija u Srbiji je za oko 40.000 ljudi manja, i to samo na osnovu negativnog prirodnog priraštaja. Ovu godinu Vlada najavljuje kao godinu borbe za veći natalitet, a kampanja je otpočela sloganima za stimulaciju rađanja većeg broja dece, koji su izazvali burnu reakciju javnosti, i uglavnom su okarakterisani kao uvredljivi.

Sa Kosanom Beker, pravnicom i članicom Udruženja građanki „FemPlatz”, razgovarali smo o ovakvom potezu Vlade, kao i o novom Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, koji je donet u decembru 2017, a njegova primena počinje od 1. jula 2018. godine.

PANČEVO SI TI: Kako ste Vi reagovali na ove slogane?
: Nesporno je da je demografska situacija jako loša, ali svaljivati odgovornost za to na mlade žene, to se prosto ne sme dešavati u jednoj pristojnoj državi u kojoj se poštuju prava. Zaprepašćena sam takvom jednom drskošću na nacionalnom nivou. Osim što upiru prst na žene u reproduktivnom dobu, ima još nešto u vezi sa sloganima – kada bolje pogledate, oni su namenjeni isključivo ženama iz većinske populacije. Nijedan nije napravljen za Romkinje na primer, i to je jedan dodatni nivo diskriminacije. Iako živimo u društvu koje ima nekakvo nasleđe socijalizma u kome smo barem načelno bili svi ravnopravni, ono što se sada dešava u našem društvu je nešto što se u sociologiji zove retradicionalizacija i repatrijarhalizacija društva. Današnje mlade devojke su zapravo ograničenije nekim društvenim normama, nego što su bile naše majke pa čak i bake, i to je velika tragedija u našem društvu.

Kosana Beker

PST: Da li je to svaljivanje krivice na žene zapravo skretanje teme, i alibi da se država ne bi bavila pravim uzrocima?
BEKER: U korenu problema je stereotip prema ženama u kome dominira shvatanje da je osnovna funkcija žene da rađa, i žena je kroz sve ostale prizme nevidljiva. Pritom, tipična žena na svakom koraku ima određene prepreke, iako su sami zakoni prilično dobri. Kada završi školu, pokušaće da se zaposli, ali će veoma teško dobiti posao, budući da je prvo što je mnogi poslodavci pitaju – da li planira porodicu. To je naravno zabranjeno, ali se u praksi dešava, a zbog velikog siromaštva, mnoge žene pristaju da daju odgovore na ta pitanja, možda čak i ne znajući da je to protivzakonito.

PST: Često se spominju i blanko otkazi koje su prinuđene da potpišu?
BEKER: Da, to se spominje, doduše ja nisam imala prilike da svedočim tako nečem, ali bilo bi dobro kada bi se žene sa takvim iskustvima osnažile da to iznesu u javnost. One verovatno ne smeju to da urade jer se plaše otkaza, praktično su ucenjene. To je čitav jedan mehanizam problema i prepreka koje pritiskaju mladu ženu.

PST: Da li slogani mogu da reše tako kompleksan problem kao što je poražavajuća demografska slika? Šta bi zapravo bili pravi uzroci ovakvog stanja?
BEKER: Nesigurno je sve. I ako imate posao, nesiguran je. Ako ga nemate, vi nemate ništa. Zatim, kod nas se još uvek deca prevashodno percipiraju kao odgovornost majke, sve je na njoj. Ako su samohrane, situacija je još teža. Troškovi oko dece su jako veliki, a pritom ništa sistemski nije prilagođeno. Ako radite imate problem sa dobijanjem mesta u vrtiću, a ako ne dobijete mesto, kako ćete da radite? To dete treba nahraniti, obući, školovati. Pritom, mnogi vole da kažu „Ma neće biti gladno i žedno!” . Nije poenta da dete ne bude samo gladno i žedno, nećemo se zadovoljiti time da imamo hleba i vode, i da znamo da nećemo umreti od gladi, ima u životu nešto više od toga. A da ne pričam o tome šta se dešava po selima, tamo nema više ničega, ni kulturne ponude, ni ambulante, ničeg. Koliko god vlasti pričaju o problemu bele kuge, kako vole da se zvučno izraze, zapravo ništa konkretno nisu uradili da bi ljudima olakšali da se odluče na roditeljstvo.

