Štelovanje glave: priče iz života jedne pančevačke porodice u (ne tako) dalekom svetu

Kako je najstarije dete svoje nepojavljivanje u našem životu zbog bleje u sobi zamenilo nepojavljivanjem u našem životu zbog škole u sobi • Da je u redu da se devojčica uda za drugaricu? • Prvoaprilska dekoracija nusprostorija • Deca ne smeju da se lažu (a ni učiteljice)

Jelena Angelovski
Objavljeno 09.05.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Naša sugrađanka, Jelena Angelovski, živi sa porodicom poslednjih godinu i po dana u jednom malom švajcarskom selu nadomak Ciriha. Svoje beleške, nešto između dnevnika i pisama, objavljuje na sajtu www.stelovanjeglave.com. Izdvajamo nekoliko zapisa nastalih u poslednja dva meseca, tokom kojih su i u ovoj zemlji važile razne mere borbe protiv epidemije koronavirusa, mada je to samo jedna od tema…

Kućno školovanje, 22. mart 2020. godine

Nisam vam pisala ovih dana jer šta bih vam rekla. Šta smo mesili, šta smo jeli, koliko jutjub videa u kojima se renoviraju kola i smešnih klipova sa životinjama odgledali. To sve već znate. Ali, danas ulazimo u novu fazu izolacije. Počela je škola. Najstarije dete je svoje nepojavljivanje u našem životu zbog bleje u sobi zamenilo nepojavljivanjem u našem životu zbog škole u sobi. Dobila je doduše domaći iz kuvanja da napravi lazanje, što pozdravljam. Srednje dete oplakivalo je do deset geometriju, od deset algebru. Kod đaka prvaka uočljivi su nešto smisleniji nastavni sadržaji. On je sadio pasulj na terasi, po video uputstvu učiteljice. Jer armagedon će proći, a ko će nas onda hraniti? Rotaciona simetrija sigurno ne. Imao je, doduše, još jedan zadatak koji me je već malo zabrinuo. Mala slova n, d, h. I sad je to kao slučajno, baš ta slova, a ovamo se vojska iskrcava, a vanredno stanje. Nemojmo da smo naivni. Ispisasmo i to, evo oporavljamo se. Samo se nadam da je danas sreda, tad nema škole popodne. Počinje mi slagalica.

Školsko kućevanje, 30. mart 2020. godine

Švajcarska je ušla u drugi mesec epidemije i drugu nedelju vanrednog stanja. Poslednje im je bilo onomad kad su ratovali sa Napoleonom, čega se starija populacija u mom selu kroz maglu seća, iako su bili predškolci. Naša familija ušla je u drugu nedelju karantina i, kao kod svih, nenormala postaje normala. Iz te nenormale izdvajamo:

Kažu, u anksioznim vremenima jutra su najteskobnija. Kod nas je to pojačano činjenicom da se ujutru odvijaju video konferencije, što znači da mi je u sobi susednoj od spavaće svakog jutra u 8 deset malih Nemaca koji se deru uglas. Tačno da ustaneš sa tikovima.

Srednja ćerka odlučila je da se ošiša. Radikalno. Čujem da je to hit na instagramu, svi se šišaju u karantinu, te bih ovom prilikom želela da zahvalim svim čestitim influenserima koji su tu foru izmislili, poštedeli su me svakodnevne golgote. Osim influenserima, zahvalila bih i svom mužu, nosiocu crnog pojasa u šišanju dece u kućnim uslovima.

Sin sluša priču koju mu čita učiteljica preko video poruka, svaki dan novo poglavlje. Ja pripomažem sa prevodom. Za sada se radi o devojčici koja je smislila da bi volela da se uda za drugaricu iz vrtića jer se njih dve najlepše zajedno igraju, pa redom pita odrasle da li je to moguće na šta svi, osim zle vaspitačice, odgovaraju da naravno da jeste. Nosilac crnog pojasa prati fabulu radnje slikovnice za prvi razred dok briska truleks krpom kamenčiće u akvarijumu jer mu to smiruje živce i mrmlja nešto sebi u bradu. Valjda nešto o Napoleonu.

