Nedelja, 29. septembar 2019. godine
Korak 160. Dobro jutro Sunčice! Danas se družiš sa Klarom.
Ako ikad budem imala ćerku, daću joj ime Klara. Problem leži u tome što bi i moja sestra tako da nazove svoju ćerku. Videćemo ko će pobediti u ovoj trci…
Klara, definitivno.
Mnogo dece sam čuvala do sad, ali nikada devojčicu od nepunih pet godina koja ume da čita, a o životinjama i državama sveta zna više od mene. Svesna svoje slatkoće i pameti, pokušava da me „smulja” da ne opere zube. Nije meni toliko stalo do toga da ona opere zube, koliko do doslednosti pri sprovođenju donetih odluka. Deca koriste sva vrata koja im ponudimo, kao i sve prozore koja greškom ostavimo otvorena.
Kada nakon petominutnog razgovora bez povišenog glasa uviđa da sa mnom mora da sarađuje, sama odlazi do kupatila. Nadam se da ću imati ovoliko strpljenja za svoju decu.
Upadam u paradoks želje da jednog dana imam bar petoro dece i sebičnog života bez brige o drugim živim bićima.
Vodim je na rođendan kod njenog „muža”, kako mi je predstavila druga iz vrtića. Ostavljam je u suzama. „Ne snalazi se baš najbolje sa vršnjacima”, napomenula mi je drugarica preko koje sam došla do ovog posla. Mada, i da mi nije ništa rekla, brzo bih došla do zaključka da se dete sa ovako istančanim interesovanjima teško uklapa u kalupe svoje generacije.
Ah, mogla bih i ja da se socijalizujem. Željna sam ljudi. Više od mesec dana sam u prinudnoj izolaciji. Da se razumemo, niko me nije držao zaključanu u podrumu, ali vraćanje u Valjevo nakon završenog fakulteta isto je kao zatvaranje. Svo društvo mi je u Beogradu ili van zemlje. Ako ne računam putovanje na koje sam išla sama, kupivši kartu u jednom pravcu i dalje odredište planirala od danas do sutra, a smeštaj pronalazila preko Couchsurfing-a (aplikacije koja povezuje putnike) – preostalo vreme provela sam kod kuće. I prijalo mi je. Posebno nakon putovanja. Posvetila sam se učenju španskog jezika, vožnji bicikla i sviranju gitare.
Bilo mi je potrebno da se oprostim od svih ljudi koje sam upoznala tokom puta, da razvrstam učenja u fascikle prema primenjivosti u svakodnevnom životu, da razložim intenzivne doživljaje u samoći. Ta samoća počela je da me guši onog trenutka kada je vreme postalo nepogodno za aktivnosti u prirodi.
Ponedeljak, 30. oktobar 2019. godine
Korak 161. Dobro jutro Sunčice! Divan dan za selidbu, zar ne?!
Ne. Ipak ću na brzinu da spakujem samo najneophodnije stvari i ceo dan da se družim sa ljudima.
A pre toga bi trebalo da javim organizaciji iz Španije da ipak neću doći na jednogodišnji EVS projekat koji me čeka u oktobru. Dugo sam držala miš na tasteru „POSLATI”, pre nego što sam kliknula levo polje miša.
Pre više od mesec dana dobila sam jednu neformalnu ponudu za posao, koji – kada se na papir stave sve okolnosti –ima mnogo više smisla od volontiranja na plažama Sredozemnog mora (iako ova zamisao uopšte nije loša, ali ni blizu toga da bude loša). Ipak na EVS mogu da odem bilo kad u narednih sedam godina, a ovu priliku sam dobila sad i ko zna da li ću je opet dobiti.
Međutim, donošenje odluke povodom mog zaposlenja se kontinuirano komplikuje. I tako ja čekam, od ponedeljka do ponedeljka, pa do srede i četvrtka, pa opet, do sledećeg ponedeljka.
Danas bi trebalo da se održi kolegijum nakon kog ću saznati konačnu odluku.
U međuvremenu moram da se javim organizaciji u Španiji, jer i oni u međuvremenu treba da pronađu zamenu.
