Dok voćke čekaju da ih pozdravim

Četvrtak, 29. jun 2023. godine

„Kris, daj mi četiri šlajfne krvi, znoja, suza i sperme”, u neko drugo vreme, tom rečenicom bi počinjao radni četvrtak, pre sastanka redakcije najstarijeg nedeljnika u ovom delu sveta, u kojoj sam radio, i u dva navrata njome upravljao, dok pojave tipa DJV i OZ nisu ni sanjale da će dostići svojih nekoliko godina slave. Grupa ljudi strasno posvećena uspehu projekta Pančevo Si Ti sada se okuplja u sajber spejsu, pa radni dan startuje tastatura-konsultacijama i obradom tekstova i fotografija koji su stigle na mejl tokom noći i jutra.

Redovno prepodnevno informisanje i proveru medijske borbene gotovosti počinjem na Cenzolovkinom sajtu, dopada mi se kako Gunjić i SĆF ekipa posvećeno prate dešavanja na medijskoj sceni i related to pojave. Koleginica Ivana Predić je napisala tekst o mojim sada već četvorogodišnjim sudskim avanturama sa medijskim radnicima M. Milakovim i A. Čupićem, južnobanatskim promoterima naprednjačkih splačina širokog spektra. Trenutno vodim 4:1 i čekam drugostepene odluke Apelacionog suda u četiri postupka.

Period dana „pre komaraca” prolazi u druženju sa devojkom i dvoje prijatelja u dvorištu jednog pančevačkog restorana. Razgovaramo o smrti formalnog obrazovnog sistema na primeru slabog upisa na državne „nastavničke” fakultete, o tome koliko je mladima oslabila sposobnost za komunikaciju, koliko ih ograničava prostor njihovog mehura, da ne kažem babla, o seminarima za empatiju, o apsurdima tim bildinga… U „moje vreme” bilo je dovoljno „ja se zovem Nenad, a ti?”, i, nakon odgovora, „sedi, šta piješ?”

Petak, 30. jun 2023. godine

Nisam zagovornik teorije „kad sam bio mlad sve je bilo bolje”, toliko da je i „šećer bio slađi”, ali okolnosti u kojima živimo drastično i dramatično se razlikuju od vremena od pre 40 godina. Moja generacija ima tu (ne)sreću da je stasala u analognom (i socijalističkom), a da veći deo života provodi u digitalnom (i neoliberalnom) dobu, koja se, naravno, ne poklapaju linearno. Još su stari Latini govorili da „ono što su nekad bili poroci, danas su običaji”, ali vrednosti i odnosi koje nam diktira ovo što zovemo neoliberalizmom, a što baš i ne umemo da sasvim precizno definišemo šta je, i to još u srpskoj verziji, ne čini ni sadašnjost spokojnom, ni budućnost izvesnom. Ali, You asked for it, tražili ste – gledajte. O tome razgovaram sa bricom i čekačima na šišanje u komšijskom frizeraju, atmosfera podseća pomalo na Meštrovu butigu, ako se iko više seća Velog mista.

Protest protiv nasilja protiče predveče u manje-više kamernoj atmosferi i završava se, nakon kraće šetnje, fotografisanjem učesnika ispred zgrade ozloglašenih i okupacionih lokalnih Institucija Sistema. Nikada, ali nikada, Gradom Pančevom nije upravljala ovoliko nesposobna, za javni interes i opšte dobro nezainteresovana, a srebroljubljiva i pohlepna ekipa kao što je ova naprednjačka.

Uveče proslavljamo Mladenin rođendan, na garden partiju u njihovoj mikrobašti. „Raspravljali smo mnoge stvari i kužili svijet”, a onda se glupirali sa decom, plesali uz irsku muziku, svirali vazdušne gitare, pevali „Za milion godina”, sve zaliveno vrancem. Bilo je jako prijatno, osećao sam se kao da sam na privatnoj zabavi u Jenčepingu.

Subota, 1. jul 2023. godine

Već u pola devet sam u kolima, sa dvoje građanskih aktivista iz Instituta za istraživanje korupcije Kareja hitam za Leskovac, da bismo u obližnjem selu Kukulovce snimili film o vladavini prava u zemlji Srbiji.

Smeštamo se u hotel i posle ručka i prolazne naoblake praćene kišom, odlazimo u Kukulovce. Selo je postalo poznato pred izbore 2020. godine, kada je došlo do čuvene trgovine „asfalt za glasove”. Ostali komunalni problemi, naravno, nisu rešeni, a stanje u kome Kukulovčani provode svoj 21. vek možda bi se najbolje moglo ilustrovati tablom na objektu škole, koju u prva četiri razreda pohađa devet učenika. „Vreme je stalo”, što bi rekao Peter Gotar.