PST: Deluje kao da smo stalno u najavama velikih strategija, a da zapravo uvek ostane samo na tome? Kako zvuče sve te lepe reči u kontekstu onog što je realno stanje – plate i penzije su smanjene, zabrana zapošljavanja u državnim službama je i dalje na snazi, što otežava dostupnost javnih servisa građanima… kako to tumačite?
BEKER: Ja ne bih imala ništa protiv nekakvih slogana da su oni deo neke veće strategije i plana. Ali ne vidim da ova država ima ikakav jasan i konkretan plan kako da postigne sve to što najavljuje, i ako im je slogan najveći domet, a ništa drugo ne funkcioniše, neće biti sjajno…

PST: Rekli ste da je i dalje majka ta od koje se sve očekuje kada je briga o deci u pitanju. Kako uključiti očeve u to, da li država radi na promociji uloge oca i menjanju postojećeg patrijarhalnog stereotipa? Kakva promena je uopšte moguća, ako se na TV-u ukidaju obrazovni programi, a nude se Parovi i Zadruge, u kojima je žena ponižena?
BEKER: Da, umesto da promovišu uspešne žene i ravnopravnost, žena je na svakom koraku predstavljena kao objekat. Pogledajte na primer ovu situaciju sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, na koji se čeka već dve godine, i oni i dalje neće da ga puste. Vlada se ponaša kao da nije zainteresovana da zaista nešto kokretno uradi na unapređenju rodne ravnopravnosti. A kada je reč o ulozi oca, postoje različiti modeli. U Švedskoj je primenjen model koji su nazvali „daddy’s month”, po kojem je godinu dana majka koristila porodiljsko odsustvo, a trinaesti mesec očevi. Uvideli da to nije baš dobar model, pa su pribegli uslovljavanju – ako samo žena koristi, porodiljsko će trajati devet meseci, a ako koristi i otac, trajaće 12 meseci. A u Danskoj su na primer uveli obavezu da porodiljsko koriste i otac i majka, i meni se čini da bi u našem sistemu samo to moglo da da neke rezultate, budući da se ovaj naš sistem po kome otac može da preuzme porodiljsko nakon trećeg meseca radi nege deteta, pokazao kao slab. Ta ideja nije zaživela, broj očeva koji su preuzeli porodiljsko je izuzetno mali. Dodatna nelogičnost je da ukoliko majka ne radi, otac čak tu mogućnost ni nema.

Sofija Mandić (Foto: Medija centar)

Sofija Mandić, kolumnistkinja Peščanika i aktivistkinja Ženske platforme za razvoj Srbije za naš sajt komentariše neke od promena koje je doneo novi Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom:

Novi Zakon o finansijskoj podršci sa decom doneo je neke dobre novine – poput uplate naknada zarada direktno na račun porodilja i proširivanja kruga žena koja imaju pravo na naknadu tokom porodiljskog i odsustva radi nege deteta. Pravo sada imaju ne samo one koje su u radnom odnosu, već i na one koje rade van radnog odnosa – recimo u poljoprivredi, po osnovu ugovora o delu, autorskog ugovora i slično.

Međutim, uprkos ovim naizgled dobrim izmenama, zakon će već na drugi pogled ponovo pokazati koliko je zapravo organima vlasti stalo do podrške porodicama sa decom u Srbiji. Za žene koje su u radnom odnosu će se pri naknadi zarade obračunavati prosek mesečnih zarada u periodu od prethodnih 18 meseci, umesto dosadašnjih 12 meseci. Žene će očigledno morati da budu duže u radnom odnosu da bi mogle da ostvare pravo na naknadu zarade. Važeći zakon je ostavljao mogućnost da žena ne bude u radnom odnosu punih 12 meseci, već da joj se za nedostajuće mesece računa kao da je radila za polovinu prosečne mesečne zarade. Ovakav „pomoćni“ obračun ne poznaje novi zakon, čime se pred žene stavlja uslov obaveznog radnog odnosa od godinu i po dana kako bi mogle ostvariti pravo na naknadu zarade.

Kada su u pitanju žene koje rade van radnog odnosa, za njih se takođe zahteva rad u prethodnih 18 meseci od odlaska na odsustvo zbog trudnoće ili nege deteta. Znamo da ovo nije lako ostvariti ukoliko radite na osnovu autorskog ugovora ili ugovora o delu. Poljoprivrednice prema novim pravilima moraju ostvarivati primanja čak 24 meseca pre odsustva – čime su stavljene u nepovoljniji položaj bez ijednog razumnog obrazloženja. Ovo posebno treba posmatrati u kontekstu žaljenja naših vlasti zbog odumiranja sela, odlaskom mladih sa sela i iz poljoprivrede.

