Božićne refleksije (u Bogu u danima slavlja)

Tamara Todorović
Objavljeno 12.01.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 23 mins

Nedelja, 5. januar 2020. godine

Žensko telo živi životom koji još upoznajem. Budim se u ciklusima mesečne hemije koja stvara pulsacije – grčeve na koje se naviknemo, neke od nas… Ulazim polako u novi dan, nastavljam planove koje pravim ovih dana…

Susreti sa važnim ljudima, darivanje povodom ulaska u Novu, 2020. godinu, razmena osmeha, gledanja očiju i lica, rukovanja, grljenja… Sa željom za boljitkom u Novoj godini, sa brigom i strahovanjem – kako će biti, koliko smo svi još zajedno – ovde. Život sa starijim roditeljima, život sa ljudima oštećenog tela, sa hendikepom ili slabošću tela približio me je i smrti. Koliko god živela u nameri da što više učinim u ovom životu, zaustavljam se i tonem u trenutke i odnose sa drugima. Danas, susret sa važnim ljudima u drugom gradu, starijim bračnim parom sa kćerkom jedinicom, rođenom sa Daun sindromom, ženom preko 40 godina, koja poslednje dve decenije provodi vreme u sobi, pretežno u krevetu, naga – iako se nekad oblačila, bez govora sad, a nekad sa razvijenim govorom. Godine su nanosile rane, jačale bespomoćnost svih njih. Najjači udarac devedesetih, trauma nikada kažnjenih kriminalnih dela „predatora” sa ulice koji su dolazili i tražili pištoljima pare od porodice… Sada su u suočavanju sa godinama, stanjima, s mogućom budućnošću. Majka uplovila u ideje odnosa i osećanja mržnje, nepoželjnosti sa njihovim komšijama iz elitnog kraja, dobrostojećih ljudi, ravnodušnih i okrenutih sebi, „Oni hoće da nas ubiju, uzmu stan”. U redovnim posetama ulazim u iscrpne priče, pitanja i odgovore koje sama dajem. Osećanje bola, razočaranja i tuge zaustavile su optimističan tok života, fiksirale stvari i slike na istim mestima, mrlje i boje na zidovima, izlizale drvo stolica i ormana…

Susret sa prijateljicom nakon toga osvežio je moj duh. Začetnica nekih integrativnih pristupa u terapiji duha kroz rad na telu. Tragalac duboke intuicije, tragalac za izvorom strahova, slobode. Na hrabrom putu vođenja grupe Naga Yoga, objašnjava nagost ne kao seksualnost, već kao put prihvatanja sebe, nesavršenosti ili „savršenosti” sopstvenog tela.

Nagost kao odgovor – poricanje stvarnosti, brisanja civilizacije odevanja i govora. U terapiji nagost kao istraživanje tela, traganje za slobodom i srećom.

Ponedeljak, 6. januar 2020. godine

Razmišljam o ishrani na Badnji dan – dan za posnu hranu, kako da napravim razliku u odnosu na svoju, inače već vegetarijansku ishranu. Ostajem pri varijanti tradicionlne trpeze za ovaj dan: sušeno voće, pirinač, presne salate… Pa i riba, mada je i ne jedem drugih dana.

Kućna poseta prijateljice iz srednjoškolskih dana. Osoba koju duboko poštujem, ali prema kojoj imam nekorektnih reči i komentara u prošlosti. Kao štreberke u natezanju koja će da „zna sve” (mada je ona jača bila u većini predmeta u školi), u natezanju (još devedesetih) oko odnosa Srba i Albanaca (s obzirom na njeno polualbansko poreklo), „…da Srbi čuju drugu stranu…”, kaže. Mila druga, stvorena u procesu rasprava, vređanja i opraštanja. Obe, devojke sa predgrađa, seoskog porekla, u ljubavi prema malim ljudima i sitnim događajima prepričavamo nekadašnje zimnice moje mame i kulinarske veštine njene mame… Iskreno zainteresovane za zdravlje bližnjih, za školovanje i interesovanja njene dece…

Traganje u poslepodnevnim časovima za mistikom doživljaja paljenja Badnjaka iz prethodnih godina. Neispunjena očekivanja, vatra nedovoljno jaka, dan bez snega…

Pozdrav pred put za Pariz sina komšije koji se oprobao kao „mali Pera”… korinđanje… Nestvarno mudro, otvoreno, empatično dete. Moja je mama sad izmenjenog ponašanja zbog pažnje, nežnosti odnosa i poštovanja ovog dečaka. I u nedostatku svog unuka, mog deteta.

