Danas počinje deveto izdanje festivala KROKODIL pod nazivom PRIPITOMITI TAMU. U naredna tri dana, posetioci će moći da prate večernji program u amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije i dnevno-debatni program u danima vikenda u Centru za kulturnu dekontaminaciju. KROKODIL će tokom ovog junskog vikenda ugostiti čuvene autore poput Erlenda Lua, Lordana Zafranovića, Srđana Karanovića, Ivana Ivanjija, Zorana Ferića i mnogih drugih. Spisak sjajnih umetnika, ali i neizvesnost oko toga da li će ove godine festival biti održan, bili su povod za razgovor sa Vladimirom Arsenijevićem.
Šta očekujete od ovogodišnjeg festivala?
– Svake godine se nadamo da ćemo biti u mogućnosti da organizujemo festival i naredne godine. KROKODIL je mala i neprofitna nevladina organizacija. Politika koja je trenutno dominantna u ovoj zemlji ne smatra da je ovo značajna manifestacija, pa smo ove godine ostali bez finansijske podrške na svim lokalnim nivoima. Od Ministarstva kulture nismo dobili ništa osim ciničnog obrazloženja da nam njihova podrška nije potrebna jer već imamo više izvora finansiranja. Kada smo od njih zahtevali da nam navedu ko su ti naši fantomski finansijeri, ostali smo bez odgovora. Grad Beograd nas je takođe potpuno ignorisao i dodelio sredstva nekoj organizaciji za promociju nošenja oružja, Info centru Srpske pravoslavne crkve i sličnim „proizvođačima kulture”. Mogu slobodno da kažem da se dogodio jedan neverovatan skandal na svim nivoima. S opštinom Savski venac smo imali probleme da dobijemo dozvole za korišćenje prostora koji smo, bez mnogo problema, koristili već osam godina unazad. Sve to nam je ukazalo da se politička klima drastično promenila i da je paranoja, koja na tim nivoima vlada, tolika da, čak i ono što su političari tradicionalno smatrali nebitnim, a to su kulturna dešavanja, u današnje vreme postaju i te kako bitna. Zbog svih navedenih razloga, prezadovoljni smo što će KROKODIL uopšte biti održan ove godine. Raduje nas i činjenica da ćemo ugostiti eminentna pisce i druge umetnike iz Srbije, regiona i inostranstva, što samo ukazuje na to da je KROKODIL postao ugledni festival i platforma za promociju književnosti na jedan savremen i dinamičan način. Pošto se večernji program festivala održava na otvorenom, nadamo se, naravno, i da će nas kiša još jedne godine zaobići.
Kako komentarišete činjenicu da je KROKODIL prepoznat kao veoma važan kulturni hepening u svetu, a vi ste se suočavali sa toliko poteškoća tokom same organizacije ovogodišnjeg festivala?
– Cela situacija je poprilično bizarna. Prošle godine dobili smo dva značajna evropska priznanja. Jedno je velika evropska nagrada za komunikacije koja nam je dodeljena na neverovatnom gala-događaju u Briselu. Drugo je tzv. EFFE label – oznaka koja se dodeljuje najkvalitetnijim evropskim festivalima iz domena kulture. S druge strane kod kuće doživljavamo ovu vrstu mešavine ignoranstva i ostrakizma. Da stvar bude samo još komplikovanija, u svim problemima koje sam naveo prisutan je takozvani efekat mekog sunđera. To znači da ne postoji oštra frikcija jednog totalitarizma koji postavlja neke jasne zabrane i zidove, već smo mi naletali uglavnom na nejasne znakove koje je trebalo sami da dešifrujemo. Na taj način se drobilo naše vreme i strpljenje, a da pritom nismo dobili ništa napismeno. Onda smo odjednom, zahvaljujući našim izrazitim nastojanjima, uspeli da dođemo do proklete dozvole, i taj smo papir i dobili tek pre nekih nedelju dana.
Veče na KROKODIL-u
Da li ste se i ranije suočavali sa sličnim problemima?
– Udruženje KROKODIL čini mali tim ljudi. Ana Pejović, Milena Berić, Lena Todorović i moja malenkost. Moja koleginica Ana Pejović i ja se dugi niz godina bavimo kulturom. Pre KROKODILA smo radili u izdavačkim kućama Rende i VBZ i na taj način gradili kulturne mostove u regionu. Mi nikada, ali nikada, nismo bili pozvani da se sretnemo s ministrom kulture. Na ministra kulture se u svim vladama, od 2000. godine na ovamo, gleda kao na nekog poluboga. Za sve to vreme smo uredno sretali opuštene i saradljive ministre kulture različitih evropskih zemalja, ali srpski ministar kulture je ostajao nedodirljiv. Onda je nedavno naše Ministarstvo kulture posetila ministarka kulture Grčke koja je insistirala da se upozna sa timom KROKODILA jer zna čime se sve bavimo i koliko je to važno u evropskim okvirima. Tako smo se Ana, Milena i ja našli u jednoj bizarnoj situaciji, da sedimo na sastanku sa našim aktuelnim ministrom i grčkom ministarkom koja je govorila da okosnicu njihove kulture čini dinamičan međuodnos između malih, nezavisnih organizacija i državnih institucija te da jedni drugima mnogo pomažu. Bitno je da naglasim da smo mi već tada bili odbijeni na konkursu Ministarstva kulture, ali nas je ministar Vladan Vukosavljević , za divno čudo, saslušao i zakazao nam sastanak. Pri drugom susretu Vukosavljević je rekao da ništa ne može da učini da nam pomogne, da smo najverovatnije odbijeni iz političkih razloga, a on sam je više puta istakao da je nestranačka ličnost, iako se njegova politička stremljenja veoma lako mogu očitati. Hoću da kažem da smo se sticajem okolnosti konačno susreli sa aktuelnim ministrom i da to, što nas niko nikada nije pozvao pre njega, samo govori o našoj zamršenoj i kompleksnoj stvarnosti.
