Nedelja, 8. jul 2018. godine
Šta su ti brojevi… Ove sedmodnevne beleške počinjem sedmog dana letovanja, na destinaciji gde smo se već odomaćili jer smo ovde sedmi put, i uz to ja sam u sedmom mesecu trudnoće! Na početku, ukratko o našoj destinaciji, u kojoj se osećamo kao kod kuće. Stavros je omanja primorska varošica, u Solunskoj regiji, sa dve osnovne škole i gimnazijom, prirodnom hladovinom uz more nastalom od stoletnih platana uz obalu i peščanim plažama sa plitkom toplom vodom koja omogućava brčkanje kao u kadici. Dakle, idealno za omanju decu i roditelje koji žele da se na letovanju odmaraju bez stresa. Kad dolaziš na poznato mesto, odmor nekako počinje odmah, jer nema mnogo nepoznatih varijabli sa kojima operišeš. S obzirom na moje drugo stanje, kome se podredio i ostatak moje porodice, posle nekoliko godina pauze, vratili smo se u Stavros. Jedine veće promene u ovom mestu prouzrokovene su prošlonedeljnom elementarnom nepogodom u vidu jake kiše, o kojoj su vesti stigle i u Srbiju. Svašta se tu moglo pročitati pre puta… (uporedno dnevno čitanje medijskih članaka i tekstova su mi postali navika još od srednje škole kada sam se spremala za polaganje testa opšte informisanosti za upis na Filozofski fakultet, sa malom modifikaciojm, jer se sada skoro sve može čitati on-line). Sve je govorilo u prilog tome da je ovde prošle nedelje bilo ne samo neprijatno već i opasno. Naravno, opasnost je prošla i sunce ponovo sija. Kako vreme odmiče, shvatam da lokalno stanovništvo i more imaju isti ritam oporavka od ovakvih situacija, svakog dana po malo, bez žurbe i presije. Jedino mi došljaci duvamo u hladno, gledajući svako malo vremensku prognozu i nebo.
Moja porodica je poprilično opuštena, znamo sva zgodna mesta za kvalitetno kupanje i opstanak u svim uslovima koje nas ovde mogu zadesiti (od kvara automobila pa na dalje), tako da odmor teče neometano. Naš dnevni ritam se potpuno poklapa sa preferencijama naših novih prijatelja, veoma simpatičnom četvoročlanom porodicom iz Lajkovca, čija jedanaestogodišnja ćerka Jovana i naša Ljubica su od prvog susreta postale srodne duše, te uglavnom provodimo vreme zajedno. Lepo deci, lepo nama. Sinoć smo obeležavali rođendan našem tati Nikoli, sa sve tortom i svećicama, a večeras slavimo rođendan njihovom tati Ivanu, naravno na isti način.
Ovdašnji lokalci, kao i svi koji su se ovde zatekli, pomno prate Mundijal, uglavnom se navija za fudbal, a sinhronizovani uzdasi i povici su jedina stvar koja remeti uobičajenu langzam atmosferu u obližnjim restoranima i kafićima. Večeras nema tekme, tako da se dan lagano završava, uz opušteno čavrljanje na terasi pored bazena.
Ponedeljak, 9. jul 2018. godine
Iako je prognozirana kiša, osvanuo je izuzetno topao dan. Svi stanovnici naše vile su već odavno na plaži, osim nas i naših kompanjona iz Lajkovca, mi smo opušteni. Negujemo jutarnje razvlačenje, dozvoljavamo deci da se kupaju u bazenu pre doručka, na plažu stižemo među poslednjima u „jutarnjoj” turi… Ma totalna anarhija kojom su svi zadovoljni. Ni na odmoru se ne isključujemo potpuno iz naše realnosti, čitamo mejlove i u kontaktu smo sa dragim ljudima. Nikolu već dva drži zadovoljstvo izazvano dobijenim informacijama o ishodu upisa u njegovoj školi. Liste su pokazale da su i ove godine pančevački odlikaši mahom želeli da upišu Elektrotehničku školu, što se i dogodilo, i to po prvoj želji. ICT odeljenje je u vrhu po broju bodova u Pančevu, Nikola se zadovoljno osmehuje, voli da ima posla sa mladim i mudrim ljudima. Uz doručak se kratko preslišavamo o tome kako je za danas zakazano zasedanje našeg lokalnog parlamenta. Ja dešavanja pratim profesionalno jer radim u Gradskoj upravi, te na to gledam kao na domaći zadatak, iako sam na trudničkom bolovanju, a Nikola je odbornik u Skupštini Grada, te je prethodnih dana bio u lovu na wi-fi kako bi pročitao dobijene materijale. Glavna današnja tema je rebalans i neke kadrovske tačke. Bez dalje diskusije prelazimo na sledeću tačku našeg dnevnog reda, pakujemo stvari za plažu, jer ne želimo da remetimo današnju agendu. Plivanje smo odradili, malo uz sunce i dobacivanje loptom simulirajuci penale fudbalskog finala, a malo uz kišu. Deca su bila zadovoljna… toplo more, topla kiša! Uživanje smo nastavili ručajući u restoranu na vidikovcu. Pod nama se prostirao ceo zaliv, a ispred nas plodovi mora. Njam! Posle popodnevne osvežavajuće kiše, veče smo proveli igrajući bilijar, deca su sve bolja i bolja!
