Nedelja, 5. februar 2023. godine
Nikad nisam voleo nedelje. Trom i težak dan. Obaveze koje čekaju u ponedeljak nekako uvek uspeju da se uvuku u glavu i izazovu osećaj težine.
Sticajem okolnosti, veći deo života sam radio po smenama, pa najčešće i nedeljom. Osećaj je bio skoro pa pobednički biti slobodan ponedeljkom. Ali nema tu pobednika, samo vreme koje prolazi istom brzinom i ponedeljkom i nedeljom.
I danas idem na posao. Ne zato što je rad u smeni tako odredio nego zato što sam tu gde sam, u Bahreinu, a ovde je vikend petak i subota, te radna nedelja počinje danas, u nedelju.
Automobil mi je na servisu tako da sedim u UBER-u na putu ka rafineriji i blenem kroz prozor u pustinjski ambijent grada u kom živim. Dominira žuta boja. Sunce se prelama o površinu mora koje je plavo, kao i svuda. Možda malo plavlje. Možda samo ubeđujem sebe da je tako.
Promiču redom Hidd, Juffair, Sitra… lepo je. Razmišljam koliko sam iščupan odnekud, iz one jasenove šume na Forkontumcu i donet ovde da budem zasađen. Koliko li sam čudna biljka ovde u pustinji među ovim nasmejanim ljudima. I kako sam uspeo da se primim i pustim korenje ovde u ovom pesku, gde me niko ne zaliva dunjevačom niti đubri štrudlom s makom.
Neke stvari se samo dese. Ne moraju biti objašnjene. Tako smo se desili ja i Bahrein jedan drugom.
Puštam Letnji dan od KKN (Kanda kodža i Nebojša – Letnji dan) i misli idu ka obavezama. Skoro sam stigao i posle uvek nasmejanog Jusufa i njegovog „Salamun Alaykum Dejan”, radna nedelja može da počne.
Ponedeljak, 6. februar 2023. godine
Još uvek bez svog automobila. Ponovo blenem kroz prozor taksija na putu ka poslu. Visoke i lepe zgrade. Staklo. Sjaj.
Ali nema ljudi na ulicama. Tek poneki zalutali perač automobila.
Preselili smo se pre šest dana. Ja tačno šesti put u životu. Mira se selila često dok je bila student u Novom Sadu, gde je došla iz svoje rodne Crvenke. Ja ne. Nama Pančevcima je blizina prestoničkih fakulteta neka vrsta privilegije. Mada nije. Brinuti se sam o sebi u ranim dvadesetim je škola mnogo veća od koristi koju donosi mamina večera na povratku sa faksa iz Beograda. Naučio sam to kasnije, na teži način. Seliti se tada, tako mlad, trpeti, grešiti kad su greške dozvoljene i normalne, kad su porazi manji i pobede mnogo veće nego danas. Ali dobro, i taj moj fakultet započet u jesen ’93. nije dugo trajao.
I Ena se seli. Ima 20 i sama je. Na studijama je u južnom Jorkširu. Našla je ekipu sa kojom želi da živi. Iznajmili su kuću koja ima jednu sobu iz koje se pogled pruža preko celog grada. Oduvek je bila stidljiva. Ovog puta se izborila za tu sobu. Koliko velika pobeda nad sobom. Koliko se ta pobeda ne bi desila da je mamina topla supa u blizini. Koliko mi je srce puno.
Ja sam se dogovorio sa gospodinom Farukom da njegov stan sada bude naš. Neobično prijatan starac iz Pakistana koji je rešio da se odseli na Floridu kod sina, a meni prepusti divan pogled na zaliv i Manamske nebodere u daljini.
Naslonjen na ogradu terase slušam Drifting Away od Faithless (Faithless – Drifting Away (original version)). I tačno bih, da nisam odavno prestao da pušim, sada zapalio tanku dugačku cigaru i otpuhnuo jedan veliki dim ka zalivu, neboderima, južnom Jorkširu…
Utorak, 7. februar 2023. godine
Nostalgija. Klizav teren.
