Nikad dosta nečega…

Marijana Jović
Objavljeno 02.07.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 21 mins

Nedelja, 25. jun 2017. g.

Buđenje u Tomaševcu. Čujem kroz prozor kako mati zaliva cveće, baštu, travnjak. Mnogo sunca, malo kiše.

U mojoj sobi spava sestra. Kad god dođe izbaci me iz sopstvene sobe, reorganizuje moje stvari, ostavi po odlasku mali nered za sobom, zaboravi po neku sitnicu samo da bi me sve to podsećalo koliko mi nedostaje kad nije tu.

Došla je iz Francuske prošle nedelje, trebalo je da zajedno idemo na odmor u Sarajevo. Ali se u Šapcu pokvario auto. Ostale smo bez kvačila. Vratile se sa puta i odmor provele u okolini – Kačarevo, Bela Crkva, Ada nudistička plaža… A juče stigle u Tomasevac.

Danas mi je poslednji dan odmora. Odmora koji sam provela sa majstorima, u javnom prevozu, i uz kalkulacije kako platiti popravku. Ipak, uživala… Ali to je trebalo uspeti, pridržavati se odluke da mi neće neko kvačilo pokvariti odmor.

Letnje nedeljno prepodne u Tomaševcu traje zauvek. Vreme stoji. Može ceo jedan život da se izmašta, da se odsanja, da se onda od tog sna odustane, pa ga zameniš nekim realnim planom šta kasnije. A kad pogledas na sat i dalje je rano za bilo šta osim za sedenje u dvorištu, kafu, razgovor. Razgovor bliskih ljudi koji sve više cene zajedničko vreme koje imaju – moja mati i ja.

Od skoro, od pre par meseci, dani u Tomaševcu imaju novu dinamiku. Obično, kad dođem iz Pančeva, dolazi i Pajsije, moj mali bratanac iz Zrenjanina. Jedna potpuno nova sreća u mom zivotu.

Tako je i sada. Pijem kafu, uživam u miru. Ali jedva čekam da stignu, moj brat i njegov sin, kao on i mini on… Zaista. Isti osmeh koji gledam trideset godina kod svog brata. Osmeh koji se ne predaje. Koji pored svih teškoća i izazova izgleda nevino, iskreno, čisto. Toliko uporan osmeh da je morao da se prenese dalje, na njegovo dete. Sa sve rupicom na obrazu. Isto se smeju. Neodoljivo…

Stižu. Jedva čekam da ga „preeuzmem”. Divno je biti tetka. Sva zadovoljstva, ljubav i čarolija malog deteta. A opet, nisam ja ta koja brine o dosadnim stvarima. Moj posao je da ga naučim da voli ljude, život i slobodu. Da mu pomognem da se zaljubi u prirodu, u muziku, da voli sebe. Da ga malo razmazim, da mu malo popustim… Taman toliko da veruje da su čuda moguća 🙂

Šetnja, kupanje u bazenčiću, užina, spavanje, tobogan, ljuljaška… i vreme je da se pakujem za polazak.

Brata sam jedva videla. Nedostaje mi…

Volim kad se pakujem za polazak. Mati uvek nešto spremi. To ima poseban ukus – ljubav i brigu da sam dobro… Malo više mojih omiljenih kolača, manje ostalih.

I prati me do kola, pita jesam li sve ponela. Maše dok se ne izgubim iz vidokruga. Iako idem samo 50 km od kuće.

Jednom sam pročitala da je prosečna udaljenost na kojoj ljudi provedu svoj život 50 km od mesta rođenja. To mi je bila potvrda da sam prosečna.

Prolazim kroz centar. Tamo je finale Svetskog prvenstva u Banatskim šorama. Obično idem na utakmice, volim da navijam. U stvari da bodrim, ima razlike…

Danas ipak ne idem. Žurim u Pančevo, pa dalje za Beograd.

U Pančevu brzinski obavljam nešto vezano za posao. Mada nisam zaposlena. Mnogo radim, uglavnom bez plate. Ali kad si omladinska radnica, kad si aktivistkinja, posao se stvori. Važno mi je da radim stvari u koje verujem. To mi je hrana. Za sada uspevam.

Radujem se vec dugo večerašnjem događaju – koncert Beogradske filharmonije na otvorenom.

