Iza crkvene gvozdene zavese: Zlatna ploča i drugi lopovluci

„Kako je kasa sa eparhijskim novcem navodno dva puta obijena i gde je nestalo preko milion evra, a nigde nema službenog policijskog izveštaja o navodno nestalom novcu.” Iz pisma sveštenika i monaha Eparhije banatske protiv episkopa Nikanora, upućenog patrijarhu Irineju i Sinodu SPC, primljenog u Patrijaršiji 28. marta 2016. i zavedenog pod brojem 439.

Neki od potpisnika će kasnije reći da su pod prinudom banatskog vladike, koji stoluje i vlada eparhijom iz Vladičanskog dvora u Vršcu, morali da stave potpise ispod pisma koje je Nikanor uputio patrijarhu kako bi dokazao da je žrtva podmetanja i laži. „Morali smo, jer nam je vladika pretio iseljavanjem iz službenih stanova i gubitkom posla. Imamo porodice, plašimo se da ćemo ostati bez hleba…” govorili su.

Ali ima u starijih pisama od ovog. Sličnog sadržaja. Negde sredinom 2010. godine potpisnika ovih redova pozvao je na razgovor pokojni Iva Radić, predsednik Crkvene opštine Kovin. Razgovoru je prisustvovao i blagajnik Crkvene opštine, čijeg imena se ne sećamo. Skrenuli smo pažnju sagovornicima da dobro razmisle o posledicama nastojanja da javnost upoznaju sa sadržinom pisma u kojem vrh Srpske pravoslavne crkve upoznaju sa bahatim ponašanjem Nikanora, maltretiranjem sveštenika i monaha, njihovim ucenjivanjem i nestankom novca iz crkvenih blagajni. „Svesni smo toga”, odgovorili su. Razgovor je bio sniman. Kako je dugo vremena prošlo, snimak smo izbrisali, ali je u lokalnom mesečniku „Moj Kovin” objavljeno nekoliko tekstova na ovu temu i mogu se naći u dokumentaciji tog lista.

Pokojni Iva Radić bio je odani vernik Crkve, dobitnik nekoliko gramata, priznanja SPC u znak poštovanja za sve što je činio kao predsednik Crkvene opštine Kovin. To je i bilo navedeno u pismu patrijarhu i Sinodu, ali je njegov najveći deo bio posvećen optužbama protiv Nikanora. Tim optužbama pridružili su se i neki od sveštenika crkava u kovinskoj opštini. Nemoćni da se odupru siledžijskom ponašanju i pretnjama banatskog vladike, koji je, da bi se održao na episkopskom tronu, parohije dodeljivao sveštenicima van Srbije, iako su svršeni studenti Bogoslovskog fakulteta iz Banata čekali na svoje pravo da dobiju parohiju. I ne samo to. U pismu patrijarhu i Sinodu ukazivano je i na krađu novca iz crkvenih kasa. O tome su u nekoliko navrata iz Crkvene opštine Kovin upozoravali banatskog episkopa, ali je on ignorisao njihova upozorenja. Do kovinskog Crkenog odbora stizale su i informacije da novac nestaje uz „blagoslov” samog Nikanora i da deo toga završi u njegovoj džepu.

Tako nam je Ivan Radić predočio slučaj tadašnjeg gajačkog paroha Nebojše Stevića. Prema informacijama koje je dostavio crkveni odbor tog sela, Stević nije dostavljao podatke o prilivu i trošenju para. On je ignorisao njihova upozorenja, pa su Gajčani upoznali Nikanora sa svojim primedbama. Ostali su bez odgovora, a prema nekim indicijama Stević je, navodno, novac delio sa samim episkopom. U pitanju je bila suma od 20.000 evra. Tragom tih optužbi pokušali smo da razgovaramo sa gajačkim sveštenikom. Dočekao nas je teatralno. Desnu ruku gotovo je spustio do međunožja, pokazujući da treba da ga poljubimo u šaku. Nismo to prihvatili, pozdravili smo ga stiskom ruke i preneli mu optužbe seoskog crkvenog odbora. Na to nam je odgovorio: „Da li oni znaju da ja znam karate!?” Odgovorili smo mu da to nije odgovor na naše pitanje. Stević nas je onda otpustio uz obrazloženje da nema blagoslov vladike da razgovara sa novinarima.

Rasčinjeni gajački sveštenik Nebojša Stević, dok je bio u službi božjoj sebi je delio sitne saobraćajne povlastice. Na fotografiji je obaveštenje u njegovom automobilu kojim se komunalnim inspektorima stavlja do znanja da ne pišu kazne zbog nepropisnog parkiranja „božjeg sluge”.

Seljani o njemu nisu govorili sa simpatijama. Zvali su ga „Nebojša sektaš”. To je značilo da je blizak zilotima, radikalnim pravoslavcima koji ne trpe katolike. Sam Stević odbijao je da osveštava kuće gde je supruga „pemkinja”, kako ovde zovu pripadnike češke nacionalnosti. One su u seosku pravoslavnu crkvu mogle da uđu samo neka dva metra posle praga.Tamo je bila ta zamišljena linija koju je odredio Stević. Komšije govore da je svoju decu izgladnjivao u vreme posta, a da mu je ćerka koja je pohađala osnovnu školu pala u nesvest zbog gladovanja. Posle teksta u lokalnim novinama o ovome i nestanku 20.000 evra Stević je otišao iz sela. Pridružio se zilotima i činodejstvuje u jednoj nihovoj crkvi u nekom selu pored Čačka. Zbog toga ga je rasčinila SPC. Ali ostalo je pitanje šta je sa 20.000 evra iz seoske crkvene kase. Zašto se Nebojša Stević oglušivao o molbe crkvenog odbora da položi račun o trošenju novca i da li je to radio uz „blagoslov” Nikanora.

Iza crkvene gvozdene zavese krije se i misterija nestanka zlatne ploče iz manastira u Bavaništu. Reč je o dragocenosti koja je, navodno, bila ugrađena u oltarski zid manastira l857. godine. Prema svedočenju monaha ploča se nalazila sakrivena među crkvenim odeždama. Nju je ukrao „neki iskušenik” rečeno je policiji koja je ispitivala dva puta slučaj ove krađe, ali bez krajnjih rezultata. Monasi nisu mogli da odgovore na pitanje policajaca ko je bio iskušenik, da kažu njegovo ime i prezime i gde je nestao.

I na kraju šta se dogodilo sa kovinskim potpisnicima pisma protiv vladike Nikanora?

Pokojni Radić je prema našim saznanjima pao u nemilost SPC. Zabranjeno mu je da komunicira sa novinarima. Sveštenici koji su stajali iza navoda u pismu srozani su na najniže popovske činove. Iseljeni su iz parohijskim domova. Nikanor je doveo nove ljude na njihova mesta. Poslušnike. Jedan od degradiranih sveštenika na naše pitanje kako gleda na ignoranciju vrha SPC povodom sramotnih događanja u banatskoj eparhiji , rezinirano kaže „Ako patrijarhu i Sinodu nije jasno na šta pisma upozoravaju, onda neka nam je Bog u pomoći. Jer sam đavo vlada eparhijom.”