Činjenica da je na teritoriji Grada Pančeva i gravitirajuće mu Deliblatske peščare, tokom poslednjih 60 godina, snimljeno skoro 200 filmskih ostvarenja – igranih filmova, TV filmova, TV drama, TV serija i igrano-dokumentarnih filmova – postala je šire poznata Pančevcima zahvaljujući aktivnostima Filmskog arhiva i produkcije „Barok”. Tokom poslednjih godina nekoliko gradskih funkcionera i drugih ličnosti iz lokalnog sveta kulture i turizma pokušalo je da u svrhe sopstvene promocije prisvoji i iskoristi podatke do kojih je „Barok” došao, a da u isto vreme, iako su po opisu posla (bili) zaduženi za to, nisu uspeli da Pančevo brendiraju kao filmsku sredinu, da našu impozantnu kinematografsku istoriju učine dostupnom svakom Pančevcu i našim gostima, te da osmisle sistem od koga bi se na filmskom biznisu mogao zaraditi i koji dinar više od crkavice koju producenti ostavljaju Direkciji ili „Higijeni”. Nasuprot tome, manje je poznato da je Pančevo veoma atraktivna sredina za snimanje muzičkih spotova, te da su na lokacijama u gradu i okolini snimljene desetine klipova kojima muzičari ilustruju svoje kompozicije. Pogledajmo tek nekoliko tih video uradaka kojima su tokom poslednje decenije u Pančevu narodnjaci i kantautori nečega što bi se vrlo uslovno moglo nazvati pop-muzikom „pokrivali” svoje pesme.
Crnokosa
Dve ogromne nacističke zastave sa haknkrajcima okačene oko ulaza u Narodni muzej, u pešačkoj zoni nepropisno parkirana vozila – jedan mercedesov oldtajmer i kamion korporacije „Takovo” iz Gornjeg Milanovca – plato obasjan jakim reflektorima, nekoliko desetina ljudi koji se motaju unaokolo, ukazivali su da se te večeri u kasnu jesen 2005. godine u strogom centru grada odvijaju neke neuobičajne aktivnosti. U toku je bilo snimanje spota za kompoziciju Željka Joksimovića „Crnokosa”, koja je objavljena tog decembra na CD-u „Ima nešto u tom što me nećeš”. U svojevrsnom omažu „Otpisanima” i muzičkoj temi iz ove TV serije, Joksimović i njegov rođeni brat Saša, obučeni u uniforme nemačkih oficira, ulaze u zatvor da bi oslobodili zarobljenu partizanku (glumi je Ivana Vukčević). Posle jurnjave po hodnicima i stepeništima Magistrata, razmene vatre sa stražarima i posadom mitraljeskog gnezda, Željko baca dve ručne bombe, čije kompjuterom crtane eksplozije – oku cepidlake neće promaći da nema ni barutnih gasova, ni oštećenja po zidovima, ni šrapnela – otvaraju put u slobodu. Željko uspeva da, nakon što je po neprijateljskoj živoj sili dejstvovao i rafalnom i pojedinačnim paljbom, pobegne sa mladom partizankom, ali pravo iznenađenje koje vodi obrtu tek sledi. Šta će tu kamion „Takova” i ogromna reklama za eurokrem? E, pa oni su bili sponzori, u pauzama snimanja grickaju se grisini. Integralna verzija spota, duga 7:57, koju je producirao Joksimovićev „Minacord production”:
Ale, ale
Zvezda svih ružičastih televizija, trač rubrika u tabloidima i magazinima namenjenim trošenju vremena, para i drugih resursa na besmisličarenje, Seka Aleksić, za mesto snimanja spota za svoju latino-folk stvar „Ale, ale” pre tri godine, odabrala je reciklažni centar „Božić i sinovi” u Omoljici. Početak spota, kada bismo kliknuli mute, izgleda kao da Džej Lo ili Šakira izlaze na pozornicu – vide se samo noge naše Seke od sredine butine nadole, ona pokušava da pleše u nekoj a la Tina Tarner haljinici sa resicama. Posle imamo slučajeve mobinga i seksualnog uznemiravanja na radnom mestu, neki ćelavi tip nasprće na Seku koja je sada odevena u radni kombinezon, ali ona ostaje stamena i nepokolebljiva u svom preziru mačoizma. Na kraju svi radnici plešu u ritmu lambade, samo što umesto na rajskim karipskim plažama to rade između bele tehnike spremne za rasklapanje. Poučno, zabavno, neslušljivo.
