Nostalgija u oba smera

Melinda Ligeti
Objavljeno 17.09.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Nedelja, 10. septembar 2017. godine

Druga nedelja otkako smo se vratili u drugu domovinu, nakon letnjeg raspusta u Pančevu. Dva meseca je bilo više nego dovoljno da iznova sagledam gnjilu situaciju u matičnoj zemlji. A kad samo pomislim da smo deca i ja razmišljali o definitivnom povratku. Nostalgija čini svoje. Ipak sam tri decenije provela u rodnom gradu, stalno se nadajući boljem sutra, jer danas nikad nije bilo dovoljno dobro ni tada, a kamoli sada. Nadam se još uvek, mada već postaje smešno čekajući Godoa. Život u Pančevu (ili Mordoru, kako ga moj dragi prijatelj naziva) sve više liči na dramu apsurda. Već šest godina jednom nogom u Srbiji, drugom u Italiji, što mu dođe međunožje u Jadranu. Kad tako posmatram nije nam ni loše. Dan za odmor? Ne bih rekla. Muž radi u popodnevnoj smeni. Ručak se kuva ujutru, jede se rano, već oko podneva. Kasno popodne je vreme za pamuk kifle, da gajimo nedeljni duh. Ništa bolje od rada na testu uz motivišuće zvuke Pastoriusa. Moje kratkotrajno bekstvo iz stvarnosti, koje drugima ubrzo postaje slatka zakuska. I svi smo srećni. Kišno vreme, planinske glave u magli. Tarkovski atmosfera nije retkost u ovom kraju.

Ponedeljak, 11. septembar 2017.godine

Jutro počelo lepim porukama i ponudom za pisanje nedeljnog dnevnika. Duboka zahvalnost što sam uzeta u obzir. Zdravo je uvideti da nisi usamljen. Pojedinim ljudima još je stalo i traže se načini za organizaciju boljeg života na našoj teritoriji, i da ako mi još nismo uspeli, da makar deci bude jasnije gde smo grešili mi, gde drugi, i šta bi trebalo činiti za pozitivniji ishod. Čak i nebitno da li je na našem tlu. To što nosimo u sebi nosimo i sa sobom. Popodne Krisov čas gitare. Sveži sedamnaestogodišnjak upisao treću godinu rok škole u Sieni i na pravom je mestu za ono što je izabrao kao svoj životni poziv. Volim da vozim, a pritom prolazimo kroz predele koje su veliki majstori slikarstva u više navrata ovekovečivali. Talasava, brdovita polja, čempresi, kamene vile i tvrđave u daljini, nebo koje govori, nestvarna svetlost. Ako nam u tom momentu Pat Metheny pravi društvo, ugođaj je neprepričljiv! U školi smo dobili konačan raspored časova, a pao je dogovor i za kurs muzičke produkcije. Svaki put kada se sretnemo sa tim ljudima, uviđam kako smo napravili dobar potez, spasivši dete iz kandži standardnog sistema obrazovanja naše Gimnazije, iz koje se svakodnevno vraćao nervozan i natmuren zbog silnih obaveza koje nisu imale nikakvog smisla za njegove potrebe. Okolnosti su se namestile tako da je već nakon svega mesec dana, sa 15 godina, prešao sa nama u Italiju da započne stručnu školu koja će mu omogućiti pun razvoj kao muzičara/umetnika. O ovakvoj školi smo svojevremeno mogli samo da sanjamo! Direktor škole je rok gitarista duge kose, musketarske bradice, tetoviranih ruku, visoko intelektualan, uvek predusretljiv i ljubazan, sa manirima pravog gospodina. Tu su mi se razbile predrasude o okorelim rokerima, priznajem. Kakav direktor takvo i osoblje, svi su krajnje profesionalni, aktivni muzičari, rade zdušno svoj posao, daju sve od sebe da mladima uliju još više poleta da prate svoj muzički instinkt. Ponosni na svoje đake, muziciraju zajedno sa njima. Naravno da nije lako preći u drugu zemlju, napustiti svoje bližnje, ni mladima ni starijima. Treba savladati strani jezik, pratiti nastavu na istom, stvoriti nov krug prijatelja. Samostalnim radom Kris je postao đak škole sa najboljim rezultatima iz svih predmeta. U sistemu gde mu nastava oduzima svega dva dana nedeljno, ostale dane koristi za vežbu instrumenata, produciranje svoje muzike, različita istraživanja na polju zvuka i teorije, i sve ostalo što ga prirodno interesuje i van svog domena. Tako se gradi dobar i zadovoljan stručnjak, nezavisan i svestran! Ima li toga u Srbiji? U osnovnoj školi je nosio gitaru sa sobom, svirajući u pauzama između časova. Naš sistem mu je poručio da se češće viđa sa školskim psihologom, jer mora da nešto nije u redu sa njim. Savetovali su i test urina zbog mogućeg prisustva droge! Eto kako se tretira kod nas umetnička duša, neko ko viri iz gomile. Školski sistem bi morao pod hitno da se reformiše, da spasemo mlade koji su prinuđeni da ostaju! Pružiti im nove vidike. Učiniti da se osećaju slobodnim, da nauče da upoznaju sebe i da zavole sebe takvim kakvi su. Tolerisati i podsticati različitosti! Naučiti ih da u potpunosti koriste svoje potencijale. Sakupiti stručnjake koji će umeti da prepoznaju u ranoj fazi ko ima kakve sklonosti i raditi na razvoju istih, umesto činiti od svakog samo deo krda. Odgajati i izgraditi srećne, samopouzdane ljude je daleko veće ulaganje u budućnost nego mučiti svakog svim i svačim da bi se u proseku ponešto malo i znalo, ali živeti život pun frustracija, nervoze, nezadovoljstva, koje se posle neminovno prenosi i na buduća pokolenja. Srce mi se lomi kada pomislim na to koliko se tananih duša, čiji glas nije mogao da dođe do izražaja od okolnih besmislenih urlika, utopilo u sistem postavši samo rob pognute glave, jer im nije bila data mogućnost otvaranja. Ima li šta tužnije od sasušenog ružinog pupoljka?