Sinonim – nedostajanje.
Šta mi tačno nedostaje? Domovina, Pančevo, Dunav, ljudi?
Da. Sve to, i mnogo toga još.
Kada sam u decembru poleteo iz Beograda ka jugoistoku, gledao sam kroz prozor aviona. Pre nego što su oblaci zaklonili pogled, video sam Ledine, Novi Beograd, Rakovicu, Pašino Brdo, Veliko Selo, Belu Stenu, Južnu zonu… Onda dođem ovde. Spavam, radim, živim, i znam da je za mnom poletelo ko zna šta. Sva ta sela, stene, zone i brda, pogotovo brda, pošalju za mnom ono nešto sto će da me juri i posebno mi nedostaje. I što će da me stigne. I slomi.
Jednom sam čitao post nekog ko se iselio u Kanadu. Dobro se držao godinama, a onda je slučajnost na njegov YouTube donela muziku iz filma Boško Buha. I on se raspao na komade.
Volim film Boško Buha. Volim tu muziku. Ali nije me ta muzika uradila na taj način. Jer ja nisam taj neko iz Kanade. Mene moj raspad čeka iza nekog mog ugla, drži u ruci ko zna šta. Neku moju muziku, asocijaciju na nečiji glas, nečiji miris, neki san, nešto sto će da me sačeka i da me razbije. Spreman sam.
Idem kući sa posla. Iz zvučnika Oliver Dragojević peva „pobegla bi deca, al’ ljudi ne beže” (Nek nas sete ove slike – Oliver Dragojević (Tema iz filma „Boško Buha”)).
Sreda, 8. februar 2023. godine
Problemi sa kolima je veći nego što sam mislio. Trebaće Ibrahimu dodatna dva dana da ih sve reši.
Inače, Ibrahim je visoki, sedi i dobrodušni Bosanac koji je ovde već 18 godina i ima svoj auto servis. Ispoštovao je sliku o Bosancima pojavivši se u golfu kada smo se prvi put našli. Bijeljinac koji je preko Sarajeva došao ovde. Sličan nas je vetar doneo. Ne isti, ali sličan. Hladan.
Razmišljam ceo dan o tim vetrovitim putevima koji spoje jednog Bijeljinca i jednog Pančevca u autoservisu ispred fabrike aluminijuma u Bahreinu.
Automobil koji sam iznajmio dok Ibrahim ne sredi moj nema bluetooth, pa sam prinuđen da slušam radio. Voditelj radio stanice američke vojske koja ima bazu ovde zvuči kao Robin Williams iz filma Dobro jutro Vijetname. I muzika na radiju je slična. Podseća na osamdesete. Tada je Ibrahim bio u Bijeljini a ja u Pančevu. Tada je svako gledao svoja posla i niko nije razmišljao o nekoj fabrici aluminijuma u Bahreinu.
Dolazim kući, i uz pivo koje volim da podelim sa Mirom posle posla slušam Zitarrosa od Bajofondo-a. (Bajofondo – Zitarrosa). I taj tango me podseća na osamdesete. Na neku bezbrižnost sa nečim zlokobnim u pozadini.
Četvrtak, 9. februar 2023. godine
Poslednji radni dan u nedelji.
Na putu ka poslu stojim na semaforu i gledam veliki bilbord sa kog mi se smeši kralj Bahreina. Nasmejani čovek sa brkovima. Smeška se svojim podanicima, pa i meni. Podaniku.
Misli mi kreću ka vestima. Žrtve zemljotresa u Turskoj i Siriji ne mogu se izbrojati. Žrtve u Ukrajini se broje već godinu dana. Stotine hiljada nastradalih ljudi. Jedni su žrtve prirode, drugi politike. Ima li razlike? Ne znam. Ima. I nema.
