Panika na ulicama

Mima Gavrilov
Objavljeno 07.03.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 4 mins

„White Riot”, snimljen 2019. godine, a nedavno prikazan u okviru Festa, dokumentarno je ostvarenje Rubike Shah, proistekao kao duža verzija njenog kratkog dokumentarnog filma iz 2017. godine „White Riot: London”.

Film govori o periodu 1976-1978. godine, i pokretu RAR (Rock Against Racism), koji je pokrenuo 1976. godine prvobitno Red Sonders, osnivač fanzina Hoxton, a ujedno je RAR pokret bio odgovor na podršku Erika Kleptona konzervativnom rasističkom političaru Enoku Pavelu. Kleptonu koji je upravo svoju muziku stvorio na nasleđu bluza, a bluz nije stvorila bela rasa. Takođe je RAR pokret bio i reakcija na neonacistički „Nacionalni front” i druge rasističke i fašističke organizacije koje su sejale anti-migrantsku mržnju, histeriju i „Panic in the Streets of London”.

Dokumentarac je satkan od intervjua sa preživelim akterima tog vremena i arhivskim snimcima, a sam RAR pokret zaslužan je i za najmasovniji antifašistički koncert održan 1978. godine u Viktorija parku u Londonu, na kom su nastupali: X–Ray Spex, Steel Pulse, Tom Robinson, kao i čuveni The Clash.

Koncertu je prisustvovalo preko 100.000 ljudi. Multikulturalni pank i rege koncert koji je slavio toleranciju i stao u odbranu onog čestitog dela Engleske želeo je da pošalje poruku kako je RAR pokret jedino netolerantan po pitanju fašizma. Jer sa fašistima nema dogovora i fašizam se nikada ne sme tolerisati.

U vremenu u kome recimo postoje „Narodne patrole” u Beogradu koje presreću migrante, a zapravo reč je o izbeglicama koje su svuda iste, jer niko voljno ne želi da napusti svoj dom tek tako, već je prinuđen poput brojnih izbeglica iz ratova 90-ih na prostorima EX YU, u potrazi za nekom bezbednijom budućnošću, jer je život bitniji od prvobitnog doma ili zemlje u kojoj se dešava rat.

Dakle te „Narodne patrole” sa šibadžijskim „stajlingom” kojeg sačinjavaju tamne kapuljače, dele migrantima višejezične pamflete sa rasističkim zabranama kretanja od 22h do 6h van svojih migrantskih centara, agresivno im na lošem engleskom sa tvrdim „Vuk Drašković” izgovorom saopštavaju da će braniti svoje žene, devojke i da će svakodnevno ove „Narodne (patrolne šape)” „braniti” (zabranama) mir i red na ulicama beogradskog predgrađa „Beograda na vodi”.

U vremenu kada je usled histerije oko korona virusa smanjena poseta kineskim prodavnicama, kineskim restoranima, jer naravno apsolutno SVI Kinezi i Kineskinje su potencijalni nosioci virusa, gde i određeni mediji javno seju rasističku propagandu aludirajući na ljude azijatskog porekla kao zarazne jer su „prljavi, ne vode računa o higijeni, jedu pse”, dok je prosečan Srbin ogledalo higijene i čistote, pogotovo onaj koji urinira na ulici, istresa nos direktno na pločnik i smrdi na znoj jer je „Balkan boj”.

Zbog svega navedenog vrlo je važno pogledati film „White Riot” jer je 1978. godina, iako deluje daleko i događaji koji su se odigravali na ulicama Londona vrlo slični atmosferi antimigrantske mržnje koja se plasira i dalje, bilo da se ovo dešava u Srbiji, Grčkoj, Americi ili negde drugde.

Boja kože je nebitna. A boja karaktera ključna, pogotovo ukoliko smatra da je svastika kao simbol sasvim kul. Nacionalizam vodi u fašizam.

A fašizam je mržnja prema različitosti koja se vraća kao bumerang.

Samo je šteta što danas više nema tog buntovnog rokenrola koji će glasno viknuti STOP!

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)