Tužno prebiramo koliko dece imamo u zgradi… Osam spratova, samo troje potencijalnih korinđaša sa sve Francuščićem. Gledamo u večernjim časovima film „Kralj Petar I”… podsećam majku na film rečima dečaka vojnika Momčila „Pustite me da osvetim svoje ili da poginem” dok drži otvorenu bombu u  ruci…

Drhtimo ceo film, uz mučne uzdahe, klimanje glavom u neverici zbog strahote, patnje, nestvarnosti života u paklu smrti… Film oživljava sećanja na maminu familiju sa područja Šapca, negde blizu samog Tekeriša, na spomenik ratnicima Cerske bitke – prve pobede nad neprijateljem…

…jedan mamin deda, otac njene majke Rajne, nikada se nije vratio iz rata, njena majka ga nije ni upoznala, bila je u majčinom stomaku, a drugi deda, otac maminog oca Dragutina, vratio se sa jednim opankom… Ostala je priča.

Za života mog oca, sad pokojnog, poreklom iz Bosne, suprostavljali su priče – priče moje mame o dedama ‘Soluncima’ i tatine priče o svom dedi, koji je u istom ratu poginuo, te je sahranjen negde u Temišvaru kao vojnik austrougarske vojske.

Grozim se sve vreme užasa i brutalnosti ubijanja, analiziram, prizivam u sećanje informacije o stadijumu „civilizacije” u tom periodu, o „metalnom” naoružanju, o brzini uništavanja života jednim pucnjem, o nestanku empatije uveliko prema živom svetu koji je mogao biti ‘na tanjiru’, o pomračenom odnosu prema ljudskom životu…

Utorak, 7. januar 2020. godine

U dimu tamjana počinjem dan, kao sveštenik po hramu, kadim kuću da dim tamjana prođe kroz materiju stvari u kojima živimo, kroz vazduh koji dišemo… „Hristos se rodi” čestitam majci pred malim oltarom naših ikonica na radnom stolu… Oživljavam joj pamćenje na proslave tokom njenog dugog života… Divim se prelepim nošnjama, etno odeći voditeljke „Šarenice” i učesnika programa, saznajem još neke informacije o ritualima, običajima ovog Radosnog događaja (da, zaslužuje veliko R).

U trenutku mi, u lepoti etno prizora, zasmeta isticanje hrane koja se sprema, koja se potroši, a još više slike „pečenica”, zamišljajući koliko se klanja životinja, prasića obavi pred praznike… A onda mi još više zasmeta u emisiji, u izlaganju autorke knjige „Zvezdobrojci” (inače sjajne zastupnice života i dela Mihajla Pupina), isticanje pečenice kao vrhunca božićnog događaja, a prikrivanje informacije da je Nikola Tesla koji je voleo otadžbinu, isto kao i Mihajlo Pupin bio vegetarijanac po sopstvenom izboru, moralnom sudu…

Nedeljni ručak sa bližnjima. Građenje zajedništva za stolom. Karakteristične i bliske teme i ponašanja svih nas za stolom. Korak dublje ka poverenju – rečima, dva nazad – u nerazumevanje, prepoznati procesi u mnogim porodicama. Svi prizivamo u sebi „Mir Božiji”.

Stidljiv trijumf starice, moje majke, dok drži u rukama smart telefon. Čudo koje joj uzima pažnju drugih, čineći ih nepristupačnim, arogantnim, eto, sada je konačno u njenim rukama… „pregledanje” božićne muzike na Youtube-u.

