Morate biti džentlmen da biste se bavili umetnošću

Nakon dosta vremena beogradski sastav Irie FM se vraća u Pančevo. Ove subote u „Apolu“ od 21 h Pančevci će imati priliku da uživaju u novom zvuku i singlovima benda, a za naš sajt povodom ovog gostovanja govori pevač i trombonista Vukašin Marković.

Marija Todorović
Objavljeno 23.03.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 19 mins

PANČEVO SI TI: Proglašeni ste najboljim rege bendom 2012. godine na takmičenju u Italiji. Sada je Irie FM sastav koji se više ne definiše žanrovski. Kako je došlo do te evolucije zvuka?
MARKOVIĆ: Bend i ja smo se ukrcali na brod koji je bio žanrovski striktno definisan. Ja sam pre toga imao različite afinitete, a onda je sve to postalo podređeno rege fazonu. To su bile te godine i stadijum života kada si klinac, ložiš se, privržen si nekoj stvari i odgovara ti da istražujuš u tom jednom pravcu. Onda smo otišli na sve te najveće evropske rege festivale, jer smo dobili nagradu da imamo turneju po celoj Evropi sa najvećim aktuelnim rege imenima među kojima je bilo dosta naših idola. Zapavo tad nam se zgadilo, i shvatili smo da je to jedan dosta jeftin šoubiznis i nedostojanstvena ekipa. Mi smo svi po profesiji nešto drugo i ipak nam je imperativ da budemo kulturni. Ne kulturni u domenu ružnih reči, nego da umetnosti pristupimo otmeno. Morate biti džentlmen u životu da biste se bavili umetnošću. Ne možete da budete svinja, bednik, neko ko neće da uvažava i drži do nekih stvari, ko ne uživa u lepim stvarima i ne bavi se nekim realnim pitanjima. U tom smislu, odrasli smo i shvatili da bismo bili jedini, bar u ovom delu Evrope, koji bi negovali taj rege koji volimo. Irie FM je danas potpuno drugi bend. Mi na našem repertoaru imamo tri pesme sa prvog albuma, koje volimo i koje smo malo preformatirali, ali sve to novo je mnogo drugačije.

PST: Kako je stara publika reagovala na tu promenu?
MARKOVIĆ: Bilo je i pozitivnih i negativnih kritika kao što je i očekivano. Mi smo uvek bili bend koji je zahtevao da sve bude muzički pismeno i korektno. To je i sada ostalo. Nismo mi fejlovali i postali splav bend, samo smo žanrovski krenuli da pravimo drugačiju muziku. Ja sam hteo da probam da pišem pesme na srpskom, da ih formatiram tako kako mi se jave i da ih ne silujem u neki kalup. Imam utisak da se mnogima, između ostalog i onima koji su nas voleli i ranije sa prvim albumom, dopadaju nove stvari. One nisu planski rađene. Ono što jeste planski rađeno je tehnički deo koji nastupa kada dođemo do dobre ideje, pa je vodimo kroz ceo proces i nastojimo da ona ne izgubi svoju inicijalnu formu. Ne znam zašto bi neko rekao neću više da čujem ovo, ali čak i da kaže to je skroz legitimno. Ja imam utisak da nije puno ljudi promenilo mišljenje. Ti koji su nas voleli, uglavnom vole i stvari koje sada pravimo.

PST: U jednom intervjuu si rekao da su rege danas i rege nekada dva različita filma. U čemu se najviše ogledaju te promene?
MARKOVIĆ: Kao kad imaš neku malu firmu koja se trudi oko svakog svog proizvoda i onda u jednom trenutku kada se omasovi i postane svetska stvar, uđe se u mas produkciju i to ode do đavola. Tako i rege. Samo što kad je rege ušao na velika vrata svetske muziče pop scene, cela scena je bila na inteligentnijem nivou, za razliku od danas. Bio je nova stvar i imao je atribute koji nisu mogli tek tako da se zanemare kao što je ritmička složenost, slojevitost, mnogočlani bendovi, duvačke i ritmičke sekcije. Rege je inicijalno bio vrlo tesno povezan sa religijom i to je mene lično smaralo, jer sam oduvek bio ateista. Ali postojala je čar u tome, jer su slavili kroz muziku i to je zvučalo fenomenalno, bilo je šarmantno, jako kvalitetno i iskreno i to je ono što te kupovalo. Danas je rege splačina koja reciklira fraze. Sve je mnogo banalnije. Ja nisam mogao da prihvatim to, zato što sam zadojen popuno drugim zvukom i fazonom i taj zvuk danas inkorporiram u svoju muziku. Instantizovalo se sve i postalo je dovoljno da si crn i da si nekada imao nešto dobro. Evo armija Marlijevih sinova, ne zna se ko je gori. To što si Marlijev sin, ne podrazumeva ništa ako nemaš ništa da mi kažeš već samo kopiraš svog tatu, koji ne može da se iskopira. Mi smo svi naučili na regeu da sviramo, ja sam naučio da pevam kroz rege i višeglasje, koje je bilo veoma zastupljeno. Mnogo su držali do muzike i lepote, ali danas to ne rade.

