Prethodni deo teksta možete pročitati ovde
Stanje u kome se vladavina prava u Srbiji nalazi često se opisuje kao urušeno. Takvo stanje odraz je urušenih institucija jer se vladavina prava upravo preko njih ostvaruje, ili ne ostvaruje. Na koje se institucije misli? Mnogo ih je država osnovala, kao da je na normu radila.[1]
Ukoliko su institucije stabilne i od vlasti nezavisne, onda su sposobne da se odbrane od svih uticaja. Tada su građani bezbrižni jer je uz takve institucije egzistencija vladavine prava osigurana. Pre nego što uplovimo u uzburkane vode vladavine prava, da vidimo ukratko u kakvom su stanju institucije.
Sudija Apelacionog suda u Beogradu Dragana Boljević izrazila je ozbiljnu sumnju u institucije. Rekla je: „Srbija je u Ustavu definisana kao država vladavine prava sa nezavisnim sudstvom, a istovremeno izvršna i zakonodavna vlast, koje su takav Ustav donele, ne žele da poštuju vladavinu prava.”[2] Članica Saveta Vlade Srbije za borbu protiv korupcije Jelisaveta Vasilić rekla je: „Korupcija raste jer su institucije koje bi trebalo da se bore protiv nje definitivno urušene”.[3] To je i odgovor na pitanje: kada vladavina prava gubi, ko dobija?
Dok tražimo odgovor na pitanje ko vladavinu prava narušava, izmiče nam jedno drugo pitanje: Ko je štiti? Vladavina prava je apstraktni pojam, ne može sama po sebi da se uspostavi. Ko u njeno ime to čini?
Кako bi vlast iskazala svoju deklarativnu opredeljenost za uspostavljanje vladavine prava, osnovala je više specijalizovanih institucija.[4] Ipak, sve su to samo „pomoćna lekovita sredstva” za suzbijanje bolesti društva označene kao politička korupcija. Lanac odbrane vladavine prava je kratak. Čine ga samo tri državne institucije, kao tri karike. Prva je MUP na koji se nastavljaju tužilaštvo i sud. Svaka od njih treba da je mnogo jaka, a sve treba da su jednako jake. Iako ima samo tri karike, i taj lanac može se prekinuti na svakoj, a ne samo na prvoj. Ipak, ovde je fokus na prvoj karici iz više razloga. Njena uloga je od krucijalnog značaja, ona je praktično presudna, ali ne i dovoljna.
Sankcionisanje izvršilaca krivičnih dela suštinski je uslovljeno postupanjem MUP-a. On je presudan za početak jer bez njega nema ko da otkrije izvršeno krivično delo i da stručno prikupi dokaze.[5] Od njihovog kvaliteta sve zavisi. Dobro sprovedeni pretkrivični postupak silom zamajca gura predmet dalje ka konačnom sankcionisanju. Takvog ga je mnogo teže anulirati iako nije nemoguće.[6]
Кada MUP dobro, tj. po zakonu obavi svoj posao, tužilaštvu je omogućena sigurna pozicija pred sudom, od koga se kao od konačne instance očekuje egzekucija. Uzmimo kao teorijsku mogućnost da nam je sudstvo savršeno. To je garant da će svaki izvršilac političke korupcije biti osuđen. Ali, takvih presuda nema.[7] Šta je uzrok tome? Nenadano, ovo istraživanje obogatila je najrelevantnija ličnost za navedeno pitanje. Odgovorio nam je Aleksandar Stepanović, predsednik Višeg suda u Beogradu, ujedno i predsednik vanpretresnog veća Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije i Posebnog odeljenja za organizovani kriminal. Mnogo moćna ličnost u intervju za dnevni list Danas (str. 14-15) od 31. 12. 2020. godine, govoreći o slučajevima visoke korupcije rekla je: „Odgovorno mogu da potvrdim – mi tih predmeta nemamo”.[8]
Zašto ih nemamo? Da li zato što takva korupcija u našem društvu ne postoji? Ne, upravo je suprotno, ona postoji, i to u takvom obimu i intenzitetu da onemogućava već na samom startu svaku aktivnost usmerenu protiv nje. Rezultat moći koju ima je da ni jedan jedini takav slučaj nije otkriven. Ko je zakazao? Ko je zadužen za otkrivanje političke korupcije? Кo je prva karika u lancu vladavine prava? Isti je odgovor na sva tri pitanja: MUP. Navedene činjenice su toliko poražavajuće da je teško suočiti se sa njima. Tu je odgovor na pitanje: otkud MUP u ovoj priči? Jedan je od najznačajnijih subjekata ostvarivanja vladavine prava, te ćemo to prikazati na njegovom primeru. To svakako neće biti dovoljno da se politička korupcija u potpunosti rasvetli, ali će nam ukazati na bitne karakteristike i potrebu za daljim proučavanjem. Devijacije u metodologiji rada MUP-a RS pod uticajem političke korupcije pri vršenju poslova iz nadležnosti policije svakako zavređuju naučnu pažnju.
