Obična nedelja zaposlene majke između Pančeva i Beograda

Ivana Milićević
Objavljeno 22.10.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 15. oktobar 2017. godine

Jedan posle ponoći. Isključujem se iz sistema i gasim komp. Zovem taksi. Firma plaća. Taksista pričljiv. Srećan što vozi do Pančeva. Umorna sam. Ne mogu da pričam više. Ujutru idemo na „Disney na ledu”. Jedva čekam!

Budim se u 8.20, pre sata. Već sam uzbuđena! Pritisak u glavi od nespavanja. Hoćemo li stići na vreme?! Razmišljam jesam li sve spakovala. „Mito i korupcija” – grickalice i sok za usput. Nema gužve na putu. Pa da, nedelja je… Stižemo na vreme i parking mesto smo odmah našli. Približavamo se polako Areni. Kokice 700 dinara??!! Birala sam da budemo na sredini, blizu pozornice na ledu. Plavo-ljubičasti led. Uzbuđenje raste. Stefan u čudu. Dušan viče: „najbolja si mi mama na svetu!”. Počinje predstava. Izlaze Miki Maus i Mini, Šilja i Paja Patak! Avantura počinje! Predivni svetlosni efekti i kostimi… Dinosaurus, krompiri, Barbi, Ken i još mnogi crtani likovi koje ne znam. Zatim „Mala sirena” woooow. Kakvi predivni kostimi. Talasi, balonići koji padaju svuda po nama! Čarobno je! Momci su oduševljeni! Stefan netremice gleda. Dušan hoće kući… Trudim se da ga zabavim i animiram. Woow. Izlaze automobili iz crtaća „Cars”! Čoveče! Pa ovaj Disney je fenomenalan!! Prava kola, bre!! Voze se po ledu!! Svi smo oduševljeni. Počinje „Ledeno kraljevstvo”. Prava fontana na ledu! Kakvi kostimi, klizači. Sneg pada po nama. Momci su očarani muzikom i pevanjem, fenomenalnim kostimima, svetlosnim efektima. Zaista je čarobno i magično! Svi smo pod utiskom. Pevamo i đuskamo do kola. Vreme je za „mito i korupciju”! Deci sam obećala uveče kolačiće sa užarenom lavom. Guraju se da ližu ukusan „sneg”. Obožavam kad su skroz musavi! Neko kuca… Teta!!! Nisu je dugo videli. Zaleću se na nju… Mir i tišina za trenutak. Jedu kolače. Pravac kada i pranje zuba! Priređujem im još jedno iznenađenje – dajem im jastučiće u obliku lubenice. Vrište i skaču od sreće! Obojica ležu u krevet sa novim jastučićem. U mraku čujem kako Duca stiska lubenicu od sreće. Ti si mi najboljaa mama na svetu.

Ponedeljak, 16. oktobar 2017. godine

Danas je Aleksi, Mihajlu i Dušanu rođendan!! Bože! Napunili su devet godina!! Kako vreme leti!! Naše trojke!! Ja jedva izdržavam sa mojom dvojicom. Kako li tek sa trojicom, pa još u isto vreme? Verovatno bih poludela… Slave rođus na bazenu. Treba i kupaći da ponesemo… Majko mila. Šta li će Dušan i Stefan da rade? Kako li će se ponašati na bazenu… Biće to zanimljiva rođendanska žurka!! A posle toga koncert Nika Kejva!! Eeejjj!! Jedva čekam!!

Radim do devet. Momci me čekaju!! Dušan traži šlauf od lubenice. Smejem se. Ležemo u krevet. Dušan, ja i lubenica.

Utorak, 17. oktobar 2017. godine

Čekam koleginicu u Oslobođenja. Približavam se raskrsnici i vidim da ne mogu dalje. ‘Ladno su iskopali trotoar. Idem po travi da me ne bi zgazila kola!!! I čujem: „Ne znam kako ćemo to da izvedemo”. Okrenem se i vidim radnici sede na stepenicama dok čekaju da se šefovi dogovore.. Da li moguće da se iskopali rov na mesto trotoara I DA SADA „ne znaju kako će to da izvedu”?! Gde ja živim?! Svetlana kasni koji minut. Stigle smo na vreme. Uh, što mi se ne radi danas.

Ne izlaze mi oni radnici iz glave… Pre neki dan sretoh bivšeg kolegu. Vraćao se za Nemačku, gde sada živi i radi. Već dve godine putuje tako, malo je tamo, koliko može, malo ovde. Ima bebu od godinu i po dana… Evo dobio je posao za stalno pa će i njih da odvede tamo. Teško je plaćati dva stana, kaže… Meni je teško i jedan. Kaže da je ovde sve skuplje. Od opreme za decu do hrane. A plate ni blizu kao naše… Drago mi je što je uspeo. Uspeo da ode i da se ne vraća!!! Eeee…

Stizem kući. Momci su budni. Ljubim ih da nadoknadim što ih nisam videla ceo dan!! Ako se to može nadoknaditi.

Sreda, 18. oktobar 2017. godine

Stefan traži mamu. Jedva otvaram oči: osam sati!!! Maaaarkkooo!!!! Uspavali smo se! Ustaj! Moram da nabavim neka kola. Ne vredi ovako, tri autobusa… Bar sat i po ranije moram da krenem… Milion ljudi… Kijaju, kašlju, sline, smrde. Prošlog puta je vozač ATP-a blokirao dve raskrsnice u Takovskoj. Namerno nije hteo da propusti kola, nego je stao posred puta tako da ne mogu da skrenu… Pu bre! Kakvi smo to ljudi?!

