Nova predstava „Ženidba Dušanova”, druga iz „serijala” Epskih igrica, premijerno je izvedena u okviru ovogodišnje Bitef Polifonije na 52. Bitef festivalu. Koncept i režiju uradila je Anđelka Nikolić, dramaturgiju-Olga Dimitrijević, a u predstavi igraju: Anita Stojadinović, Đorđe Živadinović Grgur i Đorđe Branković.
I poput prošlogodišnjeg „Zidanja Skadra” kao prve u nizu „Epske igrice”, i „Ženidba Dušanova” bavi se preispitivanjem tradicije i njenom dekonstrukcijom. Ovog puta, u skladu sa temom ženidbe, predstava je ciljano urađena u „vedrijem” duhu u kojem publiku još na ulazu dočekuje „svadbarski pevač” koji usmerava goste na „mladinu” ili „mladoženjinu” stranu.
Publika prisustvuje pripremama ceremonije venčanja srpskog cara Dušana i latinske princeze Roksande, i biranjem mesta na kojem sedite, postajete gosti iz Prizrena, Vučitrna, Leđana i sa Šar-planine. A budući da je reč o narodnoj epskoj pesmi koja obiluje brojnim fantastičnim motivima koji su u skladu sa tradicionalnom „inicijacijom” junaka u kojoj se ispituje njegova hrabrost, veština i mudrost, predstava se vešto poigrava upravo stereotipom junaštva koje je zapravo sinonim za nepotrebnu agresiju i suludo nasilje.
Foto: Lidija Antonović
Pesma „Ženidba Dušanova”, pretkosovskog ciklusa, pripada tipu pesme koja u svojoj srži se bavi internacionalnom temom „junačke ženidbe sa preprekama”. Pošto je sama pesma negde između istorije i bajke, i sam rediteljski postupak išao je u smeru „poigravanja i preterivanja” karakterističnog za fantastični svet bajki u kojima je hiperbola nešto što se podrazumeva. Predstava obiluje parodiranjem „junaštva” koje liči na iskarikirane „pucačine” poput onih iz video-igrica, što potvrđuju i rekvizite koje se koriste u predstavi poput raznoraznih dečijih igračaka.
Iako prvobitno vedrije intonirana od „Zidanja Skadra” i „Ženidba Dušanova” postavlja suštinska pitanja ogoljavanja epske tradicije vešto zamaskirane „junaštvom”. U delu pesme koji se odnosi na prepoznavanje buduće neveste Roksande koja je u društvu dveju devojaka i stihove: „Ali Miloš uteć im ne dade, veće obje uvati za ruke, sve tri vodi pred cara Stjepana; caru dade Roksandu đevojku, i dade mu jednu uz Roksandu, a treću je sebi ustavio”, postavlja se publici pitanje o trgovini ljudima, i činjenici da preko 90% žrtava trgovine ljudima čine žene. Na kraju i sama Roksanda uz pomoć i sugestije publike odlučuje da li će se ili ne, udati za Dušana.
Narodna poezija često je imala ulogu nadoknađivanja onoga što joj je možda istorija uskratila, isto tako i ove „Epske igrice” imaju sličan cilj.
Njihov cilj je promena gledišta.
Razotkrivanje nepravde.
I odbrana žene.
Naslovna fotografija: Lidija Antonović