PST: Dugo si svirao sa bendom Eyesburn. Koliko je to uticalo na tvoju muzičku karijeru?
MARKOVIĆ: Dosta je uticalo. Oni su bili vrlo striktni što se zvuka i žanra tiče. Eyesburn je svojevremeno bio izuzetan bend, ali se onda pokvario. Sami su sebe degradirali. Bili su mnogo veliki i kredibilni i jako lepo su se bavili svojom muzikom. Imali su jedinstvenu poziciju, ali su se onda, ne znajući da cene to što su uradili, usrali sebi u život. Zapravo, u bend. Uticala je tu i saradnja sa Maks Kavalerom, koji se ispostavio kao jedan nečovek i prevarant, kao i veliki broj svih tih ljudi iz ozbiljne produkcije i svetske industrijske mašinerije. Onda su se izdeprimirali, a nije trebalo to da urade. Trebalo je da, kao i mi, naprave pauzu. Ja sam prošao veliku školu sa njima, jer sam baš kao mali ušao u bend. Krivo mi je što sam se zadržao toliko i što mi neko nije rekao hajde sad zajebi ovo i idi radi nešto svoje. Ti kad osvestiš neke stvari, tad ih promeniš. Eto možda ima razloga što se meni pre par godina desio taj zaokret, samo mi je sa ovom svešću žao što se nije desio ranije, jer bih uradio mnogo više stvari.

PST: Irie FM ima osam članova. Kako vi funkcionišete? Koliko su česti konflikti i nesuglasice?
MARKOVIĆ: Super funkcionišemo. Kao i u svemu, neko je više tu, neko manje, ali postoji to jedinstvo benda koje je na sjajnom nivou. Ekipa je sjajna! Sve ide dobro, imamo redovne probe, radimo kreativno, tehnnički se odlično slažemo i pre svega smo prijatelji. Nemamo najamnike muzičare – primimo te u bend i u bendu si. Gledamo da tako funkcionišemo, jer tako imaš bend, a ne kulturno-umetničko društvo. Nama je trebalo dosta vremena i da prođemo dosta toga da bismo svirali to što želimo, a zatim i da dođemo do nivoa da budemo plaćeni onako kako mi želimo i vremenom ne postanemo neki narodnjaci ili da pravimo neukusne kompromise. Ako hoćeš to, onda ti treba vremena i opet postoji šansa da ne uradiš ništa , jer ovde je situacija takva kakva jeste. Mi jesmo uradili nešto. Mnogo ljudi je prošlo kroz bend, ali to je sudbina velikih bendova. Ono što je važno je da dok postava postoji i funkcioniše, posao se dešava.

PST: Da li je i ostalim članovima kao i tebi muzika hobi, ili se njom bave profesionalno?
MARKOVIĆ: Kako kome. Trubač i klavijturista predaju u školi na džez odsecima, saksofonista završava Muzičku akademiju, odsek džez, bubnjar je i klasičan gitarista i bubnjar, a čovek je zapravo elektroinženjer, tonac je inženjer zvuka, gitarista takođe, a basistkinja studira psihologiju. Ja sam grafički dizajner i bavim se muzikom iz hobija. Svi smo skromno svestrani, ali opet i živimo i ne živimo od muzike. Kad nije bilo toliko angažmana imali smo od čega da živimo i dovoljno da možemo da pravimo muziku kakvu želimo.

PST: Završio si srednju dizajnersku, a potom grafički dizajn na Fakultetu primenjenih umetnosti. Koliko kombinuješ svoju profesiju sa muzikom i bendom?
MARKOVIĆ: Mi sve radimo in house. Ja se bavim vizuelnim identitetom. Spotove radimo sami. Imamo dva koja su dosta dobro prošla kod publike, a sad snimamo treći koji je dosta ambiciozniji i mislim da će biti spektakl. Opet smo sve uradili sami, nažalost. Kad pogledaš, u svetu imaš ljude koji prave ozbiljnu umetnost od muzičkih spotova, meni je žao što to ovde ne postoji. Svi u bendu smo gledali toliko spotova i filmova i onda sve to što znamo kombinujemo. Najradije bih da to predam nekom ko se isključivo bavi tim i da ja stvarno ostanem samo u studiju da radim muziku, ali nisam, nažalost, u prilici i to je jedna nesrećna okolnost za koju se ja, iz dana u dan, nadam da će se promeniti. Videćemo, ko zna.

PST: Kako se kod tebe rodila ljubav prema stripovima?
MARKOVIĆ: Kao mali sam nasledio kolekciju stripova od ćaletovog prijatelja. Strip je fenomenalna stvar gde razmaštavaš statične sličice, scene, zamišljaš svoje priče koje su slične svemu tome. Danas vidim da mi dosta pomaže u muzici i spotovima. Mogu dobro da vizualizujem. U detinjstvu se nisam družio sa klincima i igrao klikere, već sam čitao stripove. Bio sam sam sa stripovima. Tek kasnije kad je krenula osnovna škola počeo sam da se družim sa jednim dečakom. To mi je najbolji drug iz osnovne škole, a onda kasnije i sa drugim ljudima, odnosno sa devojčicama. Uglavnom sam se sa njima družio, pa su me baš mrzeli zbog toga. Mislili su da imam afinitete prema dečacima, a zapravo sam samo nekako uživao u razgovoru sa devojčicama.

