Iza roletni

Dragan Brujić
Objavljeno 20.08.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 13. avgust 2017. godine

Pisati dnevnik leta gospodnjeg 2017. u Pančevu sa dvadeset, trideset ili četrdeset godina, kada je čovek ubeđen da sve zna, mnogo je lakše nego pisati ga sa pedeset, kada se samo priseća da je nekad sve znao.

Na prvi pogled, može se reći da svet napolju vri. Temperatura je do juče bila četrdeset. Po društvenim mrežama šljašti tirkiz, njišu se palme i cvrče orade posute ruzmarinom. Vesti iz spoljašnjeg sveta se, po pravilu, dele na ekskluzivne, šokantne i monstruozne. Na domaćem terenu penuša cinizam u svim oblicima; u nedostatku boljeg, nametnuo se kao izraz vrhunske mudrosti. Koga zanima, neka progugla, postoji bolji izraz – galgenhumor.

Sve više sam u uverenju da je najpoželjnija vest –da nema vesti. Legenda kaže da se to jedanput i desilo. Naime, 18. aprila 1930. godine spiker na BBC-ju se oglasio: „Danas je dobar dan. Danas nema nikakvih vesti”. Program je nastavljen uz klavirsku muziku (koja se kod nas vezuje za dane žalosti, a negde je, eto, ipak samo muzika). Kažu da se nikada u istoriji nije ponovilo ništa slično. To nam svima zajedno želim.

Ponedeljak, 14. avgust 2017. godine

Leto je vreme za goste. Naši prijatelji koji su otišli u velik svet u potrazi za boljim životom polako zaokružuju godine provedene u inostranstvu i pretvaraju ih u decenije. Sakupili su slobodne dane, prilagodili maršrute koje ih vode ka morima, i evo ih u Pančovi.

U neku ruku, oni su naše vremenske kapsule – zamrznuti kadar sada već davne zajedničke prošlosti, a to znači ludorija, drama i veselja koje smo proživeli. Gosti, po pravilu, imaju bolju memoriju od mene. Trudimo se da pričamo tiho da deca ne bi čula kako smo se zabavljali, jer ih sada zbog sličnih stvari grdimo. Politike se retko dotičemo; sve je to manje-više ispričano. Takođe, podsećaju nas da briga i strepnja nikako nisu vezane samo za naše podneblje, ali i na to da negde tamo, po raznim Zapadima, ljudi još uvek veruju u mogućnost napretka.

Naša večerašnja gošća je pametna, duhovita i hrabra žena. Jedna od ko zna koliko hiljada onih koji bi, da su ostali, ovu našu zemlju učinili boljim mestom za život. Odgovor na pitanje zašto se to nije desilo nadilazi temu ovih dnevničkih razmišljanja.

Međutim, čim smo se oprostili, bilo je teško obuzdati navalu misli. Šta je ona izgubila, a šta dobila? Šta smo izgubili mi koji smo ostali? Šta smo izgubili svi zajedno – i ona i mi – a nenadoknadivo je? Jedna misao vodi ka drugoj. Čini mi se da se čitava prošlost našeg društva poslednjih tridesetak godina – a verovatno i duže – može opisati kao serija propuštenih prilika.

Utorak, 15. avgust 2017. godine

Neko pametan je jednom rekao da je Srbija veoma dosadna zemlja ne zato što se u njoj ništa ne dešava, nego zato što se uvek dešava jedno te isto. Rđava beskonačnost.

Dopustio sam sebi luksuz da se kasno upoznam sa fejsbukom, pa primećujem stvari na koje se iskusni fejsbukaši ne osvrću. Pokušao sam više puta da„razmenim stavove”, ali digoh ruke. Nemam živaca. Nekoliko poglavlja internetske istorije me je podučilo da svi imamo „stav” i da to nije ništa naročito. A i kako bi bilo? Ne postoji vozačka dozvola za internet.

Srećom, ljudi se bave i prozaičnim stvarima. Jedan moj mrežni poznanik je nabavio gedžet koji telefon pretvara u infracrvenu kameru, pa se danima razmeće slikama. Fotografiše sve što naleti ispred objektiva – automobile, ljude, drveće, kučiće. Čitav svet kroz kameru deluje kao prizor iz pakla: vrelina je bleštavo bela, ono što je toplo vidi se kao žuto ili crveno, a ono što se hladi postaje ljubičasto.

Pojedine od tih slika dokazuju nešto što i sami naslućujemo. Recimo, asfalt je neuporedivo topliji od betona. Zemlja je hladnija i od jednog i od drugog. Najvažnije, ispod svakog, pa i najkrhkijeg drveta, postoji ljubičasta senka, bez obzira na to da li je – kad je posmatramo golim okom – smemo nazvati hladom.

Ako povežemo sve te stvari, pa u mislima ukinemo asfalt, mesing i odsjaje stakla, a dodamo debele zidove, mnogo zelenila i kupanje na Tamišu, shvatićemo na koji su način naši preci podnosili vrućinu.

Sreda, 16. avgust 2017. godine

Iza roletni se sve vreme odvija i priča o knjizi. Mesec dana je prošlo od kada je izašla iz štampe. Nije to prva knjiga koju potpisuje autor ovih dnevničkih zapisa, ali je ipak u neku ruku prvenac. U pitanju je književna fikcija, roman. Uredničko oko je primetilo: lirski roman.

Iz inostranstva mi stiže čestitka od K. i jedno suvislo pitanje:

– Koliki je tiraž?