Кada se vlast transformiše u zloupotrebu, a na tom putu joj se vladavina prava ispreči, na čiju će stranu MUP stati, kako će se ponašati? Sama činjenica da se ovo pitanje postavlja, poražavajuća je za celo društvo. Dok je MUP grubo zloupotrebljen, vlast u propagandnom maniru ističe da je servis građana. Da je servis – jeste. Ali čiji? Moglo bi se reći da je MUP između servisa građana i servisa za očuvanje vlasti. Ne mora da odlučuje kojoj će se strani privoleti sve dok građani i vlast imaju isti cilj – vladavinu prava. Međutim, čim se pitanje opredeljenja postavi, odgovor je jasan: MUP je na strani vlasti. Sve i da neće, toj strani moraće da se privoli.
Šta se dešava kada u borbi za očuvanje vlasti politička moć počne da se zloupotrebljava? Tada se moć u težnji za svemoći otme svim kontrolama. Tog trenutka raskidaju se sve veze sa vladavinom prava. Posledice toga građani Srbije osećaju na svojoj koži, što je iopisanou ovoj publikaciji.
* * *
Vladavina prava formalno je počela da dobija na značaju kada je Srbija odlučila da pristupi EU. Na tom putu treba da ispuni brojne uslove, definisane kroz poglavlja. Među najvažnijima se izdavaja upravo vladavina prava određena poglavljem 23, ali i poglavljem 24. Deo javnosti stoga smatra da je vladavina prava jedino važna zbog EU, tj. zbog viznog režima i mogućnosti da se građani Srbije zapošljavaju u zemljama EU.[9] Takav pristup je jedan od uzročnika stanja u kome se nalazi ne samo vladavina prava, nego celo društvo.
Tako ispada da je EU više nego nama stalo da jedni druge ne krademo, ne varamo i ne lažemo; da sami sebi zlo ne činimo.[10] Može li nam EU pomoći da uspostavimo vladavinu prava kako bi bio olakšan život bukvalno svakom građaninu? Za to je, naravno, potrebno da se pojedinci sankcionišu. EU ni bilo ko drugi neće za nas učiniti ništa više nego što sami za sebe činimo. Sudbina vladavine prava definitivno ostaje u rukama građana Srbije. Nažalost, jedan jako mali broj građana Srbije vladavinu prava ne samo da drži u svojim rukama, već ju je stavio u mali džep. Ogromna većina, iako nadmoćnija, svoje moći još uvek nije svesna. Oni koji su svesni nisu voljni da bilo šta rizikuju niti da preduzimaju nešto od čega nema koristi, ili nešto što je, kako oni veruju, unapred osuđeno na propast.
Da li narušena vladavina prava u Srbiji utiče i na zemlje EU? Ukoliko preduzeće iz neke EU zemlje prilikom poslovanja u Srbiji bude žrtva političke korupcije, to je dokaz da štetne posledice prevazilaze granice Srbije. To je posebno važno jer je Srbija zemlja, iako van EU, unutar njenih granica. Zemlju u kojoj umesto prava vlada politička korupcija niko ne želi ni za komšiju, a nikako za poslovnog partnera. O ekonomskoj saradnji i brojnim aspektima bezbednosti koja se preliva preko granica, da ni ne govorim, kako ne bih izašao iz teme.
* * *
Moć nije moć ukoliko se ne zloupotrebi
Politička moć je najviši oblik odgovornosti, a njena zloupotreba isto takav oblik nemorala.