PST: A ljubav prema motorima?
MARKOVIĆ: To je od pre sedam, osam godina ozbiljna pasija. Zaljubio sam se i negujem to. Još ove sezone ću voziti ovaj motor koji imam, pa ću da kupim neki drugi. Lep je i jedinstven osećaj. Tako sam otkrio i ronjenje. I taj osećaj kada si u bestežinskom stanju pod vodom je skup senzacija za sebe. Oduvek sam maštao kao klinac da vozim motor. Čim sam se osamostalio, otišao sam i kupio motor koji sam oduvek želeo iz detinjstva. Doduše bio je starije godište i dosta me zezao što se kvarova tiče i baš sam se isfrustrirao s tim, ali nije me odbilo. Evo i dan-danas sve više i više volim da vozim, i to mi je glavno prevozno sredstvo. To mi je ventil, muzika nije – njom se ozbiljno bavim.

PST: Šta misliš o trenutnoj alternativnoj domaćoj sceni? Da li bi izdvojio neke bendove?
MARKOVIĆ: Da, da. Svakako vredni pomena su Bitipatibi, Repetitor, Bojana Vunturišević, Đorđe Miljenović. Ima ljudi koji su jako vredni, cimaju se i prave nove stvari. Zatim Marko Louise koji je jako talentovan i izuzetno ga cenim. Džez scena je zaista izuzetna. Ako mene pitate, oni su nosioci prave alternative. Najkredibilniji su, zato što su obrazovani, imaju lepe manire i izuzetni su kreativci, što je jako reprezentativan format alternative. Nas koje sam spomenuo, mi smo tipičan primer alternative. Oni su hibrid, koji jako cenim. Nadam se da će uspeti da dignu alternativu, ali i celokupnu kulturu muzike na viši nivo, kao što je sada klasična muzika dignuta na jedan jako lep nivo Filharmonijom. Njihov repertoar i izvedba su nešto čime Beograd može da se ponosi. Što se ove rok alternative, što bi rekla stara garda, tiče, spomenuo bih još Kandu Kodžu i Nebojšu, ali oni su već stariji bend. Dugo su na sceni, fenomenalni su i izuzetan im je ovaj novi fazon.

PST: Izbacili ste već nekoliko singlova. Da li će se sve to uobličiti u neki album?
MARKOVIĆ: Ne, imamo da izbacimo još tri singla i za nekih mesec i po dana krećemo da snimamo album, koji je za sebe. To će biti mesec dana u studiju, onako kako se radi album. Koliko smo uživali u izdavanju singlova, uživali smo.Zapravo, to je jedna zamorna forma, poprilično besmislena i nametnuta.Snima nam se album. To je smislena stvar, dok je singl lepa stvar. Jedva čekam! Ne znam u kojoj će formi biti, da li online ili neki vinili, mada je meni to potpuno besmisleno. Lepo je, ali besmisleno. Audio kasete sam žvakao, presnimavao, ali vinilom se nikad nisam bavio. Nemam pojma koliko i naša ciljna grupa ima gramofon. Drago mi je da je muzika dostupna svima jako brzo i jednostavno. Ko bi želeo da uradi vinil, možda mu i uradimo, ali živimo u malo drugačijem vremenu shodno tome se i ponašam. Voleo bih da moja muzika bude bezuslovno dostupna, a danas je to moguće.

PST: Da li će novi spot biti za pesmu „Oda” koju ste premijerno izveli pre godinu dana u emisiji Tri boje zvuka ili je u pitanju potpuno nova stvar?
MARKOVIĆ: Ne, neće biti „Oda”.Ona će izaći ovako. Možda snimimo neki laganiji spot za nju. Novi singl se zove „Ljubav što smo stvorili” i opet je nešto drugačije i od „Puteva” i„Kliziš”. Potpuno je za sebe, iako ima elemente svega. Imamo još dva single posle za koje imamo isplanirane spotove, a za „Odu”sam lično želeo da zaživi na radiju, ali radio danas nema uši za takve pesme.

PST: Niste prvi put u Pančevu. Šta ovog puta Pančevci mogu da očekuju u „Apolu“?
MARKOVIĆ: Sviraćemo neke nove pesme i singlove koje nisu čuli, ali i stare pesme za ovu stariju ekipu, jer su nas poslednji put slušali kao rege bend. Mi se oslanjamo na pesme koje sviramo, nemamo nikakav šou. Takvog smo senzibiliteta. U „Apolu“ je sala fenomenalna. Drago mi je što ćemo svirati tamo, i nadam se da će biti ljudi sa druge strane bine da popune tu prostoriju i da napravimo dobru zabavu.

Ostavi komentar

  • (not be published)