Napolju u 7 uveče i dalje vrelo. Beogradski prevoz kao da me provocira – zašto sam uopšte igde otišla iz onog zelenog i svežeg dvorista od jutros. Gužva, vrućina. Ušle smo. Našle čak i pristojno mesto iako stižemo knap.

Mnogo ljudi. To me i raduje i nervira.

Optimistična sam, vidim porodice, malu decu, starije ljude, različiti ljudi uz muziku, blag povetarac.

U isto vreme – svima bih rekla da ćute, da smo ovde zbog muzike, a ne zbog ćaskanja, priče, preprčavanja dana. Za to pišite dnevnik. Na primer za neki portal J malo se pravim važna sama pred sobom… Smeškam se u sebi.

Uspeva mi tako da se distanciram. Muzika će već sve da sredi. I baš tako – Bolero. Traje… I oni najuporniji, da ne kažem najdosadniji, prestaju sa ćaskanjem i slušaju. Obuzeti smo muzikom. Magija. Lepota. Muzika će spasiti svet.

Kraj koncerta. Peške ka stanu. Vetar. Obožavam vetar. Svetla i zvuci velikog grada. Suprotnost onom jutros… I odjednom vatromet, volim kad me trenutak iznenadi.

Umorna. Sa utiscima – muzika, slike, misli, pitanja, dileme, osećanja…

Odoh da sanjam. Sutra je radni dan i nama nezaposlenima

Ponedeljak, 26. jun 2017. g.

Obično je budi pre mene. Čujem je onda kako kuva kafu, uzima novine i odlazi da popuši dve cigarete za buđenje.

Jutros sam se probudila prva. Ležim i posmatram je. Imale smo užurbanu nedelju iako smo obe bile na odmoru. Tek malo vremena za nas. Ali uskoro opet rutina, nadam se sporijoj svakodnevici.

To se pojačava sa godinama, ta moja potreba da uredim stvari. Nemoguća misija od koje ne mogu da odustanem.

Probudila se i gleda me. Često nemam pojma sta misli… Postavlja mi pitanje, igrica koju sam je naučila i koju volim da igram sa ljudima – Ko si ti?

Uh, kao da je pitala najtežu stvar na svetu. Sve se uskomešalo. Kažem da trenutno imam milion odgovora na to pitanje.

Pitam je isto. Lep je odgovor. Ustajem, počinje dan…

Mejlovi koje nisam pratila par dana. Telefon, poruke u tri različita inboxa, finalni dogovori za sutra. Putujem na dva dana u Niš.

Odgovori, dogovori… precrtavam urađene stvari, dodajem nove. Bez rokovnika kao bez mozga. Proleteo je dan. Nisam izašla iz stana. Vreo dan za vrelim kompom. Ali sam uspela da uhvatim ritam. To je dobro. Volim kad je ponedeljak organizovan.

Uveče dolazim u Pančevo.

Lep mir malog grada. Baš prija sedenje u dvorištu pred spavanje. I pas je srećan što sam tu. Raduje mi se. Moj Beličasti Čarobni. Godinama sa mnom kroz razne životne uspone i padove. Tu je da mi se obraduje, da traži pažnju i maženje, da me nekad malko nervira.

Prestala sam da pušim u januaru. Ali evo, priuštiću sebi jednu cigaretu posle današnjeg dana. Rizik je to… Ali neću opet početi da pušim. Obećavam.

Listam obaveze za sutra. Spakovana. Dan počinje pre osam. Čekaju me dva dana ispunjena poslom i radom.

Zato sad par minuta mira za mene. Dišem… U Pančevu. Kakva ironija…

Utorak, 27. jun 2017. g,

Sve sam detaljno isplanirala juče. E pa ništa od toga. Nekad, već u osam ujutru dan uspe potpuno da se otme kontroli. Sve se ispomeralo, otkazalo, prebacilo. Još smo se i posvađale. OK. Idem da se ošišam. Na kratko. O tome razmišljam već neko vreme. Tako se osećam. Vreme je za odsecanje neke prošlosti… Da napravim mesta za novu.

Polazak za Niš u pola 12.

Lokalna mreža za zaštitu lgbt osoba od nasilja i diskriminacije uspostavljena zahvaljujući Labrisu. Memorandum je potpisalo 11 lokalnih institucija i organizacija. Iz Pančeva 16 osoba, i ljudi iz još šest gradova će se okupiti u Nišu.