Sreda, 8. januar 2020. godine

U celoj nedelji slavlja se nastavljaju, nakon Božićne proslave, dogovorene u doba zime, zimske pustoši, depresije raspoloženja, nastavljaju se naša ljudska slavlja dana naših rođenja… U ovoj nedelji rođeni su moji bližnji. Šaljem poruke čestitke, obavljam svakodnevne obavezice… Nastavljam i susrete sa prijateljima, kolegama. Danas me je učinilo potištenom vest o ozbiljnim zdravstvenim problemima prijateljičinog sina, jer je i sa kćerkom prošla teške dane borbe sa bolešću koju su „obuzdali”…

Nakon nabavke, čekam lokalni bus, na stanici sa tendom, oblepljenom reklamama umesto korisnim obaveštenjima… Prisećam se svog prvog susreta sa stanicama u Milanu gde sam bila za Novu godinu, devedesetih još, gde smo pratili, na njihovim digitalnim displejima, vreme pristizanja svakog autobusa, tramvaja koji prolazi tom stanicom… Uhuuu… Kakav lep osećaj…

Najednom pojavljuju se dva psa lepog izgleda, crni i žuti, ponašanje otkriva da oni imaju neku nameru i poznaju teren. Postavljaju se tik uz ivicu puta koju seku automobili svojim prolaskom pored stanice. Trče za kolima, onda povremeno laju, preteći skaču. A zatim promena ponašanja – nema kola – sasvim mirni i nezainteresovani prema putnicima, prema meni, sede na hladnom putu i čekaju sledeću seriju kola… Poneki im sviraju radi predostrožnosti i upozorenja – pa tek ti takvi dobijaju salve laveža koji se pojačava, pogled koji mrači… psi skaču i nasrću na točkove… I opet tišina. Smiruju se, vraćaju se na zadatak. Pojavljuju se još dva psa. I oni se pridružuju ponašanju prethodnih pasa. Na moju intervenciju, kola se zaustavljaju radi njih jer su u opasnosti da ih udare, mada oni reaguju pogledom koji kaže: „Pusti nas, ne razumeš ti zašto mi ovo radimo…”

Razmišljam prvo o smislu. Jasno je. Mrze kola, buku njihovu, brzinu, okrutnost, moć… Štite svoju teritoriju od nepozvanih „konzumenata” prirode, koji su bez respekta prema ostalim „stanovnicima”, štite sredinu od nastale agresivne civilizacijske promene. Sanjaju nekadašnje prerije panonske nizije po kojoj se moglo slobodno kretati, loviti, igrati… sada njihove mekane šapice dodiruju materijale koji su strani, umesto zemlje sa koje su osećali mirise trava, hrane, drugih bića… Nisu ljudi razmišljali o ovim posledicama gradeći puteve. Nisu znali, u svojoj borbi za opstanak i novac, o projektima za puteve koji su intergisani u zelenu životnu sredinu, koji  ne remete nijedan ekosistem životinja i biljaka.

Greške su stare. Mada me brinu i nove. Odlaganje đubreta kao opsesija prolazi mi kroz misli: „Zašto ljudi ne odlažu otpatke da naprave što manje štete u sredini gde svi živimo, dišemo, jedemo hranu sa naše zemlje, pijemo vodu iz naših potoka i reka…” Misli mi se nastavljaju i dok gledam sopstvene torbe sa nabavke, koliko nepotrebne ambalaže, proveravam sebe da li sam upakovala sve na što korisniji način… koliko smo nesvesni o štetnosti svih tih finih papira, kesica, tetrapakova… Mislim da bih rado ponela u nabavku, osim lične torbe, i poneku staklenu teglu ili kutiju od neke preostale ambalaže da mi se spakuje hrana… Da, jednom će osvanuti dan kada će to postati neophodnost.

Nakon ručka, odnosim hleb suviše tvrd koji sam loše umesila u park iza zgrade da ostavim pticama. Znam da ima blizu obližnjeg mlina više jata ptica. Neko to zove „pravljenjem đubreta”. Govore: „Može neko da te vidi da ostavljaš hranu u parku i da te kazni!”. Prisećam se jedne žene koja je devojčici, koja joj je verovatno bila unuka, objašnjavala da je to što ja krunim hleb golubovima, pravljenje đubreta, da ona to nikako ne radi. Pa, uvredilo me… pre svega zato što osećam da iza ovih reči stoji nepoznavanje pojmova kao što su „kompost” – ostaci hrane ili biljaka, voća, povrća koje tokom vrenja stvaraju najbolje đubrivo za zemlju, pritom, stalno vidim ljude koji malo toga kupe za sobom, ostavljaju „đubre” koje ne može da se prirodno razgradi, koje stvara ozbiljne udarce zdravom životu ljudi i svih drugih živih bića na planeti.

