Nedelja, 14. oktobar 2018. godine
Budim se… Opet isprekidan san. Šta je tu je, rešiće se i to. Nije njoj sirotoj lako, a možda me i zavitlava. Počinjem da se čudim svim tim ljudima što šetaju svoje ljubimce na četiri noge… Ko tu koga šeta?! Definitivno nema smisla robovati životinjama… Čini mi se da menjam stav o ljubimcima?
Sunčano jutro. Želim da odem na liturgiju, da proslavim Boga, Bogorodicu i sve svete i na svoj način zahvalim. Uvek je to mali pokret na bolje, sa željom da se dohvati ono što je dobro i da se bar malo zaustavi vreme. I to je neki tretman podmlađivanja. Na liturgiju odlazim u moju parohijsku crkvu Svetog Save u naselju „Mladost – lepa reč, ukazuje na ono za čim svi čeznemo… Liturgiju služi otac Mirko i lepo je. Pravi je dobri pastir, mnogaja ljeta za oca Mirka! Uzimamo naforu, pozdravljamo se, srdačno, pitamo jedni druge za zdravlje… Kao po običaju odlazim da upalim sveće za meni drage ljude, uvek iste. Ponekad, broj sveća bude veći, a neke od njih gore i za one koji su nas telesno napustili. Duva veta, gasi sveće. Pokušavam da ih zbijem u snop, da bi plamen bio veći. Krećem ka kući, razmišljajući „Šta jesti?” Supa, rinflajš i proja, dovoljno za danas. Na putu do kuće, naravno zovem mamu, prepričavam početak dana, koga sam srela u crkvi i šta planiram za dalje. Planiram posetu „tetka Miri”, svi je tako zovemo, ali ona je tetka mojoj snaji i verovatno još nekom…?
Veče uz knjigu „Plavi čuperak”, našeg sugrađanina, dragog Mike! Valja se, vratiti detinjstvu.
Ponedeljak, 15. oktobar 2018. godine
Opet ista priča… Sirota mačka ne može normalno da jede. Noću kada oseti glad skače, budi me i čeka da joj dajem hranu iz ruke. Ona nema normalnu vilicu i nos, zahvaljujući ljudskoj „genijalnosti”, da stvore mačku sa „Piggy look”-om. Jutro proleti, sunčano je. Vetar je stao. Razmišljam da odem do „Đurine” škole i podsetim decu na sutrašnji odlazak u crkvu. Idemo da pozdravimo Svetog Savu, da mu se pomolimo i poklonimo. Ništa mi nije teško kada su deca u pitanju. Radujem se njihovom napretku, učenju, sticanju znanja i vežbanju dobre volje. Treba koristiti ove sunčeve zrake, biti napolju, disati, smejati se. Crkva bi trebala da bude naš dom u koji idemo sa radošću, nasmejani. Mesto našeg novog rođenja i večnog preobražavanja.
Oko 13 sati krećem ka „Brazileiru” na susret sa N. Ž. Nikada nas dvoje nismo nešto posebno pričali, a znamo se „što bi se reklo, čitav život”. Ponekad, više volim da slušam nego da pričam, pod uslovom da taj neko ima šta da kaže. Tako se odmaram. Sledi poseta drugarici na Sodari, koja je na žalost bolesna. Problemi su često više u nama, nego oko nas. Dajem joj neke predloge. No, da li to uopšte ima smisla…? U povratku odlazim u biblioteku i tamo srećem neka prijatna lica, a čujem i umilni glas bibliotekarke. Da zatvorim oči, mislila bih da govori neko dete od šest-sedam godina. Oko mene vlada mir, tišina i miris knjiga. Uzimam Čehova i Lazu Lazarevića, koga često u mislima nosim, misleći na ustanovu koja njegovo ime nosi i sirote duše. „Sve će to narod po…”
Konačno „Dome slatki dome“ i moj USUD koji me tamo čeka.
Utorak, 16. oktobar 2018. godine
Oko pet sati budi me više puta pomenuta gospođice Perunika-Nini. Suzdržavam se da je ne uhvatim ispod potiljka, kao kada je mama nosila nekada pre devet godina, izvesna g-đa Evlampija, kći pokojne Hortenzije. Ljubazno i isuviše staloženo za jednu probuđenu, po hiljaditi put sredovečnu gospođu, prilazim četvoronožnom stvorenju i nudim je mesom. Šta mi je ovo trebalo…? Hvala kumi na poklonu. Čekam da pojede bar nešto, pa da se vratim da odspavam još do alarma. Treba se odmoriti i imati kvalitetan dan. Dan je bio svetao i topao kao da je jun. Krećem sa učenicima iz škole, na Misu, u naselje „Mladost”, da ne dođe do zabune. Deca su pristojna, vesela, većinom. I suviše vesela za sedmi čas. Neki su neizostavno svratili u Swisslion po slatkiše kao da putuju daleko… Najvažnije živeti sa ljubavlju, biti stvaralac svog sveta ljubavi, jer Bog je ljubav.