U mojoj domovini kralj bez brkova je dočekan u Skupštini velikim aplauzom u stilu kolege sa Korejskog poluostrva. Rasprava je o nečemu što je jako važno za podanike, ali šta piše u tom važnom dokumentu, to zna samo kralj bez brkova. Sve bi bilo bolje da i taj kralj ima brkove. Da se ja pitam, svi kraljevi bi imali brkove.
Gledam opet u onaj bilbord na povratku kući. Da, podanik sam nasmejanog brke. Ali nisam žrtva. To ne važi i za podanike onog namrštenog kralja bez brkova. Oni su žrtve. Ali mnogo drugačije žrtve od onih iz Turske, Sirije ili Ukrajine. Žrtve neke druge sile.
Stižem kući i puštam Chet Baker-a, Almost Blue (Chet Baker – Almost blue). Sve što želim je da ne razmišljam.
Petak, 10. februar 2023. godine
Vikend je.
Petak je sveti dan u muslimanskom svetu i napolju promiče tek poneki automobil. Tišina je.
Kafa na terasi, iako je prilično oblačno i vetrovito.
Nekada je ovde vikend bio četvrtak i petak, ali su ga prebacili na petak i subotu da ne bi gubili dva dana u poslovanju sa ostatkom sveta. U religijskom smislu petak je svakako važan. Ovde je osećaj vikenda malo čudan. Kao kad bi kod nas bila prvo nedelja, pa onda subota.
Planovi za danas su kupovina. Treba nam neka tehnika, tepisi, zidni sat… Nije loše to obaviti petkom ranije jer nema gužve u saobraćaju, a ni u prodavnicama. Mira je organizovana i dobro obaveštena o trgovinama, popustima, cenama. Izvor je njena nova najbolja prijateljica Dejana. Dejana je Pančevka koju sam poznavao iz viđenja, iz grada, a koja je ovde već nekih osam godina sa porodicom. Porodica bogata decom i životinjama. Pančevački gang.
A i popodne dolazi Ahmed, moj najdraži kolega, da me reši nekog nameštaja koji nam je višak. Na benigno pitanje šta da radim sa time, Ahmed je organizovao sve u trenutku.
Dan bi mogao da se zove kao i naslov divnog romana jednog Milana, Nepodnošljiva lakoća postojanja.
Pre svega, Depeche Mode i Enjoy the Silence (Depeche Mode – Enjoy The Silence (Official Video)), pa idemo da postojimo.
Subota, 11. februar 2023. godine
Drugi dan vikenda.
Planovi za danas, hedonizam. Terasa, kafa, rakija… popodne roštilj. Potpuno smo navučeni na lokalnu „stejk scenu”. Isplatilo se poznanstvo sa nekim Južnoafrikancima pre par godina, na sasvim drugom kraju sveta. Veliki pozdrav Mr. Mike.
I viber video call sa Enom. Kad se probudi, ko zna kad. Em je kod nje tri sata manje, em ko zna da li je sinoć bila pinta, dve sa ekipom.
Završava faks početkom juna, a onda par dana kod drugarice u Dablin. Kupile su karte za Depeche Mode. Koliko im samo zavidim. Put od žute cigle prostro se pred njima. Da ne mračim o sebi kada sam napunio dvadeset tamo te davne ’93.
Treba joj malo pomoći oko organizacije. Malo i oko finansija.
Divno. Još jedna žilica mog korena je izrasla u pesku ove nedelje.
Na playlisti su Ortodox Celts i Rocky Road to Dublin (Orthodox Celts – Rocky Road To Dublin (Official Video)) dok mi sutrašnje obaveze polako ali sigurno ulaze u glavu.
Spavanje, pa opet, Salamun Alaykum Dejan. Alaykum Selam i Sabah Al Khair, dobri moj prijatelju, idemo još jedan krug.
Autor je po nacionalnosti Belostenaš, geografsko poreklo južni Banat, malo nostalgičan, generalno srećan lik