Uveče sestra i ja odnosimo stvari do novog stana. Pomaže nam drug. Sve bitno sam već donela. Svi smo premoreni, zato nisam želela da ih mučim da se ponovo vraćamo u studentski dom. Ostatak stvari ću preneti sutra. Šta je to, četiri autobuske stanice?!
Za useljenje smo dobile truleks krpe. Oduševila sam se. Jednostavno, ne toliko skupo, a originalno. Prosto genijalno.
Zaboravila sam da spakujem jastuk.
Utorak, 1. oktobar 2019. godine
Korak 162. Dobro jutro Sunčice! Hajde već jednom da baciš ostatke studentskog života…
Pri ulasku u sobu upoznajem – sada već bivšu – cimerku. Dok zadovoljno posmatram prazne police i četiri godine spakovane u dva kofera, vraćam pogled na Pančevački most. Nikada se Pančevo i ja nismo dovoljno upoznali. Ali vreme je da se rastanemo. Iako su me Pančevci prisvojili kao da sam njihova. Valjda zato i pišem za Pančevo Si Ti.
Kažu da niko nema dva svoja grada. Ja sam ih imala tri. Beograd – Valjevo – Pančevo.
Sada nemam ni jedan. Ne želim da pripadam. Gradovima…
Nego, krećem ka autobuskom stajalištu, odbivši upornu cimerku da mi pomogne, kao i druga koji je noć pre toga predložio da dođe kolima. Ne, mogu ja to sama. Šta su dva kofera, kesa i ranac za mene?!
Naravno, brzo sam se pokajala. Moja stanica, koja se nalazi preko puta stana, preskočena je, tako da vučem kofere po uskom trotoaru sa neravninama i povremenim prekidima. Koferi se prevrću, snage mi ponestaje. Ljuta sam. Ljuta sam, jer sam obećala sebi da ne samo da ću prihvatiti pomoć koju mi neko nudi, nego ću i da je tražim kada mi treba. Ali nisam je tražila. I nisam je prihvatila. Čemu služi ponos koji nikome ne donosi dobro, a najmanje meni?! Nadam se da sam konačno utvrdila nenaučenu lekciju.
Sreda, 2. oktobar 2019. godine
Korak 163. Dobro jutro Sunčice. Odmori se, danas nigde ne žuriš! Život je lep, zar ne?!
Ustajem, sama u novom stanu. Volim jutarnju svetlost koja baca senku roletni na zid. Ulazim u toalet, bojler seva, bacajući natpis „Pančevo”. Hoću ja da pobegnem od Pančeva, ali Pančevo pruža otpor. Setim se da još uvek nisam poslala izveštaje sa prakse za NAPOR-ovu obuku za omladinske lidere i liderke. Mogla bih to danas.
Odlučujem da krenem za Valjevo. Ionako posle podne imam zakazano kod zubara.
Opet kofer i ja.
Pada mi mrak na oči.
Četvrtak, 3. oktobar 2019. godine
Korak 164. Dobro jutro Sunčice! Mogla bi da ideš na trčanje. Nemoj kišu da kriviš za to što ipak nećeš.
Završavam sve izveštaje, poslavši sedam mejlova u razmaku od trideset sekundi. I dalje strepim da nisam dobro sabrala sve odrađene sate i da zbog toga neću proći obuku. Sada nema nazad. Šta je – tu je. Ne mogu opet da proveravam.
Hvata me neka jesenja melanholija. Ne znam da li je do lošeg vremena ili čekanja vesti za posao.
Na fejsbuku čitam status Marijane Jović (pretpostavimo da znate ko je ona – a ako ste iz Pančeva, sigurno ste čuli za nju) u kom saznajem da u jednom od domova za osobe sa invaliditetom obrok prvo jedu muškarci, a nakon toga žene – iz istih, prethodno korišćenih tanjira. Nije važno u kom mestu, bitno je da je reč o Srbiji, u 21. veku. Mnogo literature na temu života u institucijama prošlo je kroz moje ruke, ali nisam znala da je stanje toliko loše.
