Nedelja, 26. novembar 2017. godine
Probudio me Arsenov glas koji je dozivao dedu. Lep osećaj kada ne moraš odmah da ustaneš nego se još meškoljiš u krevetu. Dan sam već rasporedila na dva dela, do 14 sati su unuci bili u centru pažnje. Ovog puta su bili vrlo saradljivi, kreativni i dobri. Uglavnom su se bavili oblikovanjem plastelina i to figure likova iz njihove trenutno omiljene igrice Cuphead. Ta igrica je rivajvl nekadašnjih crtaća iz tridesetih godina prošlog veka, uz originalnu džez muziku. Sada oni mene više uče, nego ja njih. Ručali smo šta je ostalo od subote, jer tada kuvam za nas devetoro. Tata Srba je došao po njih, a usput su me odvezli do mama Milijane. Uvek se iznova oduševim kako sva trojica pevaju uz muziku Toma Petija.
Mama je operisala kataraktu preko Fonda za zdravstvo, ali u beogradskoj privatnoj očnoj ambulanti. To je jedna pozitivna aktivnost u našem odavno posustalom zdravstvenom sistemu. Na operaciju oka čeka na hiljade ljudi (u Pančevu) , ona bi stigla na red 2021, ako bi je operisali u javnoj zdravstvenoj ustanovi. Puna dva sata je samo ona pričala, još uvek je opterećena ubistvom mlade žene koje se desilo u ulazu do njenog. Pita se – čime ga je izazvala? Kako je izabrala baš njega? Nisam ni pokušavala da joj predočim tu patrijarhalnu matricu , mada sam baš i mogla, da dam doprinos u okviru 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama. Milijana nema baš lepo mišljenje o današnjim ( mladim) ženama. Završila je priču sa predviđanjem kraja i propasti sveta, narodi su pobesneli. Nije mogla da se seti naziva države u kojoj se desio teroristički napad (Egipat). Mnogo krvi je svuda u svetu, ali svi ćemo jednog dana plivati i biti potopljeni. Ona će već umreti, najviše je brine što će sanduci plivati, pa i njen. Ja sam rekla da ćemo se Raša i ja kremirati, na to je uzvratila da će i pepeo plivati.
Veče sam provela uz FB i čitajući internet portale, kao i obično. Obradovala me je Mima G. koja je okačila fotografije sa 57. Bijenala u Veneciji koji je danas zatvoren. Ups, zaboravih da napišem da su mi javili da sam dobila press legitimaciju, tako sam, što bi Nedim rekao, postala nova nada vojvođanskog novinarstva.
Ponedeljak, 27. novembar 2017. godine
Braca i ja već treći put vodimo Milijanu na Vračar, u čuburski kraj Beograda, gde se nalazi očna ambulanta. Muzika koja se čuje u kolima mog mlađeg sina je hip-hop, ali kada želi da me iznervira i da me transformiše u kulturfašistkinju pusti onog Acu L. Malo je komentarisao kako bi se 2Pack prevrnuo u grobu kada bi čuo na koje niske grane je pao ovaj muzički pravac. Na trenutak su nas zaustavlili pripadnici žandarmerije. Čekali smo da prođe kolona sa sve zujanjem i blinkiranjem. Možda revnosni Ministar hapsi novih sto kriminalaca i narko dilera, idu izbori i praznici.
Mami je određen nastavak terapije, malo invazivnije, što je dodatno uznemirava. Misli da treba da donese još nekoliko čokolada (već je ostavila na pultu četiri, u nadi da su svi dobili koji zaslužuju), kako bi podmazala lekare i plus još i sa čačanskom rakijom koju nabavlja od svog brata Hranislava. Podsetila sam je na daleku 1962. godinu, kada je tata hteo da da novac profesoru i doktoru Vojislavu Stojanoviću, poznatom partizanskom hirurgu, posle uspešne realizovane operacije koju sam imala na otvorenom srcu. Hirurg je naravno održao tati mali govor o lekarskoj etici, i da taj novac vrati kući i iskoristi za oporavak ćerke. Dok sam zatvarala vrata za sobom, ona je nastavila da priča. Raša je čuvao našeg najmlađeg unuka, ali smo imali nastavak aktivnosti – sa Reljom kojeg smo odvezli do Muzičke škole na solfeđo i čas klavira.Vreme smo utrošili ispijajući napitke u novootvorenom kafiću „Mama”.
Uveče je zvala Lil, neprocenjivo prijateljstvo koje datira od 1969. godine, bila je u Segedinu i prenela lepe utiske . Podsetile smo se kako smo zajedno bile u tom gradu očuvane arhitekture, pre nekoliko godina. Pre 40 godina bile smo i u Londonu, tri meseca kao Au pair girl, a to još nismo obeležile.