Psiho
Da pripadnici svih u odnosu na klasične narodnjake muzičkih parapravaca imaju jake veze u SPS-u pokazuje i to što su bar dva spota snimljena u „Komitetu”. Pevačici pesme „Psiho”, neutvrdivog žanra i histerične izvedbe, Ani Kokić, spot za ovu „pesmu” režirao je u tim krugovima prestižni Dejan Milićević, negde 2011. godine. Ana je očigledno došla u sukob sa zakonom, dvojica mišićavih muškaraca je sprovode kroz dvorište i hodnike zgrade u Žarka Zrenjanina 17, ona se bacaka i nogata, dok je ne dovedu do svog šefa, isto tako zgodnog dase koji ćuti i puši. Dok on pokušava da nešto iskuca na pisaćoj mašini, ona mu, odevena u duboki dekolte i vruće pantalonice, napravi „haos, brate” u kancelariji, se-pe-seove spremačice sigurno su sutradan imale pojačanu smenu da bi stvari dovele u pređašnje stanje. Poruku „shvatićeš koliko sam psiho” prati još nekoliko kadrova snimljenih pored prepoznatljivog kamina u pločicama. Spot je pregledan skoro 800.000 puta na Youtube-u.
Noći u Sibiru
Kakve su noći u Sibiru pokušao je da nam dočara Saša Matić početkom februara 2012. godine, kada je u sred Pančeva bilo hladno kao u Vladivostoku. Akterima para izlazi iz usta na Železničkoj stanici „Predgrađe”, ispred Muzeja i u ruševinama Vajfertove pivare… Za scene u enterijerima odabrani su Veberov vagon, i opet, Šulcov salonski stan. I ovo espeesovsko čedo is directed by Dejan Milićević, a glavne uloge su poverene voditeljima „Zvezda Granda”: Ani Sević i Milanu Mitroviću… Sada je tema pogibija vojnika, ruskog, dakako, pošto su svi u nekim uniformama koje treba da nas asociraju na baćuške, a i pesma ima takav naziv. U pitanju je neko neverstvo, udovica ostaje trudna i takav neki zaplet, ali on će „pred bogom priznati sve, ne bojim se…” Ova plačipičljiva nazovibalada završava se, a kako drugačije, zvukom zvona, pravoslavniih, naravno, čijih bi drugih? Za skoro pet godina skoro tri miliona prikaza, pa ako hoćete možete uvećati taj broj.
Ženim se
Šako ili Dado Polumenta, jedan od njih dvojice, rešio je u leto 2012. godine da odluku da se ženi podeli sa fanovima zvukova koje stvaraju dok kao pevaju, a neki likovi iza njih kao sviraju. Čudesna melodija, još urnebesniji mizanscen, nedokučiv scenario – priča počinje kada njih dvojica, u odelima i pod leptir-mašnama, trče po kolovozu Ulice Maksima Gorkog, skreću desno u dr Kasapinovića, a onda ih po Pančevu, po obali Tamiša, ulicama Mite Topalovića i Nikole Tesle juri skupina od pedesetak (!) nevesti, sve obučene u kao nežnost i nevinost bele haljine (ima i poneka u krem boji). Drama nastaje kad Šako kaže Dadi da nema veze što je mlada premlada, otprilike, čak ga savetuje ovim rečima: „Ma slušaj brate, kad ti kažem, kradi je i ženi je”. Na pola spota njih dvojica sedaju u belog lamborđinija, parkiranog ispred Vajfertove pivare, jure ih prsate cice na tri motora, pri čemu vrlo nepedagoški i savim protivzakonito, naprave nekoliko saobraćajnih prekršaja. Priča kulminira kung-fu obračunom dve mlade, a do raspleta dolazi kad Dado uspe da se na brzinu potpiše u bračnu knjigu, neposredno pred poterom udavača. Na samom kraju neki momak obučen u venčanicu prilazi kameri i kaže: „Polumenta, oženi me!” Za pet godina na dva Youtube kanala skoro 4,5 miliona pregleda. Neopisivo, neobjašnjivo, neshvatljivo.
Spotove koje su u Pančevu snimali rokeri i muzičari srodnih pravaca, opisaćemo u nekom od narednih tekstova.
