Gledanje kroz periskop

Dragica Stanojlović je pesnikinja grada Vršca, ali je i građanka sveta. O poeziji i svom dosadašnjem stvaralaštvu govori za naš sajt

Viktorija Gajta
Objavljeno 16.06.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Dragica Stanojlović je ličnost uz koju ne ide obična biografija. Da živi i radi u Vršcu je sasvim dovoljno, jer čitajući njenih sedam zbirki pesama, vidimo da je u pitanju intelektualka koja pripada onoj generaciji pesnika koji su svoj mentalni svet gradili uz ozbiljne književnike, slikare, umetnike uopšte. Dragica Stanojlović je ulični hodač i po sopstvenim rečima na njenoj decenijskoj stazi od kuće do Vršačkog jezera nastale su ove pesme. Izuzetno je vezana za grad, ali ne dozvoljava da je to sputava u njenom uzletu ka drugim zemljama, kulturama. Dragica Stanojlović za sebe govori da nije pesnikinja, ali njene zbirke je oponiraju. Dragica Stanojlović je pesnikinja grada Vršca, ali je i građanka sveta.

U ključu Momčila Nastasijevića književnica je započela svoje pesničko putovanje kroz svojih sedam zbirki pesama. Ne poredim je slučajno sa ovim pesnikom, jer  je svaka njena zbirka, naizgled, baš kao i Nastasijevićevi krugovi, celina za sebe. Njena poezija kao i pesnikova može se razumeti u kontekstu ukupnog stvaralaštva. U svakoj se bavi jednom temom, „istrese” iz nje sve što može, iskleše je vajarskim versima i kada je završi, više je ne pominje. Teme koje je slagala iz knjige u knjigu bivaju odgonetnute u poslednjoj. Tema je savladana katarzičnom slikom. Prva zbirka pesama Janusov osmeh je „velika poema o čoveku i njegovom hodu kroz vreme i prostor”, druga Urbs aerna u celini je posvećena Vršcu, Slike iz četiri godišnja doba je inspirisana govorom prirode, daje izvanredno saglasje muzike i prirode. Žrtvenik vremena i Otisci se donekle dodiruju u jednoj temi, a to je spoznaja čovekove suštine. U Žrtveniku vremena čovek je žrtva civilizacije, vremena u kojem živi. U Otiscima je potreba da se ne izbriše čovekovo postojanje. Otisci su ono po čemu će se čovek prepoznati, kroz otiske će nastaviti da živi, da svedoči o jednom vremenu. Ova zbirka je data iz vizure autorke koja je po vokaciji psihijatar. Šesta zbirka Nesanica je smeštena u noć, ali nije gluva noć, čula su usmerena na šumove, zvuke. Život se odvija bez pesnikinjinog učešća u njemu, ali nema depresivnih epizoda. Uspela je da ispripoveda poeziju, stihovi su napisani telegrafski. Odiše Kamijevom otuđenošću. Njeno stvaralaštvo objedinjuje sve: prirodu, rođenje, život, smrt. Poezija joj je poezija slutnje, strah šta će biti sa budućim generacijama. Nesanica je preludij za sedmu zbirku Pogled kroz periskop.

Periskop pronosi glas o kratkovidosti za istinu, za realnost, za loše događaje. Stvarnost se oblači u moderne stvari kako bi prikazalu svu grotesknost 21. veka. U odnosu na prethodne zbirke ovde pesnikinja progovara Munkovim krikom, sve boji jarkim bojama da bi se pošasti (starlete, rijaliti, tač telefoni, diskomunikacija…), jasno i ogoljeno videle. Nema više životinjskog krzna, ljudska koža je najtraženija na tržištu. Jeftina i ogoljena, bez obraza i stida.

Ne mogu ni stihom ni citatom da opišem sebe

VRŠAC SI TI: Otkud ideja za naziv zbirke i šta Vi vidite kroz periskop?
DRAGICA STANOJLOVIĆ: Dok su nastajale pesme iz ove zbirke osetila sam da neke delove jasno „vidim”, a drugi su mi u magli ili isključeni. Činilo mi se da ne ne mogu da ih sklopim i tada mi se javila misao: „Pa ovo je kao da gledam kroz periskop”, i tada sam odlučila da tako naslovim zbirku.