Utorak, 28. novembar 2017. godine
Obožavam doručak koji podrazumeva poparu od beskvasnog hleba sa mladim kajmakom. Peške sam krenula u grad, nigde ne žurim. Svratila sam u Istorijski arhiv da uzmem katalog 6. Bijenala crteža Srbije 2017. Videla sam i aktuelnu istoriografsku i dokumentarnu izložbu „Pančevo-Karansebeš”, povodom 230 godina od prve poštanske kočije na pomenutoj relaciji. U ovu priču je uključena Gabi Prica sa kojom sam sarađivala na jednom IPA projektu, ali nisam uspela da je vidim, a preko Tanje M. je poručila da dođem.
Banka Intesa me je čekala da pokrijem minus na kreditnoj kartici. Oni meni da uzmem povoljan kratkoročni kredit, a ja njima – nisam imala kredite kada sam bila solventnija, a kamoli sada kad sam u iščekivanju penzionerskog rešenja. Mama me je već čekala na tretmanu forsaže koju primenjujemo na njenom levom oku. Čekao me i najmlađi unuk Dušan, kojeg sam izvela po novembarskom lepom, ali hladnjikavom suncu. Veselio se maslačcima u cvetu, a i onima koji podsećaju na vazdušaste prozračne loptice koje su zahvalne za duvanje. Srela sam se i sa Milanom Bulatovićem, našim umetnikom čiji smo rad „Borba protiv sive ekonomije”, likovna tehnika kolaž od fiskalnih računa, Rosana Topalović i ja kupile kao poklon Kutrunom centru Pančeva, zato što smo u maju mesecu putovale njihovim kombijem na 57. venecijansko Bijenale umetnosti.
Počela sam da sređujem našu biblioteku, u potrazi za knjigom T. Kuljića „Fašizam”, ne znam kome sam je dala?
Sreda, 29. novembar 2017. godine
Danas je Dan republike. Obično pustim pesmu „Padaj silo i nepravdo” i sekvence iz filma „Neretva”. Obradujem se kada vidim da u svakoj od ex republika postoji neka iskra koja svetluca kao zvezda na nekadašnjoj jugoslovenskoj trobojnici. Čitam na društvenim mrežama postove grupe „Četnici su sramota za Srbiju” i „Ustaše su sramota za Hrvatsku”. Relja me je nedavno pitao da li ja znam za Hitlera i šta je to fašizam, pošto mu je drugar iz škole pričao o pradedi koji je bio u logoru.
Minja Bogavac je jedna izuzetna dramaturškinja čiji rad pratim, a i nekoliko godina je bila selektorka našeg Ex teatra festa.Ovog puta je na na portalu „Reflektor teatar” najavila novu pozorišnu predstavu o porodici Ribar, ali pre svega o narodnom heroju Loli. Sa puno emocija i ljubavi pristupa stvaranju novog pozorišnog izazova, sve njene predstave su angažovane , opomenjujuće i nadasve edukativne.
Posetila sam zgradu moderne, moje poslednje profesionalno okruženje, Gradsku upravu, i dobila potvrdu da mogu da zadržim broj mobilnog, ostalo je da napravim žurku ili patetični oproštaj, samo da mi ne kupe sat.
Predveče sam se srela sa prijateljicama Lil, Mimom i Rosanom, dobila sam zakasnele rođendanske poklone.
Uveče me je pokosila vest da je umro Anur Hadžiomerspahić, izuzetan čovek i veliki umetnik koji je boravio u našem gradu tokom trajanja našeg bijenala umetnosti. Drago mi je što je moja ex koleginica Maja Kolarić, istoričarka umetnosti, kao kuratorka pomenutog bijenala pozvala i njega, tako da su njegovi vrlo provokativni i duhoviti radovi bili izloženi u Holu Gradske uprave grada Pančeva.
Četvrtak, 30. novembar 2017. godine
Senice na terasi, njih četiri skoro svako jutro sleću, jer im mi ostavljamo mrvice, doduše, beskvasnog hleba. Na današnji dan Raša i ja otpočeli romansu, 1973. godine, uz zvuke „Penny Lane”, na nekom rođendanu, tako što smo preklapali ruke, prvo moja, pa njegova, pa opet moja, pa njegova i tako dok je trajala pesma čuvenih Bitlsa, ali evo i sve do sada.
Svako jutro gledamo samo N1 i zadovoljni smo načinom informisanja. Saznajemo i o događajima u regionu, a na kraju nemaš tugaljiv osećaj u stomaku.