Nakon odgovora sledi trenutak ćutanja. K. dobro pamti da je prosečan tiraž knjiga u SFRJ – dakle na jednoj drugoj planeti – iznosio pet hiljada i ne zna da je danas, u Srbiji, tiraž od par stotina primeraka sasvim uobičajen. Pokušava da taj podatak prevede na jezik „normalnosti” – što znači da ga prenese u svet uređenog anglosaksonskog predgrađa – ali nisam siguran koliko u tome uspeva.

– Pa to je strašno! Ko će onda pisati?

– Onaj ko mora – odgovaram.

Slični kratki, mali razgovori iza roletni, a posredstvom interneta, vode se već nedeljama i umeju da budu zabavni. „Da ste se više ‚otkačili‘, mislim da bih uzviknula vau“, poručuje nepoznata pesnikinja iz Beograda.

Razmišljam: ako smo sva moguća osećanja sveli samo na binarno da/ne, šareno/sivo, veselo/tužno, onda je kraj sveta, onaj iz knjige, već nastupio.

Četvrtak, 17. avgust 2017. godine

Osveženje je trajalo svega dva dana. U ta dva dana su se udenuli kuvani kukuruz i jedna prezrela lubenica, taman da nas podsete kako leto ima rok trajanja.

Što se mene tiče, prvi znaci jeseni su vidljivi već u junu, čim prođu trešnje i trava počne da žuti. Jul i avgust su ispunjeni sporim, mlakim vazduhom i priroda deluje kao da je već umorna. Uz jedan izuzetak – razbokorene vinke na našoj terasi koju od milošte zovemo Kalahari. Njima sunce i vremenske nepogode ne mogu ništa, a verujem da je to zato što im S. kao dobra gazdarica peva – u tajnosti, da mi drugi ne čujemo.

Već sam spomenuo da je leto vreme za goste iz sveta. Večeras su nam društvo pravili dragi ljudi K. & B. Eto ih iz Italije. Složiše se u pogledu vinki. Na žalost, veče s njima uvek traje prekratko. Pitam se da li će se sledeće godine naše roletne podići i da li će do uzvratne posete, koju smo obećali, zaista doći. Ako ništa drugo, sa sobom su poneli knjigu s potpisanom pretnjom: „Propitivaću!”

Petak, 18. avgust 2017. godine

Ono što moram da radim obavljam s pola snage. I nije samo do vremena.

Teže mi pada što ulazim u rov nasuprot mladih, odmornih ljudi, koji tek što su se okitili certifikatima. Njihova ozbiljnost mi je komična. Fraze koje koriste me umaraju. Isto je od Bazela do Beograda.

Nemamo izbora, razgovaramo, dopisujemo se, ispravljamo greške, ponovo razgovaramo. Čitava komunkacija se odvija posredno, preko telefona, mejlova, hengautsa, a ponekad i preko sekretarica iz posredničkih agencija (i to postoji!). Priznajem da mi nedostaje vreme kad smo bili partneri i zajedno sedeli ispred monitora, kao ispred kakvog oltara, i piljili u slike i grafikone. Čini mi se da smo se bolje poznavali i brže dolazili do rešenja. Sada kad smo postali naručioci i izvođači, klijenti i dobavljači, uza svu brzinu komunikacije, većinu vremena trošimo na otklanjanje nesporazuma i traganje u mraku.

Na ovom mestu moram da stanem. Osećam da bih sa sledećom rečenicom zazvučao kao Seka Sabljić koja uzvikuje: „Serem vam se u ton film!”

Subota, 19. avgust 2017. godine

Kad je tačno naš grad skliznuo u Afriku, i kako se to desilo, još je uvek predmet rasprava, a tako će ostati još zadugo. Da je tamo, a ne negde drugde, svedoče i temperatura, i standard, i društvena klima. Ne prihvatam da nam je to bilo suđeno.

Dok se vučem ulicom koja me vodi kući, razmišljam kako se niz kuća koji se otvara preda mnom malo promenio za čitavih sto godina. Ne znam koliko je takvih ulica ostalo u Pančevu. Sve je tu – i drvored, i kanali (koji nekim čudom nisu zatrpani), i starinske kapije. Asfalta nema, saobraćaj ne postoji. Ušorenost remeti tek poneko novije zdanje, koje pripada osamdesetim godinama prošlog veka; tu i tamo iskaču ograde od kovanog gvožđa, iza kojih čuče prerasle tuje, a pogled privlače pročelja sa stepeništem na kome drema kakav glavati pas čuvar. Tipična varošica s kraja sveta. Sličnih ima po Mađarskoj, Češkoj, Rumuniji.

Međutim, upada u oči da na ulici, na samo desetak minuta hoda od centra, nema žive duše. Prošao sam pedeset metara a da nisam sreo nijednog prolaznika. Ne čuju se psi i mačke, ne lete insekti, ne cvrkuću ptice. Ne vide se čak ni deca. Sa obe strane ulice navučene su roletne. Jedino što remeti tišinu je monotono kapljanje klima-uređaja.

Kad se sretnemo, recite mi da se sve to (ne)dešava samo zbog vrućine.

Čim me ubedite, možemo se skloniti u neki hlad, da se tamo počastimo oznojanom limenkom vajsbira.

Autor je po rođenju Beograđanin, po zanimanju putnik između Pančeva i Beograda, a po opredeljenju Pančevac

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)