Kada govorite o našoj realnosti, da li postoji raskorak između onog što nam se u medijima plasira kao stvarnost i naše svakodnevice?
– Uvek postoji razlika između medijske i stvarne realnosti i to nije nešto što je specifično samo za Srbiju. Mi nemamo nijedan pristojan štampani medij. Ono što je u našoj stvarnosti stvarno važno i ono što je vredno saznati ionako pluta u vazduhu pa, pre ili kasnije, stigne i do nas. To u meni izaziva jedan osećaj gađenja i želim samo da se što pre sklonim iz cele te priče. Ono što je dobro u današnje vreme je to što možete da birate šta ćete da gledate i čitate i moram da priznam da mene od lokalne znatno više zanima globalna stvarnost.
Kako da se onda snađemo u društvu u kojem je laž stvar svakodnevice i u kojem se naslov teksta drastično razlikuje od samog sadržaja teksta?
– Trebalo bi da budemo malo zreliji kao konzumenti medija. Nažalost, i dalje postoje ljudi koji veruju u sve što vide, čuju i pročitaju, a to ide na ruku sistemu u kojem je na vrhu piramide jedan čovek koji odlučuje o svemu. Koliko god kritikovali ili se ne slagali s politikom predsednika Vučića, treba mu odati priznanje kada je reč o komunikaciji sa sopstvenim glasačima jer ih svaki put uspešno dotakne tamo gde su najslabiji. Sva ta Vučićeva navodna hipersenzibilost, zabrinutost, nervoza i nespavanje nailaze na dobru publiku i to se vidi u rezultatima izbora. Treba da budemo svesni da će još jedan izvestan period na vlasti biti ljudi koji su izuzetno manipulativni, a da li bi neko mogao to da ugrozi, za sada ostaje pitanje bez odgovora.
Vladimir Arsenijević – Foto: Vesna Lalić / RAS Srbija
Da li među intelektualcima postoji želja da se bore za vrednosti građanskog društva?
– Neki intelektualci su se umorili od pričanja jer su nekada toliko mnogo govorili a ništa se nikada nije suštinski promenilo, pa sada osećaju određenu vrstu besmisla. To mogu da shvatim jer se ljudi osećaju iznevereno iako nisu zastupali nijednu političku opciju već su samo tražili platformu preko koje su mogli da se bore za uspostavu kakve-takve normalnosti u ovoj zemlji. Ja sam jako dugo kritikovao Demokratsku stranu i osećao sam aktivnu ljutnju zbog svega što su činili, zbog politike koju su vodili preko marketinških agencija, osećanja samozadovoljstva i svih jeftino rasprodatih prilika. Pa i kad su doslovno implodirali nisu imali dovoljno snage da promisle šta im se dogodilo i promene osnove svoje politike. Ipak, moj stav je da je angažman svake misleće jedinke neophodan jer postoji nešto što je iznad politike, a to je etika.
Na neki način, Vi se bavite društveno-političkim angažmanom koji nije dnevno-politički. Dve godine ste proveli baveći se pitanjem zajedničkog jezika.
– Deklaracija o zajedničkom jeziku je nastala kao rezultat projekta „Jezici i nacionalizmi”, a to je projekat regionalnih konferencija lingvista, ali i drugih ljudi koji jezik koriste kao svoje sredstvo rada. Unutar te četiri konferencije, koje su se održale u Podgorici, Splitu, Beogradu i Sarajevu, raspravljali smo o tom nenormalnom i neprincipijelnom braku između identitetske politike i jezičkih politika u regionu. Deklaracija je stigla kao predlog grupe mladih ljudi iz Sarajeva i tri meseca je tim od tridesetak stručnjaka radio na njoj pre nego što smo je objavili. Najveći broj zvaničnih reakcija bio je u Hrvatskoj jer su se na Deklaraciju osvrnuli i premijer, i kardinal i predsednica, tvrdeći da je nevažna, a samim tim što su o njoj pričali, dali su joj na legitimitetu. Kada se dotaknete tih identitetskih pitanja, onda shvatite da lako proverljive istine i dalje nisu dovoljan razlog da se u njih i apsolutno veruje. Da posledice mogu biti dalekosežne, govori i podatak da se u Bosni i Hercegovini već godinama realizuje projekat „Dvije škole pod istim krovom” gde razdvajajući decu na časovima, đacima šalju poruku da postoje različiti jezici, a potom im na tim istim jezicima plasiraju i različita tumačenja istorije. To može biti poprište novih sukoba za dvadeset, trideset godina. Zbog toga je Deklaracija o zajedničkom jeziku od izuzetne važnosti. Do sada je prikupljeno oko 10.000 potpisa, a i tokom festivala KROKODIL će biti organizovano i prvo javno potpisivanje Deklaracije. Svi su dobrodošli!
