Filmovi se ne prave ni za festivale, ni za kritiku, nego za publiku

Horor majstor srpske kinematografije, producent, režiser, scenarista i sugrađanin Milan Todorović, za sajt Pančevo Si Ti govori o filmskoj umetnosti i svom filmskom radu

Nataša Radanov
Objavljeno 20.08.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Todorović je docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i profesor filmske produkcije. Osmislio je i realizovao filmove „Zona Mrtvih”, „Mamula” i „Procep”, a povod da se baš sada sretnemo sa njim jeste nedavna premijera filma o kultnom beogradskom reperu Davoru Bobiću Moskriju, osnivaču rep grupe Prti Bee Gee. Film „Život po Moskriju” prvi put je prikazan u junu ove godine, i izazvao je veliki odjek među domaćim filmskim i muzičkim fanovima. Reč je o filmu studenata druge godine FDU-a, kojima je Milan bio mentor na ovom projektu. No, krenimo redom.

PST: Tvoji filmovi imaju u sebi dosta horor tematike. Znamo da si veliki obožavalac ovog žanra – otkud ta ljubav i zanimanje za filmsku umetnost uopšte?
Todorović: Horor film sam zavoleo još kad sam bio mali, a dok si mali u video klubovima su horor filmovi bili nešto kao zabranjeno voće, pa mi je to bilo najslađe da iznajmljujem. Filmovi strave i užasa su nam bili dozvoljeni samo po rođendanima, pa smo koristili tu priliku da ih što više pogledamo. Vremenom su počeli su da mi se dopadaju na više nivoa, a osim filmova, zavoleo sam i horor strip. Najviše sam voleo da čitam Dilana Doga, koji, iako pun scena kasapljenja i ubistava, na kraju uvek ima neku dublju poruku. Najbolji horori su, zapravo, metafora za društvo u kojem se nalazimo i iskazuju stav prema svetu na jedan slikovit način. Na primer, film „Noć živih mrtvaca” iz 1968. godine predstavljao je autorov pogled na stanje u Americi tokom Vijetnamskog rata. Video klubovi su bili u ekspanziji, mislim da sam se učlanio u sve, i odgledalo sve što je tada postojalo na policama ovih klubova. Filmovi su me toliko zanimali da nisam mogao da zamislim da se bavim nečim drugim osim da i sam smišljam filmove. Rezultat toga bio je upis na FDU odmah posle Gimnazije, 2000. godine iz prvog pokušaja.

Ekipa filma „Mamula”: sede sleva Krstović, Nero, Klebe, Todorović stoji

PST: Obično deca istovremeno i vole da gledaju horore, ali ih se istovremeno i jako plaše. Kako ih danas doživljavaš?
Todorović: Plašim se horora, ni dan-danas mi noću nije svejedno, tako je još od detinjstva. Noću sam zamisljao po mračnim uličicama da Majkl Majers ide iza leđa i ubija ljude. Najstrašnije što sam tada gledao bio je film Džona Karpentera „Magla”, a priznajem da mi je strašan bio i „Predator” Džona Mektirnana. Ipak, od filmova najviše volim zombi žanr i tu bezličnu masu živih mrtvaca. Odlični su mi i serijali „Noć veštica”, „Petak trinaesti”, „Strava u Ulici brestova” i „Gospodari pakla”. Volim taj koncept nezaustavljive sile prirode-ubice.

PST: Film na kojem si radio, „Procep” iz 2016, nije čist horor, već ima dosta elemenata naučne fantastike. Šta ti je izazovnije – pravljenje žanrovskih filmova, ili kombinacije i eksperimenti sa mešanjem različitih žanrova?
Todorović: Potrebno je da autori znaju konvencije određenog žanra, jer publika očekuje da vidi ono na šta je navikla, a takođe voli i da je iznenadite na neki način – a to postižete ili tako što promenite nešto u konvenciji, ili prosto dodajete elemente nekog drugog žanra. Ja preferiram miks žanrova i mislim da su najbolji horori zapravo upravo takve mešavine. Recimo, „Osmi putnik” je naučno-fantastični film koji je po dramaturgiji klasični horor film o monstrumu u kući. Što se tiče „Procepa”, mi smo ga plasirali kao prvi srpski naučno-fantastični film, što on i jeste otkad Srbija postoji kao nezavisna država, ali je on u svojoj suštini zapravo zombi film.