Dakle, reč je o tome da se se novim zakonom obuhvat žena koje će moći da ostvare pravo na naknadu zarade samo prividno proširiti, jer će izvan polja materijalne zaštite i dalje ostati brojne žene koje ne mogu da „prebace“ visoko postavljenu lestvicu, kao i žene u radnom odnosu koje su do sada bile zaštićene. Žene različitih profesija tretiraju se neravnopravno. Tome treba dodati i da su maksimalni iznosi naknade zarada smanjeni sa pet prosečnih mesečnih zarada na tri prosečne zarade u Srbiji. Time se dodatno destimulišu žene koje rade na bolje plaćenim poslovima i koje zapravo ne mogu da ostvare pravo na naknadu zarade prema opštim pravilima, ravnopravno.

O platama porodilja zaposlenim u javnom sektoru

Kada je u pitanju nepovećavanje plata ženama zaposlenim u javnom sektoru, koje su u trenutku nedavnog neznatnog povećanja plata bile na odsustvu zbog roditeljstva, ono je samo posledica zakonskog načina obračuna naknada zarada, koje uvek uključuju prosečna primanja u periodu koji prethodi otpočinjanju odsustva. Zbog toga povećanje plata dok su na odsustvu nije moglo uticati na primanja porodilja i majki (a zapravo ne samo njih nego njihovih porodica u celosti). Ovakva situacija samo potvrđuje da najranjiviji – u ovom slučaju žene i deca – uvek izvuku deblji kraj u politikama štednje. Ne treba zaboraviti da je do prvobitnog smanjenja plata upravo došlo zbog štednje čije su posledice u potpunosti prevaljene na građane. Razočaravajuće je i tužno to što su vlastima puna usta potrebe da se deca u Srbiji rađaju, dok ih sa zapravo vide kao prekobrojni trošak u državnoj kasi.

Zbog svega navedenog – snižavanja dostignutog nivoa prava i neravnopravnog tretmana žena koje obavljaju različite vrste poslova u novom zakonu, Ženska platforma za razvoj Srbije je podnela pritužbu Poverenici za zaštitu ravnopravnosti i očekuje njenu reakciju. Druge institucije, poput Ustavnog suda, bi itekako imale razloga da reaguju ali je ovaj organ do te mere postao spor i nedosledan u postupanju, da je mala nada da će žene na toj adresi pronaći zaštitu.

PST: Jedan od kamena spoticanja su i poslodavci, koji ženu u reproduktivnom dobu gledaju kao potencijalni trošak i nerado primaju na posao. Kako to promeniti?
BEKER: Pa najpre striktnom primenom zakona i kažnjavanjem onih koji ga ne poštuju, jer takva diskrimancija je već zabranjena. Možda bi rešenje bio neki vid stimululacije, nagrada u vidu medijske promocije, ili nekakve poreske olakšice, ali u svakom slučaju mislim da se time ne bavimo dovoljno.

PST: Ali tu dolazimo do toga da, prema nekim podacima, nema dovoljno inspektora za rad, koji bi mogli da ih kontrolišu redovno. A u vezi sa tim, šta ćemo onda sa zabranom zapošljavanja?
BEKER: Ako se ne varam, jeste nešto povećan broj inspektora rada, uočen je njihov nedostatak. Ali pre svega, da bi inspektor rada uopšte reagovao na to što se ženama dešava na tržištu rada i to ne samo u vezi sa roditeljstvom, već i u vezi sa položajem na poslu, mogućnostima napredovanja, sa seksualnim uznemiravanjem, dakle, najpre ta žena mora da prepozna to kao problem. A mi se krećemo u društvu u kojem je to zanemareno, diskriminacija nije tema uopšte.

PST: Ali koju poruku država šalje ako se afere poput onih o položaju radnika u „Juri” i „Geoxu” zataškavaju?
BEKER: Rekla bih da je tu problem najviše u sindikatima. Sindikati više ne rade svoj posao – kada je poslednji put bio štrajk? Naravno, u nekim firmama radnici se, preplašeni, možda neće organizovati da imaju sopstveni sindikat, ali to nije ni neopodno, uvek se mogu priključiti bilo kom granskom sindikatu. Ali kod nas sindikati prosto ne rade svoj posao, Žao mi je što je tako, jer ovakvih bi situacija sigurno bilo manje.

PST: A kada je reč o vrtićima, kako objašnjavate da ih nema dovoljno? Dece je manje nego ikad po svim statistikama, ali i mesta takođe?
BEKER: Ni ja ne razumem zašto je to tako, a još više ne razumem zašto se ne otvaraju novi, upravo bi to bila jedna od velikih mera koje bi mogle da olakšaju roditeljima. I ne samo radi roditelja, za decu je izuzetno važan vrtić, zbog socijalizacije, i ranog razvoja deteta.