Sreda, 17. oktobar 2018. godine
Treba provesti četiri časa u podrumu Muzičke škole. Kao u prvim vekovima hrišćanstva, kada su se hrišćeni krili u katakombama od tadašnje vlasti…
Posle školskih aktivnosti izmileh u osunčanu Njegoševu. Na svakom koraku srećem poznata lica, razmenjujemo pozdrave, dobro je, živi smo i prepoznajemo se!
Četvrtak, 18. oktobar 2018. godine
Otvaram FB. Prva slika, Angelovski u avionu, let za Cirih. Konačno porodica na okupu, lete u „obećanu zemlju”. Krenuše mi suze. Mislim da nikome ništa nije obećano, samo Avramu i Mojsiju, zasigurno. I moj sin se nedavo otisnuo na daleki Istok, u drevnu Kinu. Nadam se da će se iz nje vratiti kao mudrac sa Istoka, bitno je da uoči zvezdu.
U školi, buka u modi. Sa šestim razredom planiram odlazak u bioskop, onaj fensi Cinema Star. Predlažem film „Zlogonja ili čudo”, a oni su se našli u čudu. Nikad čuli! Dva dečaka kao nešto znaju o filmovima i kreće negativna kritika. A onda kreću predlozi i njihove liste želja. Npr. „Opatica iz pakla”, jer kažu, to ima veze sa verskom nastavom. Onda im ja objasnim da sve ima veze sa Bogom, čak i naši udisaji i izdisaji…
Stigoh kući. Izabrani put je vodio kroz Dudaru, preko pruge, Sportskog i eto me u Bosanskoj ulici. Kada ću se obući kao prava žena? Mislim na ono, štiklice, mašnice, tašnice. Možda u bajci „Pepeljuga”, drugi deo. U međuvremenu, stigla je i mama. Raspakuje se. Posle 40 godina, promenila adresu. Donela princes krofne, da se počastimo uz kafu. Mačka gleda u neverici. „Ova je izgleda rešila da ostane na duže“.
Petak, 19. oktobar 2018. godine
Sveti apostol Toma. Svi smo mi pomalo Tome, verujemo i ne verujemo, ne verujemo i verujemo. Moj pokojni stric se zove Tomislav. Voleo je da priča sa mnom o pokojnom prof. Jerotiću i njegovim knjigama, a spominjao je i psihijatra Marića. Srešćemo se nadam se u Carstvu Božijem pa da nastavimo gde smo stali. Skoro je 22 sata. Tek sada se skrasih, što bi rekla moja pokojna baba, babatetka i ostale tetke. Dan je bio pun akcije. Takvi su mi PETCI ili PETKOVI. Razmišljam o danu koji prolazi, ali nešto i ostaje. Ostaju lepa sećanja, druženja sa decom, razmena misli i osećanja, novo iskustvo u igranju sa glinom u radionici drage i otvorene žene, majke i umetnice Ivane Krumes. Deca dobiju drugu dimenziju kada se nađu u novom prostoru, a posebno su interesantna kada ih nešto zainteresuje, kada otkrivaju i oprobavaju se u novoj veštini. Možda će neko poželeti češće da se igra sa glinom. Vraćajući se u školu po teške torbe, konstatovali smo da smo malo gladni, malo umorni, ali zadovoljni što je najvažnije. Ne volim kada su deca nesretna, nezadovoljna, ako baš mora i to da se desi, neka ostane za neke kasnije godine. Skuvala sam supu, moju omiljenu juneću, mada čini mi se kao da sam kuvala nekog matorog bivola. Kada postiš, subota i nedelja su ti još radosniji dani, a čini mi se da i više cenim hranu, prirodu i ljude. E, sada skidam sočiva i odlazim u neku od faza sna. Ja bih u dubok, ali… Laku noć!
Subota, 20. oktobar 2018. godine
Subotnje jutro dvadeseto ovog meseca. Ne baš naspavana obavljam rutinske jutarnje poslove. Spremam se i odlazim kod svoje drugarice iz osnovne škole, inteligentne balerine! Mogla je da bude po zanimanju šta god je htela, inženjer, lekar, apotekar, poput njenih divnih roditelja arhitekata, ali onda bi jedan od njenih najvećih darova ostao zatrpnan i neotkriven. Ples, Balet, igra Božanska. U divnom okruženju, dve normalne mačke, psa Pinki, uz tehničku podršku gimnazijalca i svestranog i muzički nadarenog sina D, nas dve privodimo kraju rad na temu „Mojih sedam dana”. Nakon prijatnog ručka, polako pada mrak, dani se primetno skraćuju, ali naše družanje trajaće još… Vama koji budete čitali ovo, a i onima koji to ne učine, želim mirne dane u ovo uskovitlano vreme.
Autorka je mama, baka, veroučiteljica ili učiteljica, a ponekad i teacher… kada se đaci malo zabune!