Ah, koliko sam besna! Bes nije zdrava emocija, ali nije zdrav ni položaj osoba u situaciji hendikepa. Želela bih da uradim nešto, da se borim za one čiji glas je davno izgubljen. No, bojim se da nisam dovoljno osnažena ni sebi da pomognem… za mnogo banalnije stvari. Toliko o aktivizmu.
Petak, 4. oktobar 2019. godine
Korak 165. Dobro jutro Sunčice! Opet se budiš sa glupom pesmom u glavi? Slobodno pevaj, danas je divan dan za lepe vesti.
Odobrili su mi zaposlenje. Mnogo sam plakala. Trebalo bi da sam srećna što sam nakon samo dva meseca od završenog fakulteta pronašla posao. To jest, posao je pronašao mene. I jesam srećna. Samo, mnogo se godina skupilo u pitanju: „Je li preko veze?” Mnogo neprospavanih noći, propuštenih kafi i nenadoknađenih predavanja na fakultetu.
Da, preko veze je, ako računamo preko dvadeset seminara i obuka kroz koje sam prošla, kao i trostruko više održanih radionica. Da, preko veze je, ako računamo sve ljude od kojih sam učila – od nekih kako treba, od drugih kako ne treba.
Da, preko veze je, ako računamo tri meseca prakse u instituciji u kojoj sam i dobila posao. I to nije bila obavezna praksa – sama sam je tražila, sama je pronašla.
Da, preko veze je, ako računamo da sam bar polovinu tog vremena na praksi bila sama u kancelariji, uplašena svog neznanja i željna novog iskustva, uverena u ljubaznost koja dovodi do rešenja i uporna u dokazivanju sopstvene vrednoće i požrtvovanosti. Jer nikome nije stalo do toga da nas zaposli, ako nemamo šta da ponudimo.
Da, preko veze je.
Samoj sebi sam najbolja veza.
Subota, 5. oktobar 2019. godine
Korak 166. Dobro jutro Sunčice! Jesi li svesna koliko divne i odane roditelje imaš?
Saopštavam vest o zaposlenju članovima porodice, svakom ponaosob, s obzirom na ograničavajuće okolnosti rasporeda dnevnih obaveza. Shvatam, ovog puta jasnije nego ikad, da se mom uspehu niko ne može obradovati onoliko koliko mogu roditelji – svako na svoj način. Majka sa neograničenim brojem suza koje padaju sa lica na njenu plavu bluzu i otac koji u tridesetominutnom šoku ćuti bez reči.
Da ste ih pitali pre dvadeset godina, kada su dezorijentisani saznanjem da imam oštećenje sluha pronalazili način da prikupe dovoljno novca za slušne aparate (koji su u to vreme koštali čitavo bogatstvo), verovatno ne bi znali da odgovore šta očekuju od mene. Jedino što su znali je da se bore. Za svu svoju decu, a posebno za mene.
Tu se i krije klica njihovog uspeha – nisu ništa očekivali. Samo su davali najbolji deo sebe i sve što su imali da ostvarim pun potencijal i postanem ono što sam danas. A samo oni znaju koliko su strepeli dok su me svakodnevno vozili do bolnice za vreme vazdušne opasnosti u toku bombardovanja. I kada im se u jednoj od tih vožnji pokvarila zelena Zastava 101 – tačno ispred „Krušika”, prvog mesta u Valjevu na koje padaju bombe. Samo oni znaju koliko je snage bilo potrebno objašnjavati nedovoljno stručnom kadru da meni nije mesto u specijalnoj školi za osobe sa intelektualnom ometenošću i upisati me u redovnu osnovnu školu.
Zato samo oni znaju koliko su srećni što su uspeli. Što sam uspela. Što smo uspeli.
I najlepše, najnežnije, najsrdačnije hvala dugujem svojim roditeljima, kao i svim drugim roditeljima koji se bore za svoju decu i koji ne odustaju od njih. Koliko god da je teško. A teško je.
Autorka je rođena u Valjevu, ugovorom vezana za Pančevo, živi u Beogradu, a pripada svetu, koji planira da obiđe u 1906 koraka