– E, nije tačno – usprotivi se Vedeta – najviši oblik zloupotrebe političke moći je licemerje. Gladam vas u oči i smejem vam se koliko ste nemoćni da se oduprete poniženjima koja vam činim. A ona će biti sve veća i veća. Nema tog poniženja na koje nećete pristati, samo zbog toga što razmišljate – samo da ne bude gore.
Vlast se deli, moć ne. Ona teži da postane svemoć. Na tom putu mora da stavi pod svoju kontrolu vlast i da eliminiše vladavinu prava. Najbolji dokaz da je svemoć dostigla svoj vrhunac je da se zloupotrebi.
Zloupotreba političke moći nepresušan je izvor iz koga se ugrožava vladavina prava. Politička moć po svojoj suštini ne trpi nikog iznad sebe, pa joj vladavina prava smeta. Кako politička moć raste, sve je bliža zloupotrebi. Кad stupi na javnu scenu, to je kraj vladavine prava.
Zašto politička moć poseže za zloupotrebama?[11] Ključni razlog je u vezi sa prirodom političke moći koja je kroz istoriju savršeno jasno pokazala i dokazala da ne trpi ograničenja. Sa vladavinom prava bori se na sve sofisticiranije načine koji se danas, u uslovima univerzalno prihvaćenih načela demokratije i ljudskih prava, odigravaju upravo pod velom zaštite istih i to na način koji otvorene zloupotrebe moći čini sve manje vidljivim.
Sve što politička moć čini sračunato je na osvajanje vlasti i beskrajno dugo vladanje. I nema te cene koju nosilac moći nije spreman da plati kako bi se na vlasti održao. Da bi se na vlasti ostalo što duže, sa aspekta zloupotrebe moći, potrebno je da se stalno uvećava. Tako dolazimo do zaključka da moć nije moć ukoliko se ne zloupotrebi. To je genetična suština jednog od najopasnijih ljudskih svojstava. Ovde, nažalost, moram da stanem sa analizom jer bih ušao u polje etiologije. Iako je značajnija od fenomenolologije, ona ipak nije aspekt ovog istraživanja.
– Šta će mi moć ako ne mogu da je zloupotrebim? – pita se politička moć.
Ali uzurpacija apstraktnih pravnih pojmova nikome nije cilj ukoliko se time ne može steći materijalna korist. Ona izvire iz zloupotrebljene političke moći kao politička korupcija. I tu se po nju javlja potencijalna opasnost. Zakon nalaže da reaguju nadležni državni organi i sankcionišu je. Tada njen imperativ postaje onemogućavanja sankcionisanja. Kako to učiniti? Onesposobiti MUP, ili, još bolje, staviti ga pod kontrolu, a onda i direktno staviti u funkciju zloupotrebljene političke moći.
Dokle je vlast sa time stigla, pitanje je na koje ću pokušati da dam što potpuniji odgovor.
Kako vladavina prava reaguje kada je ugrožena, kada je povređen neki od načina na koji se ostvaruje? Šta radi ukoliko dođe do zloupotrebe političke moći i do npr. kupovine glasova, ucene birača, zloupotrebe prilikom brojanja glasova? Tada reaguju nadležni državni organi sankcionisanjem prekršilaca i uspostavljanjem narušenog izbornog postupka. Ukoliko je npr. sudska vlast zavisna od političke moći, ona ne može da reaguje jer je blagovremeno stavljena u službu političke moći.
Šta raditi ukoliko se vlast ne povinuje Ustavu ili zakonu? Кo će tada reagovati, i uspostaviti narušeni pravni poredak, te sankcionisati izvršioce koji pripadaju najužem krugu nosilaca političke moći? Na ta pitanja treba da odgovori društvo. MUP je u tim slučajevima nemoćan, od njega građani ne treba da očekuju nemoguće.
* * *
Vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava (Čl. 3 st. 1. Ustava Republike Srbije). Ukoliko vladavina prava ne postoji, na čemu se bazira Ustav? Na volji zloupotrebljene političke moći.
Na kraju uvodnih razmatranja pridružujem se pitanju koje postavlja Zekavica: „Ostaje, međutim, kao zaseban i veoma zahtevan zadatak, da se ispita da li se i u kojoj meri ona (vladavina prava, prim. S. J.) sprovodi u praksi?”[12]
Svestan svih rizika prihvatio sam se tog „veoma zahtevnog zadatka”.
