Nedelja, 15. jul 2018. godine
Budim se oko pola šest, kao i svakog prethodnog jutra otkada sam došao. Ležim u krevetu i ćutim, čitam poruke i vesti, otkazujem neki razgovor koji je trebalo da imam u sedam, jer već u pola osam dolazi kamion za selidbu. Počelo je.
Jutro provodim u fizičkom radu. Svako ko me poznaje, zna i da mi fizička snaga nikada nije bila najjači adut, ali ipak dajem sve od sebe (volim da mislim da mi je to najjači adut). Srećom, nekoliko solidarnih prijatelja i rođaka je tu, inače ništa ne bismo uradili.
Na kraju dana odlazim kod B. na večeru i kada ona otvori vrata, osećaj je kao da smo se videli prošle nedelje, a ne pre godinu i po dana. Jedemo sir, paradajz, fokaču sa maslinama, pijemo vino i razgovaramo o hrani, putovanjima, muzici i uvek završimo sa filmovima. Ona je gledala i preporučuje „Počasnog građanina”, a ja „Projekat Florida” i hiperbajku (to je Bombona rekao) „Zovi me svojim imenom”. Oboje smo gledali „Kvadrat” i mnogo nam se dopala scena u kojoj dečak uči moralu posrnulog glavnog junaka. B. mi govori o nekim nakaradnim kioscima u Gradskom parku. Pita se kome je to palo na pamet da će da nam porastu potrebe i platežna moć ako montira tri kioska na udaljenosti od dvesta metara. O kakvim to kioscima svi pričaju ovih dana?
A beše i finale Svetskog prvenstva u fudbalu. Odavno se ne pretvaram da me fudbal zanima, pa nisam gledao. Mada, kad malo bolje razmislim, svi znaju da Svetsko prvenstvo i nema veze sa fudbalom, nego je to jedinstvena prilika da se sprovedu sve svetske zavere protiv Srba, uključujući i onu najgoru, a to je da Hrvatima ne crkne krava, nego da uđe u finale.
Ponedeljak, 16. jul 2018. godine
Pola šest. Dobro je, nemam upalu mišića. Uzimam telefon da vidim šta se važno desilo dok sam spavao. Gubim jedan poslić, jer nisam na pravom mestu u pravo vreme, ali ubrzo dobijam drugi. Prevod biznis plana sa izuzetno kratkim rokom, ali ipak prihvatam. Danas ću pokušati da završim ispravljanje članka koji pripremam za konferenciju po povratku u Seul. Odlučujem da to uradim pre ručka i pošaljem članak lektorki, kako bih što pre mogao da počnem da radim na prevodu. U tom trenutku shvatam i da nije trebalo da prihvatim da pišem ovaj dnevnik jer sam ja jedan dosadan čovek koji će na kraju pisati o prevodima i članku. Ispijam kafu i tešim se da je ostalo još nekoliko dana da se to promeni i da uradim nešto zanimljivo.
Ali to nešto zanimljivo se ne događa ovog ponedeljka. U kući mi je teško da se koncentrišem i odlučujem da odem do nekog kafića da radim. Tamo sam sve dok dečko za susednim stolom ne ispriča rasističku foru koja je neizmerno smešna njegovom društvu. Šteta, baš su mladi. Sigurno umeju bolje.
Utorak, 17. jul 2018. godine
Njih dvoje su srećni i baš mi prija da provodim vreme sa njima. On pije limunadu bez šećera i voli da čisti, a njena specijalnost su strpljenje, staloženost i sposobnost da popravi svaku situaciju. Sa njima bih lako mogao da zaboravim i na probleme i na rokove, ali odlučujem da to ne uradim, već odlazim u Narodnu baštu da nastavim da radim. Vreme nije tako loše kao što sam očekivao i raduje me što mogu da radim napolju. Dok jedem palačinku koju sam kupio usput primećujem ljude koji trče. Stvarno bih morao da počnem revnosnije da vežbam. Ipak, odlučujem da dovršim palačinku.
Sreda, 18. jul 2018. godine
Nakon što predam prevod, koji sam jutros u panici završavao, shvatam da imam malo više slobodnog vremena i odlučujem da uradim nešto dok još nije kasno. Naime, kao i svaki drugi pristojan gastarbajter, kada dođem u Srbiju i ja odlazim kod zubara, a imam i spisak stvari koje želim da kupim ovde i ponesem u beli svet. Ovoga puta na spisku su, između ostalog, nekoliko ploča i knjiga, te pregledam sajtove na kojima se prodaju polovne stvari. Nalazim lepo staro izdanje romana „Bašta, pepeo” Danila Kiša i naizgled dobro očuvanu ploču Ajka i Tine Tarner. Zadovoljan!