Trčim na posao! Samo da nije gužva na putu… Ne, ne mogu opet da pišem izjavu o kašnjenju… Ako zakasnim tri puta u mesec dana, dobijam otkaz automatski! Ko te pita odakle i kako dolaziš! I ovako je ceo Beograd raskopan… Samo da saobraćajac ne reguliše saobraćaj kod Skupštine!! Blokada u najavi!! Šta je ovo??? Prazna Takovska?! Da je nisu zatvorili zbog radova?!

Danas je 18. oktobar. Tatin rođendan. Preminuo je pre tačno 10 godina… Bože… Kako bi on bio srećan da je upoznao moje smrdiguze. Vodao bi ih po utakmicama, na pecanje… Da bacaju kamenčice u reku dok on peca… Oduvek je znao sa decom… Kupovao je dečije knjige još tada nadajući se unucima… Bože, kako mi nedostaje…

Stižem kući peške sa glavne stanice. Moji momci me dočekuju trčeći mi u zagrljaj!! Stef se zalepio za mene i ne pušta me ni da se skinem. Nosim ga sa sobom. Gnjavimo se. Neće da se odvoji od mene. Ne pušta me ni zube da operem. Sklanjam sudove i on počinje da peva: „Danas nam je divan dan, diiivan dan, divan dan. Našoj baki rođendan, rođendan…” Pevam sa njim, a glas mi drhti… Ne mogu da verujem!!! Ljubim ga i trudim se da ne vidi suze koje mi nekontrolisano teku… Žao mi je što ga nisi upoznao sine, i što nikada nisi imao deku. Dušan je bar upoznao Markovog tatu… A ti si bio u maminom stomaku kada si ostao i bez njega.. Jedinog deke u životu… Gasim svetlo i teram ih u krevet. Odlazim u kupatilo… Da se isplačem…

Četvrtak, 19. oktobar 2017. godine

Opet jedva ustajemo. Dušan viče kako mu se spava i neće u vrtić. Stefan već obučen, umiven i obuven. Ljubavi moje. Ulazim u bus i čujem jednu od mojih omiljenijih pesama: „La bella Maria de mi amor”. Pevam. Baš me briga da l’ me neko čuje. Razmišljam o tome kako je bol za velikom ljubavi iznedrila tako predivnu pesmu!! Bože!! Upravo ugledah da će tvorac „Despacita” imati koncert u Bgdu! Fuj.

Ispred Glavne pošte stavili su rampu za „invalide”. Kako se niko nije setio da kaže: „Majke, mislimo na vas! Znamo da vam je teško da nosate kolica koja su barem 15 kg teška plus tvoje najveće blago u njima koje je najmanje četiri kg teško i to kada se rodi! Svakog dana vukljaš kolica od 20 i kusur kila i niko ni vrata da ti pridrži!! Ali je društveno odgovorno da postavimo rampu za „invalide”!

12.25. Stižem knap. Za vikend si slobodna!! Uhh, dva dana sa decom!!! Baš mi nedostaju… Znam da će me milion puta iznervirati, ali baš mi nedostaju… Ljubavi moje!! Sva trojica!! Da.. Neko pravi predivne ljubavne pesme, a neko decu sa voljenim bićem! Oni su moje umetničko delo! Ja sam barem srećna! Presrećna!!

Petak, 20. oktobar 2017. godine

Glavna autobuska stanica. Odlazim na tramvaj. Čekam i ugledam kamion sa novim kolima. Setim se tatinih reči kada smo nekada davno išli u Hrvatsku na more kolima. Kadgod bi video kamion sa natovarenim kolima, govorio bi: „Eh, da nam sad jedan ispadne…” Sad bi mi baš dobro došao jedan nov automobil, mislim se…

Prelazim stari Savski most i sve zagledam i to svakog dana, nešto ne vidim one radnike što popravljaju Brankov most. Ni na mostu, a ni ispod njega… Sve se trudim i pogledam, ali ne. NEMA IH!!!

Stižem na vreme. Danas nešto nisam baš produktivna. Ali radim. Dobila sam pohvalu od supervizora za juče. Pozdravih se sa kolegama. Nema me nedelju dana… Hasta la vista!!

Subota, 21. oktobar 2017. godine

Budimo se u 10 ujutru svi. Nešto su mi roviti… Uh, samo da se ne razbole. Sledeće nedelje moram da odem da promenimo izabranog pedijatra. Kad se samo setim šta je rekla prošlog puta kad smo došli prvi u 6.45 ujutru, a stigli na „red” koji nije ni postojao, u devet! Rekla je da odemo privatno, pošto „sistem ne funkcionise”!!! I dodala da i ona mora da plaća časove matematike i jezika svom detetu. Gledam svoje bolesno dete i razmišljam kakve on ima veze sa tim… Ali ona je lekar… nekada je položila Hipokratovu zakletvu. Ko se još njega seća???

Muka mi je. Celog života nešto čekam. Ne vredi. Moram sve sama da menjam. Državu, sredinu, ljude… Sebe. Prvo moram da smršam. Ma šta sam ti se bre sve izjadala, dragi moj Dnevniče… Nadam se da te niko nikada neće naći i pročitati!!!

Autorka je mama dva dečaka, agent tehničke podrške, bivša reporterka TV Pančevo, profesorka španskog jezika i srećno zaljubljena u svog supruga već pet godina

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)