Pomešane misli i osećanja.

Ovo je važna stvar – ljudi na mestima odlučivanja, oni koji treba da su u direktnom kontaktu i pružaju podršku lgbt osobama su na jednom mestu, saradnja.

Važno je da stvari ne ostanu samo na papiru. Da svako sa svoje pozicije preuzme odgovornost za lično učenje i promene u pravcu ostvarivanja prava.

Taj pristup po kom „oni normalni” iz svoje širine, osvešćenosti i dobrote odlučuju da nam udele malo više. Ne, to nije taj odnos.

Ništa ne udeljujete. To je već moje. Ja sam ta koja je široka i strpljiva dok pojašnjavam izložena pred vama. Ljuta sam zbog toga.

A onda opet dišem, razmišljam…

Ovo je moj život. Ali i moje profesionalno opredeljenje.

Pregovaranje, iskoraci, kompromisi i stvari oko kojih nema odstupanja. Opet mi se javljaju reči moje komšinice – sebe poštuj, druge ne vređaj. I sa tim na umu mogu mirna da iznesem sve ovo.

Razmišljam o tome da je ovaj put dobra prilika da se upoznamo bolje, povežemo, zaista napravimo neke iskorake. Ali ne gubim iz vida ko sam. Sve više i jače. Ponosna na to.

Vrućina. Ciklus. Gužva. Buka. Prevoz. Agonija. Svodim životne funkcije i kontakt sa okruženjem na minimum.

Iiiiiiiii idemo, muzika u prevozu – Zdravko Čolić – „Ružice, Ružo, Ruška… Zapet(a) sam k’o puška…”

Ničim izazvan SMS od drugarice. Samo poljubac i da misli na mene.

Drugarice. Vraćaju u život, nivelišu, pomažu da se preživi i živi. Vole, traže, uzimaju i daju.

Sve moje divne drugarice bez kojih ne bih bila ko sam.

Stigla u Niš. Koktel u Gradskoj kući. A ispred potpuno mimo mojih očekivanja protesti. Vrvi od policije koja nas čuva. Čuva nas od onih koji misle da je homoseksualnost greh. Njihov Bog od nas traži da se pokajemo. I pokajanje su izgleda spremni da dobiju i silom. Ne znam da li mi je smešno, strašno, banalno. Svakako mi je neverovatno, a opet tako poznato.

Odlazim na kafu sa drugaricom iz Niša. Nova drugarica, od pre par meseci. Zanimljivo je kako u odraslim godinama upoznajemo nove ljude. Kako odlučujemo da nam neke nove osobe postanu prijateljice. Došla je po mene motorom. Vožnja rashlađuje. Sa svakom novom ulicom, raskrsnicom sve sam bolje. Uh… Sutra je novi dan.

Sreda, 28. jun 2017. g.

Probudila sam se baš rano, pre sata. Možda zbog antibiotika koje pijem, a koji mi ne prijaju. Ne volim da pijem lekove. Samo kad baš baš moram. Kao sada.

Možda i mala trema, neko uzbuđenje pred panel koji vodim danas pre podne. Umrežavanje – izazovi i benefiti. Koristim jutro i pripremam se za rad.

Opet drugarice za dobro jutro 🙂 dopisivanje, razmena.

Počinje program. Osećam se spremnom. Važno mi je da uradim kako treba, da budem zadovoljna. I jesam. Rekla sam sve što je važno, održala granicu, pohvalila iskorake, iznela prepoznate probleme. Mislim da je jasno.

Pratim ostale teme. Pitam se kako su različiti ljudi stigli ovde gde su sada – da li je u pitanju vredan rad, znanje, neka veza, dobra početna pozicija, nešto što mi ni ne pada na pamet?

Opet aktivnosti u centru Niša i opet pod pratnjom policije. Posle nekog vremena se izdvajam. Hranim vrapčiće u parku. Čovek šeta i susretnu nam se pogledi. Nasmešimo se jedno drugom. Da li bi mi se nasmešio i da zna zašto sam ovde?

Put nazad. Kasnimo u startu. U Pančevo dolazim posle ponoci. Tuš i krevet – samo to čekam. Baš sam umorna, brzi i ispunjeni dani iza mene. A sutra…

Četvrtak, 29. jun 2017. g.