Utorak, 12. septembar 2017.godine

Srećan imendan Marijama, ja ih imam dve – mama i sestra! Proslavili uz izlet u Bagni San Filippo i tiramisu. Brdo turista – Francuzi, Nemci, Italijani iz drugih krajeva. Krisov tata šalje dobre vesti, posao napreduje, izlaže uskoro u Londonu. Neka sve samo teče u dobrom smeru.Uveče šišanje, sama svoj majstor kao i uvek. Čudnovato iskustvo pod tušem, osetivši tople ruke niz leđa. Prisetih se svih scena japanskih horora. Utoliko strašnije što je osećaj bio divan, ali abnormalan, što je svakako izazvalo jezu. Odlučih da događaj pripišem šamponu koji se spirao, i promeni pritiska vode. I dalje se plašim kao dete nekad, to me nasmejalo. Nakon toga, mlađi sinčić rešio da se isto šiša i kupa. A i bliži mu se prvi dan zabavišta, red je da se Sebastian upristoji malo.

Sreda, 13. septembar 2017. godine

Ručak spremljen kod kuće, konzumiran u šumici na planini. Večera u društvu dece, mojih i muževljevih roditelja, prilika da se oproste pred put. Oduševljenje Italijana kim čorbom, i prisećanje na maminu spanać supu i sarmu. Televizija kao i uvek puna dramatičnih vesti, prirodne nepogode sa katastrofalnim posledicama, ljudski zločini i patnje raznih vrsta.

Četvrtak, 14. septembar 2017. godine

Hleb u rerni, priprema se za sendviče rano ujutru. Moji se vraćaju u Pančevo. Volela bih da su produžili boravak ovde, već mi nedostaju. Trudili smo se da im bude lepo, i da se odmore od briga i obaveza. Uprkos tome, organizovali smo se oko sređivanja bašte, jer ne mogu da miruju, a tata nam je zamenio i utikače u stanu koji su nam već duže vremena predstavljali problem. Uključujem mašinu za veš, spremam kafu. Muž ide na posao, deca spavaju. Dan proveden u iščekivanju vesti sa puta.

Petak, 15. septembar 2017. godine

Sebastianov prvi dan u zabavištu, uzbuđenje nema granica! Nestrpljiv da ponovo vidi svoje drugare i prilika da izvežba svoj italijanski. Između srpskog i italijanskog, engleski mu najbolje ide. Komunikacija u kući se uglavnom odvija na ovom jeziku koji ni jednoj ni drugoj strani nije maternji. Prethodne večeri je izjavio kako će da poraste veliki kao Kris, i ići će i on u Sienu da svira gitaru.