VST : Da li nam pogled kroz periskop širi ili sužava vidike?
STANOJLOVIĆ: I jedno i drugo. Kada zamislim svoj kognitivni deo tokom pisanja, zamišljam ga kao podmornicu. Ona je nevidljiva drugima, ali se u njoj odvija organizovan život. Kada podmornica isplovi percepcija sveta se menja, sve dobija drugačiji smisao i sadržaj od onoga dok je bila zaronjena. Tada je samo periskop komunikacija sa svetom i to komunikacija koju odredi unutrašnja potreba.

VST : Da li čovek 21. veka pogledom kroz periskop vidi samo ono što njemu odgovara?
STANOJLOVIĆ: Mnogi ljudi današnjice se od navale teskobe brane promenjenom percepcijom realnosti. Nekada je suviše bolno i mučno da se sagledaju i prihvate sadržaji koje ne vole ili ne razumeju. Tada posežemo za odbranama , odnosno, prema ličnom mentalnom konceptu stvaramo zaštitu.

VST: Do sada ste napisali sedam zbirki poezije. Šta im je zajedničko, da li su pisane istom emocijom?
STANOJLOVIĆ: Zajednički su prepoznatljivi toponimi. To su Vršac i okolina. Emocije su potpuno drugačije. Moje pesme nastaju kada me preplave određene emocije i teže da se oslobode. Oslobađam ih pretačući ih u reči.

Dragica Stanojlović Foto: Vanja Jovanović Vučenić

VST: Koliko je Vaš psihoterapeutski rad uticao na rađanje poezije?
STANOJLOVIĆ: Mislim nimalo. Možda se u nekom stihu ponegde može naslutiti da posedujem neko obrazovanje iz psihijatrije, jer je teško distancirati se od profesije naročito posle dugog bavljenja njome, kada ona postaje deo identiteta. Ja sam od najranije mladosti nešto pisala, naravno za sebe. To nisam sačuvala, da bih mogla da vrednujem napisano, ali možda je bilo nečega što bi moglo da me odredi kao pesnika.

VST: Preporučujete li svojim pacijentima da čitaju poeziju?
STANOJLOVIĆ: Nekima koji imaju afiniteta prema toj vrsti stvaralaštva preporučujem svoje omiljene pesnike: Evu Lipsku, Anu Blandijanu, Nikitu Staneskua, Šarla Bodlera i druge, ali prihvatam i predloge od njih, pa sa zadovoljstvom pročitam poneku zbirku pesama koju mi preporuče.

VST: Jedna Japanka je htela da prekrati sebi život, ali je čitajući Sioranove tekstove o samoubistvu, odustala od te ideje i počela da piše. Ima li poezija, književnost uopšte lekovito dejstvo?
STANOJLOVIĆ: Naravno da imaju, ali ne za svakoga, kao što nijedan lek ne deluje podjednako pozitivno na sve osobe. Književnost je lekovita, jer daje odgovore koje ne može da pronađemo na drugim mestima. Književnost nas oslobađa strahova, teskobe i nesigurnosti i otvara vrata istraživačkom mišljenju i kreativnom zaključivanju.

VST: Dok sam čitala zbirku Nesanica, pred očima mi je bio Mikelanđelo koji ubrzano i bez pauze porađa svoja monumentalna vajarska dela. Odakle crpite tu snagu i energiju?
STANOJLOVIĆ: Iz konstantnog rada i učenja.

VST: Koja Vam je emocija najzastupljenija dok pišete?
STANOJLOVIĆ: Takmičenje između misli i osećanja me podstiče da ih pokrećem i kada ih uskladim osećam radost.

VST: Kojim stihom, citatom biste mogli da opišete sebe?
STANOJLOVIĆ: Nažalost, ne mogu ni stihom ni citatom da opišem sebe.

U sedmoj zbirci je obavljena vivisekcija života. Zemaljski bogovi su zamenili nebeske, ne mora se ići u hram, dovoljno je uključiti televizor ili biti aktivan na nekoj od društvenih mreža. Generacije dece su hranile, negovale bolesne ptice, današnje ih fotografišu zbog lajkova.

deca koja su ubijala vrane
slikaju mobilnim telefonima
Krvavi predeo putuje i nosi zarazu          
„Ubistvo vrana na doradi”

Stare reči gube na značaju, jer ih sve manje izgovaramo, reč ostaje zaglavljena na granici  koju  su obukli u žice. Plaše se zaraze, migracije komunikacije.

