”The Cure” „dezintegrisao” fanove

Nastup legendarnog engleskog benda na Exit-u u Novom Sadu pratio je naš specijalni izveštač sa ovog fesivala

Janko Takač
Objavljeno 06.07.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Mozak je čudna stvar, naročito kod nas malo starijih, često se uhvatimo u grešci da nam se za nešto čini da je bilo pre par godina, a zapravo ih je prošlo deset. Isto tako, pre koju godinu mnogi su se uhvatili u zabludi da je 1990. bila pre deset godina a zapravo je već bila 2010. Zato nije tako lako prihvatiti činjenicu da rodonačelnici post-panka i gothic rocka The Cure rade već više od četrdeset godina a da je od njihove najpoznatije ploče ”Disintegration” – prošlo tačno trideset! Ali život ne oprašta ljudske zablude i neke stvari su i više nego očigledne, prekjuče je ispred Main Stagea teško bilo videti osobu mladu od 35 godina.

Hodajuci u većoj grupi darkera dugom stazom pored petrovaradinskog bedema, u pravcu prema besmislici zvanoj fan pit, uviđamo sam da su i tridesetogodišnjaci mladi deo ove tihe kohorte u crnom. U poređenju sa infernalnim hordama klinaca koje smo izlazeći sa festivala oko ponoći sretali na ulicama Petrovaradina, fanovi grupe The Cure su izgledali kao publika u Kolarcu. Sve ovo još smešnijim je činila činjenica da su predgrupa za The Cure bili kultni post-rokeri 65daysofstatic, majstori buke koji svoju muziku skrivaju iza mora gitarskih pedala, a na sceni su već punih osamnaest godina.

Slavnih dana festivala smo se potsetili u momentu kada je počela da pada kiša. U početku tek pokoja kap ali onda sve jače i jače, sve dok nije počeo pravi letnji pljusak. Ništa strašno, ali bilo bi nam mnogo lakše da bend nije kasnio… Pokisli smo skroz, publika je dozivala bend, ali na sceni su se dugo muvali samo tonci. Ali onda, na binu izlaze Jason, Roger, pa Simon! Zvuk sa trake označava da kreće najpoznatija uvodna pesma grupe – ”Plainsong”. Kiša lije kao iz kabla, a na scenu polako i bez previše entuzijazma izlaze Robert i sasvim sa desne strane Reeves. Gledajući ih u ovom momentu niko nije mogao da pretpostavi da će svirka biti ko-zna-šta. The Cure izgledaju neraspoloženi, možda ih je zabrinulo to što je njihova prva svirka u Srbiji praćena pljuskom ili im večeras naprosto nije bilo do spektakla, ali publika nije skrivala svoje oduševljenje. Mi posle 40 godina čekanja prvi put vidimo The Cure u Srbji! I nema tog lošeg vremena koje će da nam oduzme to zadovoljstvo!

Druga pesma je – naravno – ”Pictures of you” i čini nam se da bi The Cure mogli – kad je već kiša – da ovako nastave i odsviraju nam ceo album ”Disintegration” od početka do kraja! Moje želje su se brzo raspršile – treća pesma je ”High”, pop stvar sa najkomercijalnijeg albuma grupe – ”Wish”. I opet me obuzima taj osećaj da će bend izgleda samo na brzinu smandrljati i otaljati nastup… Ali, usledio je maestralni blok pesama koji nas je sve podsetio od čega su ovi momci na bini napravljeni! Prvo, ”A night like this”. Jedna od najsjajnijih pesama sredine osamdesetih, pesma tako dobra da su iz nje čak i EKV pozajmili glavni rif (Magi je odavde uzela glavni deo za pesmu „Sedam dana”, odličnu u svakom slucaju). Otprilike u ovom momentu konačno staje kiša.

Koliko bendova znate da uživo sviraju svoje b-strane? Verujem veoma malo, ali The Cure su izdali celu kolekciju svojih b-strana i ”Join The Dots” (2004) predstavlja jedno od najomiljenijih izdanja u kolekciji svakog fana grupe, tako da su b-strane njihovih singlova veoma bitan deo mitologije oko ove grupe. Bend je u Novom Sadu odsvirao i pesmu ”Just one kiss”, reč je o pesmi koja je bila b-strana singla ”Lets go to bed”. Predivna pesma i video sam da su je već svirali na ovoj turneji, što ipak nije pomoglo Rogeru da zapamti kako pesma ide, pa je jednu od melodija koja je trebalo da budu odsvirana na klavijaturama odsvirao Robert na gitari. Mada ne verujem da je to puno ljudi primetilo… Usledio je povratak na ”Disintegration” materijal – pesme ”Lovesong”, ”Last dance” i ”Fascination street” (uz jednu pesmu između, ”Burn”, koja nije ni na jednom albumu grupe The Cure nego se našla na saundtreku za kultni film ”The Crow” (1994). Koncert onda malo oživljava, pesmama ”Never enough” (Simon sa nogom na monitoru i pesnicom u vazduhu), ”Push” (odlican Roger na klavijaturama), ”Inbetween days” (Robert uzima akustaru u ruke), ”Just like heaven” (jedna od onih gde svi znaju ceo tekst), „From the edge of the deep green sea” (”Put your hand in the sky…”) i ”Play for today” (publika peva horski glavni rif). Da se glavni deo koncerta bliži kraju pomislio sam kada su počeli da sviraju ”A forest” (i završili je bez puno odugovlačenja), ali onda smo dobili veoma zanimljiv blok: ”Primary” (jedna od samo dve odsvirane pesme iz ranijeg, post-punk perioda rada grupe, sa albuma ”Faith”), ”Shake dog shake” (kultna pesma koja je dugo služila za uvod u koncerte), a onda ultramračna i preteška ”Watching me fall” (sa danas pomalo zapostavljenog albuma ”Blodflowers”) i biser za sam kraj, pesma ”Disintegration”, posle koje bend silazi sa bine bez ijedne reči.

