Ko je „spalio” kovinskog letopisca sveštenika Đorđa Jovanovića?

Gde se zatro trag rukopisima „popa Đoke”, pionira hroničarenja u kovinskom kraju?

Objavljeno 05.01.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

„Neumorni Luci, decenije je posvetio istraživanjima kovinske istorije iz dokumenata, sopstvenih beležaka i po usmenom predanju pojedinih „informatora”. Istrajno, predano. Sa urođenim darom da uoči, izdvoji i prenese čitaocima kako je negda bilo u kovinskom kraju.” Ovo je, između ostalog, rekao Milivoje Grčić, direktor Centra za kulturu u Kovinu, predstavljajući nedavno, posthumno, knjigu Kovinski letopis ovdašnjeg novinara Lucijana Bogdanova, koja se pojavila u izdanju Centra.

Na blizu četiri stotine stranica knjige sažeta su kovinska kultura sećanja, zapisao je Grčić. Vremenski isečci, običaji, verovanja, legende žitelja opštine, Srba, Rumuna, Mađara, Nemaca, svih oni koji su ostavili otisak stopala na tlu i u pesku nepregledne banatske ravnice, našli su svoje mesto u ovoj vremenskoj mašini. Često uz kritički stav i jasnu žal što se starine ne čuvaju… što se prošlost zaboravlja. Ovako evocira sećanja na ovog kovinskog novinara i svog kolegu prvi čovek lokalne kulturne institucije. Dodaje da je pomenuta knjiga oda Lucijanu Bogdanovu, Kovinu i Kovincima, pokazatelj njegovog profesionalnog puta saradnika Centra za kulturu i novinarskog angažmana. Zabeleženo je, između ostalog, da je imao autorsku emisiju „Radio letopis“ emitovanu svakog dana u godini. „Riznica podataka o ovdašnjim običajima… o suživotu svih nacija. Crtice iz „Radio letopisa” kasnije je pretočio u „Vežbe identiteta” i „Svetlopis” u Kovinskim novinama, a posle u „Kovinologiji” Kovin Ekspresa. Godine 2013. dobio je najviše opštinsko priznanje, plaketu za životno delo. Lucijan Bogdanov umro je 2016. godine, „nekoliko dana posle 77. rođendana i otišao u legendu”, piše na kraju knjige.

Kovinski letopis je zbir podataka po danima, pod zajedničkim naslovom: „Iz dokumenata, beležaka, od onog što je zapisano, ili ostalo u pamćenju žitelja naše opštine”… Tako je počinjao svoje radio priloge pokojni Bogdanov. Prelistavajući knjigu Kovinski letopis, našli smo, između ostalog, da je na strani 142, letopisac, pod naslovom 25. april, zabeležio običaje iz multikonfesionalog kalendara koji se odnose na Veliki petak, koji slave Srpska i Rumunska pravoslavna crkva. I piše: „Jedan od 12 velikih petaka u kojima su Kovinci strogo postili, ceo dan nisu jeli ništa, osim što su uzimali vodu. Veliki petak pred Vaskrs je bio dan kada Kovinci nisu počinjali niti završavali neki posao. Nisu radili. Prema kazivanju Anke Ćirikovački iz Bavaništa, što je zabeležio protojerej Đorđe Jovanović, Veliki petak se posebno obeležavao u svim naseljenim mestima naše Opštine…”

Drugog traga o Đorđu Jovanoviću, nekadašnjem arhijerejskom namesniku za opštinu Kovin i rodonačelniku hroničarskog kazivanja o događanjima kroz istoriju Bavaništa, Kovina i ostalih mesta u kovinskom ataru nismo našli. A „pop Đoka”, kako su ga zvali savremenici u Bavaništu, gde je bio paroh mesne crkve, a koga se i danas sa poštovanjem sećaju u ovom selu, „bio je je učen i ugledan građanin.” Ljubomir Boškov, neumorni tragač za dokumentima i pojavama iz vremena prošlog kovinskog kraja rekao nam je, između ostalog, da je Đorđe Jovanović završio Pravni fakultet u Zagrebu i Bogosloviju. Samo zbog njega sedište Pravoslavnog arhijerejskog namesništa za Kovin, bilo je u Bavaništu. „Pored crkvenih poslova bavio se i lokalnom istorijom. Napisao je monografiju Bavaništa. Postoji i verovatnoća da je napisao i, manju, kovinske opštine. Sva njegova dela ostala su samo u rukopisu”, kazuje Boškov. Dodaje da je prema kazivanju Stevana Živanovog Mađarevog pop Đoka bio prvi istraživač. Uvek je nosio sa sobom papir i olovku i zapisivao kazivanja meštana. Na ulici, na pijaci, na vašaru… Ako slučajno nije imao papira, cepao je kutiju cigareta i na njoj hvatao beleške, kaže Boškov.

