Azilantske muke

Sve duže zadržavanje u Srbiji, ilegalne deportacije iz Hrvatske i Mađarske i porast krijumčarenja migranata samo su neke od činjenica koje su prethodnu godinu azilatima učinile još težom.

Adrijana Vamoš
Objavljeno 17.01.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Prema procenama Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, kroz našu zemlju je prošlo najmanje 20, a najviše 40 hiljada ljudi u 2017. godini. Od tog broja, čak preko 60 posto njih došlo je iz Avganistana, potom Iraka, Kurdistana, Pakistana i Sirije. Za razliku od prethodnih godina, kada su migranti mahom bili muškarci između 20 i 30 godina starosti, u prethodnoj godini promenila se i demografska struktura tražioca azila. Sada se na takav podvig odlučuje čak 40 posto maloletnika, sa ili bez porodične pratnje, a ima i 20 odsto žena koje napuštaju svoju ratom zahvaćenu domovinu.

– U svakom trenutku prošle godine imali smo po nekoliko hiljada ljudi koji su bili zaglavljeni u našoj zemlji. To znači da Srbija sve više i više postaje tampon zona između zemalja porekla azilanata i zemalja Evropske unije, ka kojima oni gravitiraju. Iz medija smo imali prilike da saznamo da su hrvatska i mađarska policija ilegalno vraćale migrante u Srbiju, a u velikom broju slučajeva, i fizički i verbalno zlostavljala – ističe Radoš Đurović, izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila.

Radoš Đurović

U takvim okolnostima, mnogi azilanti su pokušavali i po 20, 30 puta da pređu granicu. To je za posledicu imalo porast krijumčarenja migranata. U drugoj polovini prošle godine, restriktivnoj politici prema azilantima pridružila se i Rumunija.

– Javno mnjenje u zemljama u okruženju, pa i u samoj Evropskoj uniji, nije naklonjeno izbeglicama. Smatram da je razlog tome strah koji proizilazi iz nepoznavanja tih ljudi, njihove kulture, tradicije i običaja, a prisutna je i bojazan od terorizma – kaže Đurović.

Kada je reč o Srbiji, vidljivi su pomaci u prihvatanju ovih ljudi u lokalnim zajednicama. Đurović smatra da naš narod pozitivno reaguje na izbeglice jer nas povezuje sličan mentalitet. U pojedinim školama u Sjenici, Tutinu, Beogradu i Lazarevcu sve češće se može videti i najmlađa populacija azilanata koja želi da se školuje dogod je ovde. Iako se u javnosti često prikazuje baš ta slika, koja je pozitivan primer uključivanja azilanata u jedno društvo, izvršni direktor CZA smatra da su odgovori našeg sistema na, ovo veoma osetljivo pitanje, samo prividni.
– Jedna slika se prikazuje javnosti, a sasvim druga slika može se zateći kada odete na teren, što mi iz Centra i činimo. Tada vidite da mnogi migranti ostaju van prihvatnih centara i da su osuđeni da se snalaze kako znaju i umeju, a da, čak i oni koji su dobili smeštaj i hranu, ne dobijaju ništa više, u smilsu socijalne ili psihološke podrške ili bilo čega drugog što je pojedincu potrebno za normalan i dostojanstven život. Na taj način, ti ljudi ostaju van sistema i država ih gura u sivu zonu.

Azilanti „dobili smeštaj“ u Beogradu

U Srbiji ima 18 prihvatnih centara, ali nisu svi istog kapaciteta. Lokalne sredine nemaju mogućnosti da se na adekvatan način bave migranntskim pitanjem. Azilna procedura u Srbiji je spora i neefikasna, o čemu svedoči i podatak da je u prošloj godini pet hiljada ljudi izrazilo nameru da traži azil, a da je do oktobra samo 200 ljudi uspelo da podnese zahtev, od kojih je 13 osoba azil i dobilo.

– Naša politika prema rešavanju migranstkog pitanja formalno ne postoji, ali se stiče utisak da se zvanične institucije nadaju da azilanti neće ovde ostati. U ovakvim uslovima u kakvim je EU danas, mogu da kažem da je to poprilično naivno razmišljanje koje dovodi do toga da migrante sve više guramo u ilegalu i ruke krijumčara – kaže Radoš i nastavalja:

Veliki je problem što u državnim instituacijama rade ljudi koji nisu stručni da se bave pitanjem migracije, pa iz tog straha da azilanti ovde ne ostanu, donose odluke koje su bazirane na neznanju i pretpostavkama.
Kao primer takvih uprava, Đurović navodi prihvatne centre u Krnjači i Obrenovcu.

– Menadžement tih centara čine ljudi koji su nedavno primljeni na ta radna mesta i koji ne znaju na koji način se takvom vrstom ustanova upravlja. Zbog toga su veoma često nesenzitivni prema azilantima i njihovim potrebama, a postavlja se i pitanje koliki je stepen bezbednosti na takvim mestima i da li krijumčari imaju pristup tim centrima – navodi Radoš.

Migracija će se nastaviti i u ovoj i u godinama koje slede i zbog toga je potrebno da kao društvo naučimo kako da se odnosimo prema tom procesu.

– Smatram da treba da izgradimo sistem u kojem će migranti biti uključeni kao građani koji imaju svoja prava i obaveze. Oni ni na koji način ne smeju biti diskriminisani ili zloupotrebljeni. Ukoliko sad propustimo priliku da migraciju držimo, uslovno rečeno, pod kontrolom, to će stvoriti ogromne potrese u ovom društvu u budućnosti – tvrdi ovaj diplomirani pravnik.

Tokom svoje dugogodišnje karijere, Đurović je pohađao brojne seminare i prakse iz oblasti azila i izbegličkog prava u inostranstvu. On kaže i da u mnogim zapadnim društvima nije uspostavljen dobar odnos sa tražiocima azila.
– U mnogim razvijenim zemljama migranti su i dalje poprilično izolovani. Ta zatvorenost i bivstvovanje u okviru svoje etničke grupe dovodi do stvaranja nesporazuma između njih i lokalnog stanovništva. To često pogoduje političkim partijama koji koriste azilanatsko pitanje za prikupljanje političkih poena – priča izvršni direktor CZA.

Azilati žele da žive u zemljama gde će biti prihvaćeni

Ipak, kao pozitivan primer tretiranja i rešavanja azilantskog pitanja Đurović ističe zemlje poput Nemačke, Švajcarkse, Švedske i Austrije. U ovim društvima migranti imaju rešen status, znaju pod kojim uslovima ostaju tamo da žive i rade, a radi se i na razvijanju komunikacije i integracije sa lokalnim stanovništvom.

Ostavi komentar

  • (not be published)