Da nisam u Kukulovcima, bio bih na protestu u Beogradu…

Nedelja, 2. jul 2023. godine

…a da nisam u Leskovcu, bio bih sa prijateljem, poznatim vojvođanskim rediteljem srednje generacije Rašom Stanišićem, na buvljoj pijaci. Veoma živopisno mesto, na kome se može svašta pronaći, od naprstka do delova za „Utvu 75ֲ”. Raša traži stare i retke knjige, ja sam više zainteresovan za čajnike, kasice-prasice i ukrasne tanjire. Buvljak je pravi pokazatelj snage ekonomskog tigra u zlatnom dobu – sirotinja s obe strane tezgi.

U realnom vremenu dočekujemo novosadske filmadžije, drugare i kolege okupljene u produkciji NDNV-a, koji, kao u filmu, stižu po dogovoru tačno u podne. Kasnije popodne obilazimo Šišinac, tražimo pivopije za performans „Berza vladavine prava” i same Kukulovce, gde momci izviđaju teren, postavljaju scenu, probaju kadar… Veče protiče uz pljuge i pivo, planiramo snimanje sutrašnjeg glavnog događaja. Zove me sestričina, vratila se iz Montenegra.

Ponedeljak, 3. jul 2023. godine

Danas je 61. dan žalosti za decom „Ribnikara”. Sticajem okolnosti, već petu školsku godinu držim nastavu građanskog vaspitanja u Elektrotehničkoj školi i jasno vidim, uživo, probleme koji, osim sveprisutnog nasilja, opterećuju obrazovno-vaspitni sistem. Škola ne sprema mlade ljude za samostalni život, ne uči ih kako da uče, i ne uči ih da kritički razmišljaju, to su prva tri. Suštinska nezainteresovanost Vlade za ceo sektor, rat svih protiv svih – prosvetne vlasti, nastavnika, roditelja i učenika – umesto saradnja u interesu đaka, samo su uzoci/prateće pojave takvog stanja, zavisi sa koje se strane gleda.

O tome u Kukulovcima razgovaram sa kolegama u pauzama, dok pre jare i oštrih senki snimaju pokrivalice, pristupne puteve, višnjike iz nivoa očiju i panoramu dronom. Popodne se vraćamo na lice mesta; kako je protekla predstava videćete na jesen, u filmu.

Utorak, 4. jul 2023. godine

Na nekadašnji Dan borca jurimo na terenu, snimamo preostale performanse – „Svečano otvaranje putokaza”, „Prašnjave su staze vladavine prava”, „Berači višanja” i monolog naratora. Slobodno popodne koristim da se prošetam po centru Leskovca. Dok sedim u kafiću na obali Veternice, američkom narodu telepatski čestitam Dan nezavisnosti, uz zahvalnost za sve ono što je do sada uradio za građane Srbije.

Sreda, 5. jul 2023. godine

Po povratku iz Leskovca, resetujem rutinu na regular mod. Veče provodim u istom onom dvorištu od četvrtka sa devojkom, i baš bliskim prijateljima ajtijevcem i profesorkom engleskog. Pričamo o besramno podcenjenom intelektualnom radu – roštilj majstor je bolje plaćen od nastavnika u srednjoj školi, arhiviste ili vaspitačice u vrtiću. Treba i nosač kofera na aerodromu da pristojno živi od svog rada, ali koliko je tržištu radne snage znanje i obrazovanje bedno vrednovano, što znači tako i plaćeno, uvredljivo je i spomenuti.

Četvrtak, 6. jul 2023. godine

Opet loše vesti iz Ukrajine, kremljanski zlotvor uopšte ne namerava da objasni čovečanstvu koje su vojne ciljeve ruske rakete gađale u rezidencijalnim kvartovima Lvova, skoro hiljadu kilometara daleko od fronta, kamoli da odgovori šta uopšte radi njegova invaziona armija u ovoj zemlji, zašto je tako zverski kasapi, jer za to jednostavno nema političkih, vojnih, bezbednosnih, nikakvih opravdanja. Uostalom, bliže se dani srebreničkog užasa, matrica poricanja je ista, a naša nesposobnost da se suočimo sa zločinima počinjenim u naše ime višedecenijska je konstanta, opet na našu štetu.

Sestra se javlja sa rezervnog položaja, iz baznog logora u Smederevskoj Palanci, imamo očevu kuću tamo. Kaže, predahni, uspori, ubaci u drugu, vreme je do dođeš ovde, da pozdraviš voćke koje si sa zetom posadio proletos.

Autor je novinar, nastavnik i aktivista iz Pančeva

Tekst je objavljen u listu Danas od 8. i 9. jula 2023. godine