Srbija je država koja još nije shvatila da je otpad resurs, ali će morati to da shvati kada dođe na red poglavlje 27 koje mora da ispuni ako misli da bude članica EU. U toku je održavanje MITECO Foruma na temu „Danas odgovorno, sutra održivo”. U Srbiji postoji 100.000 tona opasnog otpada koje najčešće stoji u halama propalih firmi, a poznato je da je država utvrdila 88 lokacija industrijskog zagađenja. A mi nismo ni na nivou etikete koja stoji na svakom američkom ili bilo kom tržištu „Čuvaj svoju zemlju urednom!”
Videla sam se sa Ildiko, drugarica po ideologiji na koju volim da se naslonim. Pile smo vino Petrović i jele Zakov kolač. Dogovorile smo se da idemo u Sremske Karlovce sa našim momcima, da degustiramo vina. Pozvala nas je da dođemo tokom novogodišnjih praznika u Belu Crkvu.
Petak, 1. decembar 2017. godine
Jutro smo Raša i ja počeli sa ispijanjem čačanske rakijice u čast naše godišnjice zajedničkog življenja. Brak je institucija koja mora da doživi reinterpretaciju u našem zakonodavstvu. Recept za dugogodišnji odnos između muskarca i žene ili istopolnih zajednica ne postoji, ali leži možda u nekoliko iskustvenih stavova. Svi smo i dalje slobodna bića i živimo u svom autonomnom prostoru, obostrane tolerancije na pretek, uvažavanje različitih potreba, poželjno je u sebi opsovati, mada ima čari i glasan biti, ako ti nije po volji, delegiranje obaveza, odnosno podela rada… naravno i ljubav koja se razvija na različite načine.
U toku dana smo se Rosana T. i ja srele sa Ivanom M. F. kako bi potpisale izjavu – potvrdu da je kupljena slika našeg pančevačkog umetnika Milana Bulatovića, koja će biti poklonjena Kulturnom centru Pančeva.
Dan je protekao u čuvanju Dušana koji biva sve zabavniji sa svojih 22 meseca. Obožava da gleda „Mašu i medveda”, kao i „Monica toy, toy”. Naravno da se družimo i uz knjige, mada ništa bez interneta i TV. Zahvalan je za čuvanje, ume i sam da se igra. Predveče smo otišli na javni čas učenika Muzičke škole, odsek klavir. Relja je prvi probio led. Bio je sjajan, lepo je videti kako deca u tom uzrastu ne skrivaju svoje emocije. Arsen je dobio poziv od profesorke Marije Ligeti Balint da sa Reljom svira u decembru.
Dan sam završila uz ispijanje domaćeg vina, slušajući muziku sa YouTube kanala. Počela sam sa Visockim, Brelom, Amirom, Kemom, Raša je preuzeo, pa su dominirali Okudžava, Bogdan i Balašević.
Subota, 2. decembar 2017. godine
Pravi se spisak za zelenu pijacu i spisak za supermarket. Treba nabaviti namirnice za ručak za deset osoba. Subotom se i Gara raduje ručku, jer dobije nešto kuvano, a ne samo granule.
Kada je čorbica od bundeve bila gotova otišli smo do Milijane da joj odnesemo ručak. Videla sam brata Vasilija iz Trbušana, selo pored Čačka. On mi je brat od ujaka i često dolazi na dve pančevačke lokacije gde prodaje svoje proizvode. Uzeli smo kruške viljamovke i jabuke, sve je to neprskano voće.
Posle 17 sati svi su otišli, tako da sam jedva čekala da se ispružim i da žmurim. Posle 20.30 smo otišli na Teslu da čuvamo unuke. Oni su još zahvalniji za čuvanje, jer sami kreiraju vreme pred spavanje. Obožavaju kada su u krevetu da im čitam, ovog puta Relja je želeo „Lepoticu i zver”, a Arsen je želeo da pogledam njegov prvi atlas sveta sa stikerima. Pre ove idilične scene bio je „Fight and tears”.
Ne stižem da odem na sve događaje koji me zanimaju, ali neki imaju seriju programa kao što je Nevermind 40 ,u CZKD,povodom 40. rođendana panka koji je učinio veliku pobunu i subverziju naročito u Engleskoj, pa i širom sveta.
Dogovorila sam se da se vidim sa Aleksandrom Ilić Gilford pre nego se vrati u Čikago.
Lepo je čuti da je Bečki valcer uvršten na Uneskovu listu nematerijalne kulturne baštine.
Autorka je braniteljka ljudskih i ženskih prava, urbana penzionerka u iščekivanju rešenja sa umanjenom penzijom zbog mera Vlade