Tandem Fori-Todorović

PST: Film „Zona mrtvih” je prvi u kategoriji horor zombi filmova kod nas. Kakva je situacija sa produkcijom horora u Srbiji i da li se razlikuje od drugih zemalja?
Todorović: Imao sam želju da napravim film koji će se meni svideti, a koji će biti gledan u celom svetu. Veliki sam fan zombi filmova, a njih nije bilo dovoljno nekoliko decenija unazad, i baš tih godina je žanr malo oživeo filmom „Resident evil”, koji je zapravo otvorio talas zombi filmova. Tako smo odlučili da snimimo srpski zombi film, i prvobitna ideja je bila da bude u potpunosti domaći, ali nisu nam odobrili sredstva. Zatim smo počeli da razmišljamo u internacionalnom pravcu, i uz pomoć naseg prijatelja Dragana Jeličića smo poslali promo materijal na Evropski filmski market koji se održava tokom Berlinale festivala. Dopao se italijanskom producentu Lorisu Kurčiju, koji je odmah došao u Beograd, i predložio mi da ga zajedno produciramo. Uslov je bio da se u film ubaci neko poznato glumačko ime iz horor sveta. Predložio je Kena Forija koji je do tada važio za najpoznatijeg zombi ubicu, pošto je glumio u čuvenom filmu „Dawn of the dead”. Bili smo oduševljeni predlogom, a naročito činjenicom da je Ken Fori pristao. Nakon toga, Španci i Italijani su uložili sredstva, ali su nam takođe odobrena i sredstva iz domaćih budžeta – pokrajinskih, republičkih, kao i budžeta grada Pančeva i Beograda. Zahvaljujući svemu tome, uspeli smo da snimimo ovaj film. Inače, trejler „Zone mrtvih” na jutjubu ima preko 11 miliona pregleda što je najgledaniji domaći trejler svih vremena, a nalazi se i među najgledanijim zombi trejlerima u svetu.

PST: Zašto horor nije bio popularan žanr kod nas prethodnih godina?
Todorović: Nije to samo kod nas, već svuda gde kinematografiju finansira država, i niko žanrovski film ne shvata ozbiljno. U Španiji je, međutim, malo drugačija situacija, pa je „Zona mrtvih” na primer finansirana iz državnog budžeta.

PST: Koji su ti bili najveći izazovi do sada u radu u filmskoj industriji?
Todorović: Izazov je uvek da se snimi film onako kako je zamišljen. Recimo, ogroman izazov je bio snimiti „Mamulu” za dve i po nedelje, a inače se filmovi snimaju po pet, šest nedelja. Dodatni izazov je bila činjenica da je veći deo scena sniman na vodi, a uz sve to, desilo se da je Dragan Mićanović slomio nogu.Pritom je sve trebalo biti spremno za dolazak Franka Nera, i odraditi sve scene sa njim za tri dana, koliko je Nero boravio na snimanju. Uspeli smo sve to da izvedemo, i pritom prosečnom gledaocu film deluje visokobudžetno, iako je zapravo koštao mnogo manje. Koliko je cela ideja na početku delovala teško izvodljivo, mnogi nas nisu baš ni shvatali ozbiljno kad smo počeli sa radom, na kraju smo ipak uspeli, i rekao bih da što je veći izazov, to je meni veći užitak da radim na filmu.

Foto: Ana Danilović

Milan Todorović je rođen 1981. u Pančevu. Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti 2006. godine. Od 2005. vlasnik je producentske kuće „Talking Wolf Productions”. Kao reditelj stoji iza svetski uspešnih domaćih filmova „Mamula” (2014) i „Zona mrtvih” (2009), koji su, pored brojnih nagrada i učešća na preko 30 festivala svaki, bili distribuirani širom sveta. Bio je ko-producent italijanskog trilera „Noć grešnika” (2009), kao i glavni producent domaćeg filma „Procep” (2016), u režiji Dejana Zečevića. Režirao više muzičkih spotova, kratkih i namenskih filmova. Ko-reditelj je dokumentarnog filma „Tapavica” (2016) i dobitnik nagrade „Lučonoša” Fakulteta dramskih umetnosti kao najbolji producent 2009. godine. Programski je direktor filmskog festivala Dead Lake Palić i docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

www.imdb.me/milantodorovic

milantodorovic.net

PST: Koliko država ulaže u film?
Todorović: Poslednjih nekoliko godina se malo popravila situacija. Od kada je novo rukovodstvo Filmskog centra Srbije predvođeno Bobanom Jevtićem uvelo bolji sistem dodeljivanja sredstava, imamo više različitih konkursa godišnje, pa tako postoje sredstava i za razvoj scenarija, i za razvoj projekata za dokumentarne i animirane filmove, a za dugometražne ima čak dva puta godišnje. Sada postoji fond i za žanrovski film, koji je ove godine je prvi put uveden. Vrlo je verovatno da će uglavnom komedije dobijati sredstva, s obzirom na popularnost ovog žanra kod nas, ali bilo bi dobro da se malo više pažnje obrati i na druge žanrove – horore, fantastiku i trilere.