Utorak, 10. jul 2018. godine
Prethodnog dana smo skovali plan da danas, ako jutro bude obećavalo lepo vreme, odemo na našu omiljenu plažu, koja je udaljena dvadesetak km od mesta boravka. Plaža je poludivlja, dakle nalazi se na dovoljnoj udaljenosti od ljudskih naseobina, te je more tirkizno i blistavo čisto, a opet dovoljno blizu da je ipak zahvaćena komercijalizacijom u mini varijanti, pa ima jedan kafić u svom sastavu. Pored ovoga, radnim danima je poluprazna jer lokalni Grci iz Soluna ovaj kraj mahom pohode tokom vikenda. Dakle, idealno.
Plažarenje i brčkanje je proteklo onako kako smo i planirali, s tim sto je gužva ipak bila nešto veća, a glavni uzrok tome je naš izrazito pričljivi komšija iz vile, koji je oduševljen ovom plažom odradio neviđenu promociju, te su svi iz naše i okolnih vila, došli danas na ovu lepoticu radi kupanja. Klinci su nastavili igranciju od prethodnog dana jer su bili u punom sastavu. Zaboravih da kažem, da smo posle više godina iznajmili agencijski smeštaj, u povećoj vili pored mora, gde je bilo smesteno 26 porodica iz Srbije sa klincima od jedne do 14 godina, te su ovi školskog uzrasta oformili ekipu koja se odlično družila kad god ugrabi zgodnu priliku. Ispostavilo se da je to, što se Ljubicine perspektive tiče, dobitna kombinacija ovog letovanja, s obzirom na to da smo se mimoišli što se tiče termina i destinacije sa našim prijateljima sa kojima ponajviše volimo da upražnjavamo hedonizam i relaksaciju, pa je postojala realna opasnost da zafali društva za Ljubicu.
Nakon plaže, pomenuta ekipa klinaca je nastavila žurkovanje u bazenu kod vile, dok im se koža nije smežurala i započeo proces izrastanja peraja.
Veče je obeležio provod u luna parku, gledanje utakmice i opet bilijar.
Razmišljam o tome kako sebi da ugodim, te da i ostatak leta i trudnoće provedem plivajući… jer kad plivam kao da lebdim. Ništa drugo mi ne pada na pamet, sem da ostanem ovde… bar još malo…
Sreda 11. jul 2018. godine
Poslednji dan letovanja… Još danas plivanje i onda pakovanje, sutra se vraćamo kući.
Ispisaćemo se na našoj omiljenoj plaži, ali ovog puta ustajemo malo ranije kako bismo odabrali što bolja mesta. Deo oko ustajanja ide teško, kao da se takmičimo sa klincima… i mrtva trka, jer najslađi san je onaj kad treba da se probudiš! Prva sam ustala, pre svega zbog vrućine, taj deo mi najteže pada u trudnoći. Danas su nam se na plaži pridružili tek pristigli prijatelji naših kompanjona iz Lajkovca, takođe sa dvoje dece školskog uzrasta.
A, na plazi – raj! More je bilo u svom najlepšem izdanju, tirkizno i toplo. Kupanje je trajalo do kasnih poslepodnevih sati, a dan na plaži zaokružen kasnim ručkom u obližnjoj Olimpijadi (seoce koje je poznato po tome što je Aristotelovo mesto rođenja). Olimpijada, po mom mišljenju, nije previše eksploatisana zbog ove činjenice, jer osim Aristotelove biste u centru sela, i ne baš uređenog arheološkog nalazišta u blizini, nema drugih komercijalnih sadržaja. S obzirom na to da smo se više puta ovde zadržavali u prolazu, deluje mi kao da su i domaćini i gosti ovog mesta baš zadovoljni ovom merom, i da ništa ne bi menjali.