Tonci ekspresno izlaze na binu i izgledalo je da je svirci kraj i da neće biti bisa, ali posle 2-3 minuta veseli i razdragani Robert izlazi na scenu, uzima samo mikrofon i kreće fantastični blok sastavljen od pesama ”Lullaby”, ”Catterpillar”, ”Walk”, ”Doing the unstuck”, ”Friday I’m in love” i ”Close to me”. Dakle, kao i New Order pre nekoliko godina, bis je poslužio da bend na bini napravi bezmalo žurku! Frontmen grupe, pevač i gitarista Robert Smith, koji ove godine napunio šezdesetu, na sceni izgleda pristojno za svoje godine. Iako je u ukupnom miksu bio malo tiši, glas mu je još uvek veoma dobar, a gitarski je – još po prvom odlasku Porla Thompsona – sasvim preuzeo ulogu solo gitariste bez mane. Iako pati od potpunog odsustva bilo kakve pop-idol pretencioznosti, Robert je na sceni sasvim solidan frontmen koji sa lakoćom animira fanove ispred bine (one malo dalje – zbog kratkovidosti – ne vidi pa ih i ne ferma previše). Njegov verni saborac, basista Simon Gallup je u zadnje vreme ozbiljno počeo da kanališe svog unutrašnjeg Stiva Harisa (iz Iron Maiden-a), ali je i dalje veoma lep čovek koji pleni svojom živom pojavom na bini i muzičarskom sposobnošću da od bas gitare napravi i ritmičan i melodičan a na momente čak i glavni instrument. Klavijaturista Roger O’Donnel je čovek koji se grupi triput pridruživao i iz nje dvaput bivao izbacivan, što je neka vrsta uvrnutog dokaza da je reč o profesionalcu koji je sa jedne strane veoma teško zamenjiv (na primer cela ploča ”Disintegration” je album koji počiva na klavijaturama i bez njih ga je veoma teško izvoditi), a sa druge strane se radi o liku kojem je važnija muzika od lične sujete. Iako ga je Robert dvaput izbacivao iz grupe i dvaput zvao nazad, Roger je bio deo žurke na bini kao da je deo grupe od 1978. a ne od 1987. tj. 1994. tj. 2011. Isti je slučaj i sa bubnjarem Jasonom Cooperom. Najmlađi član benda, lik koji je od 1994. godine, kada se pridružio, ostao i ostaje duboko u senci legendarnog Borisa Williamsa, bubnjara koji je sa grupom bio od 1984. do 1994. i kojeg najzagriženiji fanovi i sada vide kao jedinog pravog. Uprkos svemu, Jason je evo opstao do danas – posle Roberta i Simona, Jason je deo grupe duže nego bilo koji drugi njen član. Najstariji čovek na bini, ali i noviji član grupe The Cure je rock and roll legenda Reeves Gabrels, gitarista veteran koji je dugo svirao sa Davidom Bowiem. U bend je doveden 2012. kao brza zamena za svestranog Porla Thompsona, valjda je trebalo da bude tu za kratko ali čovek je ostao… Ipak, dok je Thompson bio genijalni solo gitarista i sposoban klavijaturista, Gabrels je ovde samo drugi gitarista koji ima malo značajnijih deonica sa kojima bi zablistao na bini. Vidi se da je tu kao neka vrsta ad hok rešenja i na sceni je Gabrels skoro sasvim nevidljiv, često se ni ne pretvara da nema šta da svira. Veoma mi je žao što je Robert onomad iz grupe izbacio vernog Perryja Bamontea (koji je bio solidan gitarista i klavijatirista), da bi sada uz sebe imao čoveka kojem je rad u The Cure neka vrsta čudnog kurioziteta u bogatoj muzičkoj karijeri, kao da je ovo na neki način ipak „ispod njega”…

Elem, da se vratim koncertu, The Cure su za sam kraj odsvirali još i ”Why can’t I be you” i ”Boys don’t cry”. Pre nego što su sišli sa bine Robert je prokomentarisao nešto u smislu da sada kreće ceremonija otvaranja festivala, što je naravno potpuni nonsens jer ispada da sve ovo dosad – odlična dvosatna svirka jednog zaista velikog benda na Main stageu – bilo ništa. Za kraj pomenimo i to da je u smislu kvaliteta provoda ovogodišnji Exit Festival još jedna stepenica u strmoglavom padu na dole, i upravo zato verujemo da će ovogodišnje izdanje festivala oboriti sve rekorde posećenosti, a da ce zarada organizatora festivala biti astronomska… Ali tako to valjda ide u savremenom svetu!

Ostavi komentar

  • (not be published)