Kasnije odlazim u Beograd, prvi put otkada sam stigao. Pijemo pšenično pivo, razgovaramo o novinarstvu i kolegama sa fakulteta. Ponovo primećujem kako se moji prijatelji sada jasno dele na one koji smatraju da treba stalno da govorimo o svemu što ne valja, o teškim uslovima u kojima se radi, malim primanjima, svim promenama u društvu na gore, propagandi, institucionalnom nacionalizmu, nesposobnosti i pohlepi onih koji odlučuju o nama (ajme, ima li kraja?) kako se trenutno stanje ne bi normalizovalo, i one druge, kojima je „muka od kukanja”, jer je ovde oduvek sve bilo tako i kukanje nas nikuda nije odvelo, a čovek može sebi lepo da udesi život kakve god da su okolnosti. Ili da ode.
Četvrtak, 19. jul 2018. godine
Danas je dan za prijatelje, zubara i veoma malo rada. Važno je da se odrede prioriteti. Ujutru odlazim u jedan od novijih kafića i na ulazu zatičem veliki baner na kojem piše da je zabranjeno uvođenje kućnih ljubimaca. Pitam se šta bi mogao da bude razlog. Jesu li kućni ljubimci agresivniji, opasniji, glasniji i vulgarniji od nekih ljudi? Svaka problematična situacija koju mogu da zamislim više bi imala veze sa neodgovornim vlasnicima, nego sa životinjama. Teši me što mislim da im to neće proći ovde jer Pančevci i Pančevke uglavnom vole životinje. Radovaću se kada dođem sledeći put, a na mestu tog kafića bude veliki park za pse. Dotle, životinjama nije dozvoljeno da uđu, ali je ljudima dozvoljeno da puše. Važno je da se odrede prioriteti.
A moj prioritet su M. i V. Uživamo u svakom trenutku kada smo zajedno, jer znamo koliko su ti trenuci retki, a sve su ređi i ređi. Ona je prva otišla pre 11 godina i tada smo obećali da ćemo svaki put kada se budemo videli samo nastaviti tamo gde smo stali prošli put. Tako da i dalje imamo 19 godina svaki put kada se sretnemo.
Oko podneva mentorki šaljem lektorisan članak i odgovor sa novim sugestijama za izmenu mi stiže sat vremena kasnije. Eto, kada me ljudi pitaju šta mi se najviše dopada u Koreji, to je odgovor. Radna etika. Šta ću kad sam kao prestolonaslednik V. i volim kada ljudi rade?
Na kraju dana odlazim da vidim D. On je najstariji prijatelj kojeg imam (hoću da kažem da njega najduže poznajem, a ne da je star). Upoznali smo se pre 18 godina kada sam došao u Pančevo i u novu školu. Razredna je htela da sednem pored njega. Uvek je nosio trenerku, bio duhovit ali nije mnogo govorio i uglavnom je bio namršten. Odmah mi se dopao. Imam utisak da ga nikada nisam video srećnijeg i u polušali kažem da je M. napravila čoveka od njega.
Petak, 20. jul 2018. godine
Konačno predajem članak na kojem sam mesecima radio i sada mogu malo da se opustim. Zbog toga odlazim sa A. u dugu, dugu šetnju. Razgovaramo satima. O pozajmljenim knjigama, predstavama, zajedničkim prijateljima, putovanjima, vezama, planovima, poslu. Smejemo se glasno i iskreno. Neka mesta me podsećaju na nju i na nas. Pokazujem joj mesto pored Narodnog muzeja gde sam je prvi put video. Iznenađuje me kakvo je mišljenje imala o meni kada smo bili mali. Zašto mi to tada nije rekla? Vraća mi roman „Preživeli” Čaka Polanika i kaže da će pročitati „Bezbojnog Cukurua Tazakija”. Pojeli smo previše palačinki (hvala, K, stvarno su bile dobre).
Subota, 21. jul 2018. godine
Ostajem kod kuće da se malo družim sa porodicom, mada je svako zauzet svojim poslom. Mama i tata rade po bašti, a G. lovi vrapce. Sinoć smo se dogovorili da ćemo u nedelju svi zajedno ići u vikendicu na Suvoboru. Propustiću buvljak, ali nema veze. Tamo ću da jedem jaja, sir i kajmak, a i okupaću se u reci ako bude lepo vreme. Treba se pripremiti i za to, pa ću čim uredim ovaj tekst otići da kupim neke stvari.
Dok čitam o događajima koje sam opisivao ove nedelje, shvatam da najčešće pišem o hrani, da se to nešto zaniljivo o čemu sam želeo da pišem nije dogodilo, da ovaj dolazak ne protiče onako kako sam planirao, ali da je bez obzira na to važan. I bila je lepa nedelja, svašta sam nešto uradio, lepo sam jeo i video sam mnogo ljudi. Sada biram film koji ćemo večeras pogledati u bašti. Poneo sam džepni projektor kada sam dolazio, raširićemo platno preko ograde i jedino pitanje koje imam je da li su „Nedodirljivi” ili „Mala mis Sanšajn” bolji izbor.
Autor je povremeni tragač za izgubljenim vremenom i ponosni vlasnik najlepših patika na svetu