Veče provodimo u proširenom sastavu, dakle dve porodice iz Lajkovca i mi. Živa priča teče sve vreme, unakrsni razgovori se vode, svi pričaju u isti glas, simultano se gleda utakmica Hrvatska-Engleska, igra bilijar i večera. Hrvati su se plasirali u finale, a mi na pakovanje i spavanjac.
Četvrtak, 12. jul 2018. godine
Ujutro smo se odjavili iz smeštaja i pre polaska na put svratili na kafu. Naši prijatelji iz Lajkovca su odlučili da idu sa nama do Vranja, sa svraćanjem u Solun, gde je planiran ručak i laki šoping u čuvenom „Kosmosu”. Na kafi nam se pridružila i moja sestra od ujaka sa porodicom, koja je tog jutra stigla u Stavros. Uz kafu i prepričavanje doživljaja, zaključujemo da bi nam prijalo da ostanemo bar još pet dana, cirka! Kada se naš konvoj konačno pokrenuo, već se približilo podne. Vrlo brzo smo stigli u Solun. Grad izgleda prelepo, prostrano i moćno, onako ispružen na obali mora. U „Kosmosu” su bile ispunjene želje naših juniora, i obavljeno obedovanje. Ostatak puta je protekao glatko, bez zadržavanja na graničnim prelazima, te smo vrlo elegantno stigli u Vranje. A u Vranju gužva. Stanovnici ovog grada svih uzrasta su napunili lokalnu pešačku zonu, te su naši klinci komentarisali da je ovde kao na moru. Posle osveženja u jednom od kafića, zastali smo pored fontane na pešačkoj štrafti. Fontana je bila umanjena verzija naše na „Limenom trgu”, s tim što je ova za razliku od naše radila. Jedna starija gospođa je uočila prazno mesto na klupi na kojoj smo sedeli, jer sam ja na sekund ustala, i odmah se bez ikakvog obraćanja parkirala na isto. Zatečena ovim njenim postupkom, obratila sam joj se izvinjavajući se, kako bih joj na pristojan način rekla da je mesto zauzeto. Ona me je potpuno nemo i sa čuđenjem pogledala i nastavila da puši cigaretu. Ja odustajući, rekoh da je u redu i da mi u stvari baš prija da malo stojim, a ona me tek onda, sa jos većim čuđenjem, upita odakle smo.
Kad sam joj rekla da smo iz Pančeva i Lajkovca, ona se zabezeknula i šokirano gledala, a ja sam glasno izgovorila ono što je ona pomislila, a to je: „I šta mi radimo ovde?” A nakon toga i sama sebi i njoj sam odgovorila: „Pa vracamo se sa mora!” Žena onda nastavi dijalog glasno sa nama, uz konstataciju da smo lepo pocrneli i tu smo se sa njom drugarski rastali. Pomislila sam da ovde gosti i ne dolaze baš često. Nakon rastanka sa ovom začuđenom Vranjankom, rastali smo se i sa našim kompanjonima sa kojima se proveli letovanje, uz utanačeno sledeće viđanje u Pančevu. Naše večerašnje konačiste je bilo nedaleko, te smo se ustremili na sve njegove blagodeti, u vidu tuša i udobnih kreveta. Sutra nastavljamo put dalje. Danas sam ušla u osmi mesec trudnoce. Prijalo mi je ovo letovanje, osećam se bolje nego pre putovanja, mislim da su promena klime, plivanje i najviše moja porodica koja me je sve vreme pazila i mazila doprineli tome. Zahvalna na svemu, zaspala sam.
Petak, 13. jul 2018. godine
Nakon doručka, odlučili smo da se još malo zadržimo u Vranju. Dok smo se odjavljivali iz hostela u kome smo prenoćili, zaustavila nas je TV ekipa RTS-a, sa molbom da odgovorimo na pitanje za prilog koji prave o značaju ovakvih mesta za prenoćište na Koridoru 10. Odmah sam prebacila loptu na Nikolu, koji me je pogledom upitao: „Je l’ baš moram?” A Ljubica se tog trenutka uz šarmantno osmehivanje parkirala pored njega, te je shvatio da ipak mora. Nakon kratke izjave u kojoj je Nikola rekao da nam veoma znači ovakva vrsta usluge na putovanju uz konstataciju da je jug Srbije bolja lokacija za prenoćište od Makedonije, zadovoljna TV ekipa je otišla, a mi dobili materijal za dalje šale i pošalice tokom vožnje.