U sledećem nastavku, 15. jula: Anatomija rušenja MUP-a
[1] Novinari CINS-a su pobrojali preko 180 agencija, zavoda, direkcija, nacionalnih saveta, fondova, sekretarijata, odbora, komisija, centara, komora i „ostalog“, ali tačan broj nije utvrđen. Međutim. utvrđeno je da „Vlada Republike Srbije nema sistematsku jedinstvenu evidenciju svih tela koja je ona osnovala.” https://www.cins.rs/koliko-je-velika-nasa-drzava/
[2] https://www.cepris.org/dogadaji/boljevic-sudije-nemaju-poverenja-u-institucije/ 4. 12. 2020. godine.
[3] https://www.021.rs/story/Info/Srbija/207216/Korupcija-raste-jer-su-institucije-definitivno-urusene.html 31. 1. 2019. godine.
[4] To su: Agencija za sprečavanje korupcije, Uprava za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma, Državna revizorska institucija, Carina, Uprava za izdržavanje kazne zatvora, civilna i vojne službe bezbednosti i tu nije kraj, u širem smislu ima ih još.
[5] Dokaze mogu da prikupljaju tužilac i oštećena pravna lica. Npr. elektrodistribucija za krivična dela krađe struje, ali su takvi primeri u praksi u malom broju. Da ne spominjemo nemogućnost da oštećeni primenjuje zakonska (policijska) ovlašćenja, neophodna za prikupljanje dokaza.
[6] Na žalost, u praksi smo svedoci da nema tog predmeta, koji ma koliko da je dobro u pretkrivičnom postupku pripremljen, a da se u daljem postupku nije obesmislio, na krajnje banalne načine. To je značajan indikator za ocenu vladavine prava.
[7] Presude koje su donete u nekim korupcijski predmetima su daleko od političke korupcije, koja je predmet istraživanja.
[8] Ovde se ne bavim pojmovnim određenjem najopasnijeg vida korupcije. Ipak, reći ću da on ima svoje ime – politička korupcija. Svako izbegavanje da je precizno označimo ide joj u prilog.
[9] To su pre svih Nemačka, Austrija, Francuska. Stoga je za njih posebno važno da se u Srbiji stvore takvi uslovi koji će građane držati u zemlji, a ne terati da je napuštaju. Na dobrom smo putu da se gotovo sve radno sposobno stanovništvo, ne samo iz Srbije nego i iz regiona, preseli u Zapadnu Evropu. To je već sada veliki problem cele Evrope, za koji su svi odgovorni, svako spram svoje moći.
[10] Da li i koliko politika utiče na postupke EU prema Srbiji, a u vezi sa pristupanjem EU, nije predmet ovog istraživanja.
[11] Više o tome u: Siniša Janković, Zloupotreba političke moći putem političkih stranaka, u: Sreto Nogo (ur.), Zloupotreba moći, Udruženje za međunarodno krivično pravo, Tara, 2014. str. 332–339.
[12] Radomir Zekavica, Ideja vladavine prava, KPA, 2018. Zemun, str. 125.
Tekst je preuzet iz studije Siniše Jankovića Kako je jedna ceduljica srušila MUP (Esej o vladavini prava u srbiji na primeru MUP-a), koju je aprila 2021. godine objavila organizacija civilnog društva Institut za istraživanje korupcije Kareja, Pančevo, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija pruženu za realizaciju projekta „Vladavina prava (ili političke korupcije) u Srbiji, na primeru MUP-a”.
Pančevo Si Ti će u tokom jula i avgusta, četvrtkom i ponedeljkom objavljivati delove knjige. Oprema teksta redakcijska.
Siniša Janković (1961, Vranje) je policijski inspektor u penziji. U MUP-u je radio 31 godinu, najduže na poslovima suzbijanja privrednog kriminaliteta. Bio je član radne grupe MUP-a koja je istraživala 24 sporne privatizacije. Magistar je političkih nauka i autor više radova o političkoj korupciji, kao i dve knjige iz ove oblasti, Oči u oči sa političkom korupcijom i Kako je jedna ceduljica srušila MUP. Predsednik je Upravnog odbora Udruženja Institut za istraživanje korupcije Kareja.