Zvoni budilnik. Jedva sam ustala.

Umor. Fizički i razni drugi. Kao, sve ide kako treba, to je tako normalno, da te vodi policija, da osećaš pritisak…

U pola devet zakazano kod lekarke. Pre nekog vremena imala sam krpelja. Par dana posle vađenja bilo je sve OK. A onda crvenilo. Blaga panika, jedan pregled, drugi, zakazano kod lekara.

Da li sam zaradila lajmsku bolest. Gugl… I opet poznati strah – šta će biti sad, da li ću i kako moći da radim, nemoć, kako ću da brinem o sebi, panika… Uspem da se saberem, biće sve OK. Ali svaki put iznova prolazim taj poznati krug emocija. Neizvesnost  (nezaposlene) sadašnjice.

Pregled od 20 minuta tokom kojeg me nije ni pogledala. Sve vreme prekucava nalaze prethodna dva lekara. Daje mi svoj papir. Zakazuje mi preko neta sledeći pregled. Wow – budućnost je tu, zakazivanje preko neta za isti dan.

Sad za Beograd na sastanak sa MDR Srbija. Sutra držim seminar – „Zaštita od nasilja žena sa intelektualnim teškoćama u ustanovama socijalne zaštite”. Izazovna tema. Nova, pionirski koraci, pitanja. Učesnici različiti. Promišljam.

Još i problemi sa odvodom u stanu. Za sutra zakazan vodoinstalater.

Spava mi se. I tablet odbija da radi. Marfi se javlja J. Ja se odjavljujem.

Petak, 30. jun 2017. g.

Biciklom do hotela u kom držim seminar. Tek ovog proleća sam se odvažila da vozim bicikl po Beogradu. Ume da bude divno, kao jutros.

Počinje rad. Ljudi iz institucija, organizacija, žene koje su živele u institucijama. Različite perspektive na istu stvar.

Šta znači biti margina? I koliko slojeva i nivoa margina ima. Šta nas sve tamo smešta? Na margini si kad si žena, na margini si kad imaš invaliditet, kad si lezbejka, kad živiš u domu. Kako li je kad si sve od toga. I kako da ti podršku pruže oni koji ne žele da razumeju šta to znači.

Dobar radni dan. Ovo je tema u kojoj se sve više vidim i sve bolje prepoznajem različite izazove.

Posle posla idem do stana. Večeras idemo za Tomaševac. Nina ide prvi put. Videće odakle sam. Mislim da neko ne može da zna ko sam, dok ne vidi Tomaševac. To mnogo pojašnjava stvari, tamo vreme nekako stoji.

Upoznaće moju mamu. Moja mati – hrabrost, jačina, stabilnost za mene. Dobro je prošlo.

Okupile smo se, drugarice, krećemo na koncert.

Muzika u Tomaševcu. To je velika radost… Igram u tom selu gde sam odrasla, gde o svakom nešto znam, gde svako misli da me zna. Artan Lili – „Radim najbolje što znam”, pesma života.

Subota, 1. jul 2017. g.

Ptice se čuju kroz prozor.

Danas bi mom tati bio rođendan. Idemo na groblje, mati, sestra i ja. Na tomaševačkom groblju imam omiljeni spomenik, omiljenu sliku, pesmu, natpis… Poznato mi je i blisko to mesto. Pričamo, šalimo se, smejemo. Lepo je. Porodica i ljubav.

Pijemo kafu u dvorištu.

Spremamo se za kupanje na Tamišu. To je drugačiji Tamiš od onog u Pančevu. To je Tamiš na kom sam naučila da plivam, na kom je moja baba prala stvari, to je Tamiš na koji svakodnevno obraćaš pažnju. To je Tamiš ne samo drugog prostora već i drugog vremena.

Posle toga šetnja. Tišina. Rode koje slobodno šetaju oko nas.

Zajednički ručak, ćaskanje, smeh, vreme za polazak dalje.

Napolju divno svetlo, zalazak, počinje kišica. Sunce i kiša – rađaju se male veštice. I ogromna duga. Sve je kako treba. Priroda to tako uredi.

Kasniću sa ovim tekstom. Ali u redu je. Neće pobeći to što sam htela da kažem. Odmoriću se, sutra je novi dan.

 

Autorka je iz Tomaševca

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)