PST: Imašli omiljenu lokaciju za snimanje filma?
Todorović: Volim da snimam bilo gde u Pančevu. Međutim, Pančevo je bilo inspirativnije pre nego što su ulice onako grozno renovirane, i dok nisu srušene stare kuće oko Gimnazije. Taj potez je bio idealan, i pogodan za rentiranje strancima za razna snimanja.

PST: Da li trenutno radiš na nekom projektu/filmu? Reci nam nešto više o tome.
Todorović: Da, na nekoliko. „Uličarka“ je film za koji smo dobili sredstva od Filmskog centra Srbije namenjena razvoju projekta i scenarija, ali nismo dobili za finansiranje, pa ćemo videti šta će od toga biti. Priča je bazirana na italijanskom stripu „Hit moll” koji je kod nas preveden kao „Porodične vrednosti” u izdanju Darkwood-a. Radim i na još nekoliko projekata, jedan od narednih je televizijska serija po čuvenoj knjizi „Hajduk u Beogradu” Gradimira Stojkovića, koji je deo života proveo u Pančevu. Takođe, snimio sam trejler za nastavak „Zone mrtvih”, zove se „Gnev mrtvih”. U planu je još jedan projekat, „Killermodel”, film o super-modelima koji dolaze u Beograd, a bivša mis Srbije kreće da ubija jednu po jednu. Spremam i film „Izolacija” koji će režirati naš sugrađanin Marko Backović, a ja ću ga producirati sa Markom Jocićem, sa kojim sam radio i prethodne filmove.

PST: Radio si kao profesor mentor na filmu studenata „Život po Moskriju”. Kako je izgledala ta saradnja?
Todorović: Ovogodišnja klasa sa filmom „Život po Moskriju” je dosta dobro uradila ne samo jako bitan deo distribucije, već i celokupne produkcije, a interesovanje publike da prisustvuju projekciji bilo je ogromno. Sala je svaki put bila krcata, kako na fakultetu, tako i u bioskopima „Fontana” i „Zvezda”. Oni su inače film prijavili na PAFF (Pančevo Film Festival), a ako ga PAFF ne bude uvrstio u selekciju, napravićemo sigurno sami projekciju u Pančevu. Iako je film jako komplikovan za studente druge godine, oni su me ubedili da to mogu da izvedu i uspeli su kvalitetno da ga snime, čak je mnogima bilo žao što to nije dugometražni film. Pošto je Moskri bio legenda underground hip-hopa, u filmu se pojavljuju i Rambo Amadeus, Skaj Vikler, Bvana i još neki poznati reperi i, naravno, originalni članovi Prti Bee Gee-a.

Sa snimanja „Mamule”

PST: Šta misliš o kombinaciji underground teme i komercijalnog pristupa pravljenju filma, kao što je to ovde slučaj?
Todorović: Zavisi od filma. Ovaj film jeste komercijalan, ali ne na štetu onoga čime se bavi. Zapravo, samo je privukaoviše ljudi da čuju za Prti Bee Gee. Evo recimo ja sam sad fan Prti Bee Gee-a, do tad nisam čuo za njih i mislim da je to što su stavili Petra Strugara, Vladu Vučkovića i Ramba Amadeusa u film, zapravo samo doprinelo tome da ga više ljudi pogleda. U bukvalnom smislu, ne može čak ni da se kaže za film da je komercijalan, pošto neće zaraditi nikakve pare, ali jeste okrenut široj publici. Da su snimili film koji niko ne bi gledao, dobili bi manju ocenu. Filmovi se ne prave ni za kritiku, ni za festivale, ni za svoju dušu, nego za publiku. Ovaj film je po kompleksnosti i uspehu mnogo prevazišao okvire studentske vežbe, i nije što su moji, ali ponosan sam na njih.

Ostavi komentar

  • (not be published)