Današnji plan je bio da obiđemo Pašin konak (u čujem sklopu je i Narodni muzej) i Muzej kuću Bore Stankovića. Ispostavilo se da su obe znamenitosti u fazi renoviranja… eh, renoviranje u sred sezone je baš tipično naša specijalnost. Ljubica je glasno izražavala razočarenje. U Muzej kući Bore Stankovića, srećom, bila je završena rekonstrukcija dvorišta, te smo kratko vreme mogli da uživamo u arhitekturi starog Vranja i hladu ogromnog duda. Vraćajući se nazad, naišli smo na mini antikvarnicu. Pažnju nam je privukla postavka ispred nje, u vidu dve prelepe stolice za ljuljanje i okruglim stolom izmedju njih, kao i malenom foteljicom, takođe za ljuljanje, za sasvim malu decu. Unutra, uz kafu razgovaralo je dvoje ljudi, koji su se sasvim uklapali u ambijent. Na naš pozdrav i pitanje da li možemo da fotografišemo pomenutu postavku ispred, odgovorili su potvrdno uz osmeh i opasku da su i oni deo te postavke. U prijatnom razgovoru sa njima, dobili smo preporuku da obiđemo Kuću Justina Popovića, koja je otvorena. Vratili smo se u Baba Zlatinu ulicu, u kojoj se inače nalazi i Muzej kuća Bore Stankovića, a iz koje se moglo ući i u Justinovu kuću. Tamo nas je dočekala vrlo ljubazna kustoskinja, koja nas je provela kroz ovo relativno mlado zdanje. Priznali smo odmah da ne znamo mnogo u Justinu, a onda kroz vođenje dobili razne informacije, od kojih za čitaoce ovih beleški izdvajam da je Justin Popović uz Vladiku Nikolaja Velimirovića, bio jedan od naših najučenijih teologa, da je za života napisao preko 40 dela, a njegovo učenje i delanje dalo ogroman doprinos Srpskoj pravoslavnoj crkvi. I da je 2010. godine je proglašen za svetitelja. Preživeo je progon od strane komunista, tako što su ga od sigurne smrti spasle monahinje manastira Ćelije kod Valjeva. I opet sam pomislila, a i izgovorila da u žene hrabrije. Nakon završenog obilaska, u povratku do mesta gde smo parkirali automobil, razgledali smo centar Vranja. Prepuno je malih radnji, butika i kancelarija. Sve to vraćalo nas je deset godina unazad kada su i u Pančevu svi lokali u centru grada radili punom parom. U centru Vranja, zapazili smo i jedan stambeni blok, isti kao naše „Američke zgrade“, s tim što su ovde pored svakog ulaza, na naše iznenađenje, uredno naslagana drva za ogrev. Cene su u Vranju značajno niže nego kod nas u Pančevu, kako u kafićima i prodavnicama, tako i u buticima. Kupili smo par odevnih predmeta u čuvenoj radnji konfekcijske kuće Yumco a.d. Vranje. Zadovoljni provodom u Vranju, krenuli smo kući. Put je protekao sasvim korektno.
Čim smo se približili Pančevu, Ljubica je nanjušila da se provod završava, i molila je da odmah obiđemo bake i dešu, što se i dogodilo. Ona je nastavila žurkovanje kod mojih roditelja, a mi konačno stigli kući. Sasvim solidan dan obzirom na to da je petak 13.
Subota, 14. jul 2018. godine
Dolazak kući nas je podsetio šta smo sve od obaveza ostavili za sobom. Stan je još uvek u blago vanrednom stanju, jer smo pre letovanja prilagođavali stambeni prostor novom članu porodice koga očekujemo u septembru. Nismo dali da nas bilo šta izbaci iz ritma i raspoloženja sa letovanja. Imamo dovoljno vremena da sve sredimo. Još sinoć smo uočili da je centar grada raskopan, a danas smo saznali da je to zbog uvođenja gasnih instalacija. Ulici Generala Petra Aračića je bez parkiranih automobila sa desne strane izmenjen lični opis, a ja sam ponovo pomislila kako bi bilo dobro da ova ulica i deo ulice Radomira Putnika bude pesačka zona. Al’, ko mene pita… Centar našeg grada mi bez obzira na ove radove, deluje čisto i uredno u odnosu na Vranje. Svuda pođi, ali kući dođi!
Razmišljam kako je sve što sam doživela ja, istovremeno doživelo i maleno biće u mom stomaku, bez da je toga svesno. Mislim da je i njemu bilo prijatno, koliko i meni. Ova pomisao me čini srećnom. I baš mi je super što sam baš sada pisala ovaj dnevnik, jer će biti lepa uspomena, zato zahvaljujem Žiksu na pozivu!
Autorka je odgovorna osoba koja po prvi put nije postupila po savetu svog omiljenog lekara, te je u sedmom mesecu trudnoće otišla na letovanje i srećno se vratila u osmom