PST: Kada je reč o novom Zakonu o finasijskoj podršci porodici sa decom, kako se Vama čine izmene? Ima ih puno, ali često se kao pozitivan pomak navodi to što je proširen obuhvat žena koje koje imaju pravo na porodiljsko odsustvo, pa su sada pravo stekle između ostalog i žene koje rade po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, ugovoru o delu i autorskim pravima, kao i poljoprivrednice?
BEKER: Da, možda jeste prošireno, i to je svakako pozitivno, budući da je jako mnogo žena koje rade van radnog odnosa, ali ono što ja imam da kažem o ovom zakonu je: šta je opravdanje za stavku u vezi sa obračunom naknade zarada, po kojoj se radi utvrđivanja iznosa naknade posmatra 18 meseci koje prethode otpočinjanju održavanja trudnoće, odnosno porodiljskog odsustva, dok je za majke poljoprivrednice posmatrani period 24 meseca unazad? Čemu ta razlika? I zbog čega se na te žene ne odnosi stavka da posle tri meseca porodiljskog otac može da preuzme pravo na negu deteta? S jedne strane radite nešto pozitivno, proširujete prava, a onda u okviru toga pravite diskriminaciju određenih podgrupa.

PST: A kako komentarišete nedavnu izjavu predsednika koji kaže da se zalaže za makedonski model smanjivanja broja abortusa, po kojoj je žena koja se odluči na abortus obavezna da provede dva dana u bolnici, tokom kojih joj pokažu bebu na ultrazvuku? Obrazloženje je da 10 do 15 odsto žena nakon toga odustane od abortusa. Nije li to isto ono upiranje prstom na ženu, pritisak i izazivanje krivice i to direkt sa državnog vrha?
BEKER: Ko god da izjavi tako nešto, nedopustivo je. Pravo na abortus je civilizacijska tekovina. Abortus svakako nije metod kontrole rađanja, pre svega zbog zdravlja žene. Pozdravljam svaku aktivnost koja ide u pravcu smanjenja broja abortusa, ali pod uslovom da to nije na mala vrata uvođenje nekakve ideje o zabrani abortusa. Obrazovanje je najvažnije, i u to moraju biti uključene obe strane, i muškarci i žene. Postoje moderna kontraceptivna sredstva, porodica se planira, postoje dostupne službe, i na tome treba raditi, a ne na primer zabranjivati priručnike za seksualno vaspitanje, kao što je bio slučaj prošle godine.

Foto: Centar za marginu

PST: Kakva je situacija sa nevladinim sektorom, koliku ulogu on igra u celoj ovoj problematici?
BEKER: Nevladin sektor radi vrlo često ono što država treba da radi. Na primer ako pogledate ko pruža usluge ženama koje su žrtve nasilja – to su mahom ženske nevladine organizacije. Pa i u slučaju slogana su najpre reagovale nevladine organizacije, i to je dobro, one imaju veliku ulogu u davanju nezavisnog mišljenja, kritike, i predloga.

PST: Kako komentarišete postupak hrvatskog sekretara za demografiju, Marina Strmote, koji je pre nekoliko dana dao ostavku zbog, kako je rekao, neozbiljnih demografskih mera?
BEKER: To je jedna od retkih stvari u političkom životu koju sam onako potpuno razumela i saosećala. I u Hrvatskoj i kod nas, priče koje slušamo sa političkih govornica su toliko daleko od realnog stanja, da sam iznenađena da ovakvih postupaka nema više. Izaći i reći „Ja se ne slažem sa ovim”, to je takođe jedna od pokretačkih snaga društva. Ali kao da se negde taj deo koji se odnosi na vrednosti izgubio.

PST: Idu izbori u Beogradu, a i generalno smo često u kampanjama, koliko je uopšte diskriminacija žena tema predizbornih kampanja?
BEKER: Čini mi se da nije uopšte. Samim tim što se diskriminacija u Srbiji ne shvata ozbiljno, tako ni u predizbornim kampanjama nema poruka u tom pravcu. Većina nažalost uopšte ne percipira tu temu kao goruću.

One Comment to: Materice u ulozi glavnog negativca

  1. Avatar

    Bgd

    april 20th, 2018

    „ekspertkinja za natalitet“ niti ima dece niti planira da ih ima…. eto koga vi dovodite da nam „daje savete“, osobu koja je potpuno neprimerena jer nema nikakvog iskustva o temama o kojima priča….radikalni feministički totalitarizam!

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)