Orvelovski razotkriva Čoveka Novog veka.

Dobio si pravo da premeštaš događaje
i odevaš doživljaje u ogrtače od šarenog papira…
Deliš snove spakovane u ljuske od zmijskih jaja
Onima koji ne žele da se probude…”          
„Skupljač zvezdane prašine”

Samoća je lajtmotiv zbirke. Sem vetra, kazaljki na satovima, ponekog laveža, cvrkuta vrabaca , nema ničega, nikoga. Oseća se miris memle, miris napuštenosti kao sa starih fotografija kuća naših baka. Neko se orfejevski okrenuo, navukao prokletstvo.

Svoje dugogodišnje psihoterapeutsko iskustvo, poetesa želi da sačuva ne u lekarskim izveštajima, već u versima. Njoj govore pacijenti, ona se obraća stihovima. Kakvo ciklično oslobađanje!

Jer, šta je čovek  no Pesma nad pesmama, zagonetka, čas crna, čas mlečnobela , hermetična i nezauzdana kao i individua.

…Ljubav se povukla u pesme i priče…

Može li iko da tvrdi da mu ruke ne mirišu na krv, na ubistvo, na seču sećanja, pita se pesnikinja. Merilo uspeha nisu više ocene, sad očevi tapšu decu po ramenu kad ubiju srnu.

Srna lako odskoči i umorno pada
Poslednji začuđeni pogled
šalje ka komadiću neba
Otac ponosno grli sina
          „U lovu”

To je njegov ponos, nastavljač loze. U krvi se rađamo, sa njom živimo, u krvavoj muci umiremo. Šta je čovek no ogoljena arhitektura, princip po kojem je slikao Đorđo de Kiriko, kome je pesnikinja u prethodnoj zbirci posvetila pesmu. Po istom principu i Dragica opisuje čoveka.

Vrli Novi čovek kategorično odbija da bude kriv za bilo šta. Krivicu svaljuje na druge, koji nisu bili tu da ga podučavaju (večita roditeljska krivica?), da kažu šta je bilo pravo, šta krivo. Ne boji se da prizna da je i On ponešto prljao, ali zašto samo on snosi posledice. Duri se poput deteta kome nije pravo što uvek ono, a ne brat ili sestra nisu krivi za nešto.

Umorna je poezija vršačke pesnikinje. I u ovoj zbirci ona je hroničarka grada košave. U slikama pred kraj lutanja slika dvojicu koji uobičajeno ispijaju pivo ispred prodavnice, ispravljaju svet i kroje nov po principu „Da sam ja vlast !”. Treća smena ima oči koje ne gledaju na sat, curi vreme poput zapušenog slivnika. Ruke (čest motiv u Pogledu kroz periskop), ali ovaj put ispružene, traže priznanje da su primećene, žive, musave od premetanja sitniša.

Performans povodom promocije knjige „Pogled kroz periskop” Foto: Vanja Jovanović Vučenić

Poslednja pesma u knjizi je Pogled kroz periskop. Ograničenost pogleda, „životna klaustrofobija” su centralni motivi pesme. Pesnikinja se priseća prethodnih ratova, amblema, simbola koji se sada, možda, mogu naći u Sitničarnici Gorana Petrovića.

Lente sa ordenjem nose klovnovi na maskenbalu…

Besmislenost ratova, ideala šalje poruku da je to krug koji je ispunjen prazninom. Posle ratova ne samo da ne ostaje ništa, već se ništa ne čuje, ne vidi. Ljudi hodaju u hordama vođeni blogerima.

Grad Vršac se kao senka smrti pomalja između pojedinih redova. Ništa se veliko nije desilo, „sem” ponekog Sterije, Paje Jovanovića, Vaska Pope… Pesnikinja, sarkastično, zaključuje da je to gradić u kojem je postojati  „nagrada i kazna”.

Dragica Stanojlović uz Jelenu Marinkov, Mariju Vasić Kanački, Petru Krdua, Iliju Bakića, Dejana Maka, Darka Donevskog, pripada grupi vršačkih pisaca koji izlaze iz okvira lokalnog, pridružujući  se velikim domaćim piscima.

Ostavi komentar

  • (not be published)