Subota, 16. septembar 2017. godine

Još uvek razmišljam o našem sistemu, i šta valja činiti. Ima li smisla pričati deci da ima nade za nas, kada u prolazu čujete devojku koja za 10 sati neprekidnog rada dobija bednih 800 dinara? Čistačice u Italiji dobijaju toliko po satu rada. U pekari nude posao za 18.000 mesečno, 11 sati dnevnog rada. Fakultetski obrazovani ljudi – prinuđeni da se prekvalifikuju, ili bolje rečeno „diskvalifikuju” sa svoje struke da bi mogli makar nešto da zarade, prodajući sladoled, radeći na kasi, benzinskoj pumpi, kratkotrajnim frizerskim salonima. Iz ličnog primera: majka arhitekta, sa penzijom 28.000. Svojevremeno išla na svetske kongrese arhitekture u Ameriku sa jedinstvenim projektom! Koja joj je nagrada što je izabrala da ostane verna svojoj firmi, svojoj zemlji, uprkos ponudama za inostranstvo? Bez očeve azotarske penzije koja je dvostruka spram nje, ne bi se moglo. Nije dovoljno što su stručnjaci degradirani tokom radnog veka, već ih treba satrti i u penziji. Sestra sa dve diplome i dve specijalizacije – jedna stečena u inostranstvu, ostala u Srbiji, plata 350 eura. Ja, diplomirani kompozitor, za sada jedina Pančevka sa tim zvanjem stečenim na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, dobila svojevremeno na jedvite jade u našoj Muzičkoj školi posao na određeno, sa stalnim prekidima i obnavljanjem ugovora (razlozi su jasni kao dan) dok su pojedini bez adekvatnih kvalifikacija još uvek vodili nastavu, protiv svih zakona i uslova za zapošljavanje. Bila sam đak violine (uz uvek jači interes ka džezu i klaviru jer me vuklo komponovanje), nastupajući još kao devojčica od 13 godina sa džez kvartetom Fedora Ruptaka, koji je imao svoje srede u Studentskom. Zvali su me mali Grappelli. Nastupili smo i u Beogradskom SKC-u. Sa 16 godina upisah se na FMU, Beograd (treća na listi od troje koje su tada primali na ovaj odsek, na budžet) postavši najmlađi student kompozicije u dotadašnjem istorijatu fakulteta. Uz važnu napomenu – nijedan čas pripreme ni plaćanja, samo besplatne konsultacije kod profesora Trajkovića (pravo svakog budućeg studenta ovog odseka) koji je, videvši moje partiture, potvrdio moj talenat i rekao mi – vi pripadate ovde! Ne znam da li su se i koliko promenili uslovi upisa, i da li je korupcija pojela i ovu instituciju. Ja sam imala sreću da sam zahvaljujući svom talentu i radu dobila mogućnost da steknem svoje zvanje. I gle apsurda, uz ponos koji i dalje imam, mogla bih mirno da pustim tu diplomu niz vetar, jer mi je donela više ljubomore i zavisti u životu nego podrške i poštovanja. U monografiji Muzičke škole moje ime se ne spominje, ni kao đaka ni kao profesora. Makar su, uz dužno poštovanje, tetkice predstavljene sa sve fotografijama. Očito i diskriminacija koju sprovodi rukovodstvo škole ima granica, makar u korist pomoćnog osoblja, koje i ja jako volim! Šta nam preostaje? Devojkama prostitucija, momcima preprodaja droge i oružja da bi jednog dana vodili „normalan” život? Većina njih je shvatila da su šanse „preko” i trude se da ih grabe. Naše društvo favorizuje mediokritete. Pokaži da si drugačiji, da imaš šta da nudiš više – rezultiraće gaženjem. Likovaće i smejati se kada padneš i onemoćaš. Simptomatično za naš narod je i da voli da svojata uspehe. Koliko ljudi odoše iz zemlje da bi im bila potvrđena vrednost, jer na vlastitom terenu nisu bili ni primećivani. Kada uspeju, e onda smo ponosni – naš taj i taj, pa sa sve nadimkom, kao da smo oduvek bili svesni svega, podržavali i lično uticali na razvoj. Smejurija. I znajući sve ovo, i dalje uvek jedva čekam da se vratim u naš „Stinky Town” i sretnem drage ljude ako imam sreću da su u istom momentu tamo kad i ja. Živeći u dve zemlje paralelno,vremenom mi se razvila nostalgija u oba smera, ali ne samo geografski već i vremenski. Ma uskoro će i taj novembar, a do tada – snimanje muzike i stidljivo samopropagiranje na društvenim medijima.

Autorka je surovi realista, stoga nepopravljiv sanjar i optimista

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)