Aprililili, 1. april 2020. godine

Prvi april zatekao nas je bunovne. Prednosti kućnog školovanja mogu otkriti samo roditelji koji su u stanju da nakon što u osam priključe decu na video konferencije i ubodu im slušalice u uši, mogu lepo da se vrate da spavaju jer su sinoć morali da završe sezonu. Naravno da nismo znali koji je sat u svemiru i druge kalendarske informacije i naravno da su naša deca to znala. Sin nam je doneo kolače. Otvorili smo samo usta, blaženi zbog ovog toplog porodičnog iskustva, da bismo sekund kasnije shvatili da je kolač bio premazan pastom. No dobro, taman smo i oprali zube i doručkovali. Od spavanja više nije bilo ništa, te krenuh put toaleta. Moja skoro pa dvocifrena dioptrija ujutru bez sočiva dozvoljava mi da potrefim vrata i WC šolju, što je normalnim danima dovoljno. Ali ne i prvog aprila. Braon gomilica na dasci, ispostaviće se prazna kartonska rolnica wc papira natopljena vodom i formirana u karakterističan oblik delovala je mojim ćoravim očima i bunovnom mozgu dovoljno realistično da mi se smuči onaj fini kolač s pastom.

U nastavku dana ispostaviće se da su naša deca ovog prvog aprila imala neku fiksaciju na WC, WC šolju i WC papir, u potpunoj suprotnosti sa sanitarnom krizom. No, roditelji su prethodnog dana došli u posed pretposlednjeg pakovanja papira u lokalnoj prodavnici, te su deca mogla da se raspištolje. Da ne idem u detalje, imali smo „mama, iskakio sam gumenu patkicu”, jednu strašnu odštampanu sliku zalepljenu preko daske (podsetite me posle ukidanja vanrednog stanja da vam kažem ko je bio na njoj), i, kao vrhunac, dekoraciju celokupne zalihe papira od strane najstarijeg deteta. Polepila je likove iz neke predstave, kojom nas davi za vreme svakog obroka kao prilike za interaktivnu razmenu mimova koje su članovi porodice u međuobročnom periodu videli na internetu. Što kažu psiholozi, deca osećaju atmosferu u porodici, strahove i teskobu. Izgleda da su ova naša nekim svojim finim dečjim instinktom shvatila da smo u prilično velikom sranju.

Masna laž, 1. maj 2020. godine

Deca ne smeju da se lažu, to je jedno od svetih roditeljskih pravila koje sam naučila da ne kršim još onda kad sam mesec dana stavljala crni luk u svako jelo, bezočno pritom tvrdeći da ga nema, eda bih svojoj ćerki dokazala eteričnu prirodu crnog luka, kao i njegovu sklonost ka dezintegraciji. No, to što decu ne lažem, nikako ne znači da ne lažem njihove učiteljice, doduše samo kad to same traže i zasluže.

Stigne tako juče tabela iz škole. Treba u nju da upišemo šta radi dete kad u toku dana i koliko vremena ta aktivnost traje. Učiteljica je popunila prvu rubriku da nam pokaže. Fruštuk. Firtel nah zibn. 7.15! Ja sam stvarno osoba širokih shvatanja i verujem da neko i u ovoj situaciji u 7.15 već doručkuje, ali gospođo, brate, pa da li ste vi čitavi? Ispod nepregledni niz redova, do večernje lektire u osam uri. I čime sad ja to da popunim, kojim aktivnostima svoje ćerke? Gledanje jutjub tutorijala o trikovima s akvarijumskim ribicama? Crtanje po čipsu? Brojanje koliko najviše žvaka može da stavi u usta? OK, to mi je do osam. A šta do uveče? Ništa. Ako hoće takvu igru, dobiće je. Izbacim dete iz sobe da ne gleda, zatvorim vrata, zasučem rukave i prionem. Pola osam – gimnastika kraj otvorenog prozora. Osam – tuširanje i zatezanje kreveta. Pa učenje, pa aploudovanje domaćeg, pa klavir, udri tuci. Negde kad sam stigla do srede, shvatim da učiteljica zna kad mi aploudujemo domaće i da je to u 11 uveče, pa malo nafriziram tabelu. Kod četvrtka shvatim da ponedeljak nije bio peti nego šesti april, i da sam sve domaće pogrešno izmislila. Setila sam se i da ona vidi moju ćerku svako jutro u 10, da joj je prilično očigledno da nije radila aerobne vežbe pre toga i da joj se krevet vidi na kameri. Sad, dva su moguća scenarija. Ili iduće nedelje idem u socijalnu službu na razgovor, ili će shvatiti da je ono dete još i odlično ako imaju u vidu ko ga vaspitava. Odruči!

Ostavi komentar

  • (not be published)