Knjiga „bez glave”

Kad je prota Jovanović posle rata otišao u mesni komitet KPJ u Bavaništu i rekao da rukopise hoće da pretoči u knjigu, navodno mu je rečeno: „E, ne može. Knjiga nema glavu”. „Kakvu glavu”, pitao je sveštenik. „Nema ništa u njoj o NOB-u. To je glava”. Tako njegovi letopisi nisu odštampani.

Jedan drugi poznati sakupljač istorijskih podataka o ličnostima i događanjima u ovdašnjoj sredini, ne želeći da ga pominjemo imenom i prezimenom, jer su svi akteri priče pokojni, rekao nam je: „Prema kazivanju mnogih, Lucijan Bogdanov, učitelj i lokalni novinar u pisanju objavljivanom u listovima Kovinske novine i Libertatea iz Pančeva i sastavima na Radio Kovinu koristio je rukopise pokojnog Đorđa Jovanovića iz Bavaništa… Jovanović je rođen u selu Belobreško, u današnjoj Rumuniji. Za svo vreme službovanja vodio je letopis kako crkve u Bavaništu, tako i parhoija kovinske opštine.

Svešteniku Branovačkom iz Deliblata dao je svoje rukopise na čuvanje. Branovački odlazi u penziju. Seli se u Novi Sad i rukopise predaje na čuvanje Dragani Dobrić, dugogodišnjoj direktorki Doma kulture. Taj podatak mi je saopštio sin sveštenika Branovačkog”, kaže nam ovaj sagovornik.

Dodaje da se nekad interesovao za prošlost Kovina i ostalih mesta. „Hteo sam da objavim rukopise – letopise popa Đorđa Jovanovića. Moja traganja bila su uzaludna. Svi putevi vodili su ka pokojnom Lucijanu Bogdanovu. I njega sam pitao. Samo je ponavljao da su rukopisi izgoreli u požaru u Domu kulture, gde je nekad radio. Prota Mile Vulović, arhijerejski namesnik za crkvene opštine sa područja Kovina, govorio je da se ti letopisi nalaze kod Bogdanova. Akademik Dejan Pavlov Kreculj, posle povratka iz emigracije, interesovao se za pomenute vredne spise. Jednom prilikom mi je rekao da bi te letopise objavila SANU”, predovačava nam ovaj izvor.

Nema podataka o požaru i rukopisu Đorđa Jovanovića

Milivoj Grčić, u pisanoj izjavi, ističe da nema podataka o eventualnom požaru u nekadašnjem Domu kulture. Jedan zaposleni u to vreme seća se da je „samo gorela furuna, ali da je to bilo daleko od požara”.

Takođe, Vuk Dobrić, sin Dragane Dobrić, nekadašnje direktorke Doma, u telefonskom razgovoru, rekao nam je da u njenoj knjižnoj i pisanoj zaostavštini nije naišao na bilo kakav dokument čiji je autor bio Đorđe Jovanović. Dodao je da ga je to pitao i Grčić, koji je kontaktirao i porodicu pokojnog novinara Bogdanova za sudbinu nestalog teksta, ali da i oni nemaju saznanja o tome. Grčić, inače, u predgovoru knjige zahvaljuje Bebi Milošević, Lucijanovoj supruzi i sinu Danijelu, na ustupljenom materijalu za štampanje knjige.

Raspitivali smo se i u kovinskoj biblioteci da li u svom fondu imaju bilo kakav rukopis nekadašneg protonamesnika i hroničara kovinskih zbivanja, ali nam je rečeno da tako nešto ne postoji.

I treći naš sagovornik kaže da je čitao knjigu Kovinski letopisi pokojnog Lucijana Bogdanova. Uz napomenu „da o pokojnicima treba govoriti samo najlepše”, dodaje da mu je čudno što autor nije bliže osvetlio (u fusnotama) izvore iz kojih je crpeo podatke. Ovaj pasionirani tragač bliže i dalje prošlosti Kovina dodaje: „Razgovarao sam sa starijim ljudima i pitao za rukopise Đorđa Jovanovića. Odgovarali su mi: ‘Uzeo novinar’. I oni su sad pokojni”.

I tako. Jedan letopisac je proglašen legendom. Drugi začetnik hroničarenja, većma je zaboravljen. Njegovi rukopisi nestali su bez traga. Pitanje je, ima li neko u kovinskoj opštini, ko može da baci više svetlosti šta se sa njima dogodilo. „Pop Đoka” nije zaslužio da tako bude bačen u zaborav.

Ostavi komentar

  • (not be published)