Nakon kupanja i pripreme svoje majke, starice, za njen sutrašnji 86. rođendan, pregledam FB stranu o sirovoj ishrani. Razmišljam kako da prevladam svoj lični konflikt između činjenice da radim u Medicinskoj školi, a otkrivam često informacije, iskustva koja ukazuju na štetnost nove moderne medicine, terapija lekovima i vakcinama umesto zdrave ishrane i zdravog stila života. Hipokratove reči „hrana je lek”, ostavljene su da se tumače kako se kome dopada, kako ko razume, pa i zavisno od toga koga sluša i ko mu je idol… Setih se Isusovih reči: „Nemoj  imati idola”. Kažu neki promišljajući ljudi da je u današnjem svetu Novac najveći idol.

Četvrtak, 9. januar 2020. godine

Obeležavanje rođendana moje majke Milosave, 86.! „Mašala!”, uzviknuše komšije…! Prvi deo, danas. Izlazak sa prijom, prijateljem i majkom na kafu i kolač u centru grada. Restoran. Drugi deo u nedelju – ručak u etno kući u Vojlovici. Proslava zajedno sa zetovim rođendanom.

Mislim da je mojoj mami umnogome produžilo život i podiglo nivo i kvalitet uživanja (u odnosima sa drugima i prema sebi) redovni izlazak, ne samo šetnje ulicom, već upravo izlasci na mesta gde postoje grupe ljudi, dece… Socijalni život, i to ne samo sa vršnjacima jeste višestruko koristan za sve, kako za male, za odrasle tako i za stare ljude. Znam da su mnogi sami. Znam da mnogi nemaju sa kim bi izašli i gde bi izašli. Znam da su mnogima drugi stavili do znanja da su „otpisani”, da im ne priliči da izlaze, da treba da postoje samo zbog dece i unuka, zbog materijalne pomoći… Žao mi je. Ja sad sa svojom majkom ostvarujem drugačiji „projekat”, jedan drugačiji odnos…

Priprema za razgovor, konsultacije za maturski rad iz psihologije sa učenicom iz Gimnazije koja je izabrala temu Narkomanija. Fascinirana sam željom ove devojke da upiše medicinu, a kasnije psihijatriju, samo zbog rada na rešavanju problema narkomanije. Pronalazim članak sa početaka devedesetih, iz časopisa Pregled, koji se mogao nabaviti u Američkoj ambasadi u Beogradu – to je diskusija, u kriku nemoći i nekontrolisanom širenju konzumacije droga, o legalizaciji lakih droga  i granicama legalizacije.

Petak, 10. januar 2020. godine

Sastanak tima za podršku maturantima iz psihologije, slobodno i nezvanično imenovan Tim tri psihološkinje… Uvek se, nanovo, zapanjujem izjavama, kako moje učenice, koja je izabrala temu narkomanije, tako i njene generacije o dostupnosti droge, iskustvima mladih barem sa lakšim drogama… Diskutujemo o legalizaciji i kroz to, o kontroli upotrebe marihuane, posebno u zdravstvene svrhe, s druge strane, o poplavi” tabletica – izuma farmaceutskih kuća ili već kojih kompanija – koje mogu u nekim kombinacijama sa pićem da imaju smrtni ishod. Čudim se prisutnosti svih pića i marketingu tipa No sleep, Daju ti krila… Kako mogu da dobiju dozvolu za otvorenu, legalnu prodaju, ako su sumnjivi ishodi konzumacije ovih pića? Istovremeno, poznati su rezultati istraživanja u svetu da lišavanje od spavanja i snevanja dovode do promene prvo mentalnog stanja, a zatim i do ozbiljnijih zdravstvenih teškoća. Čemu nam služi inteligencija? Suviše poražavajućih primera.

Iako sam ceo dan protutnjala kroz grad, plaćanje računa, nabavke štapa sa četiri noge majci u apoteci… zadržale su me informacije o stradanju živog sveta u Australiji, brojevi katastrofični, uzroci nejasni, odgovornost neodređena. Zauvek su izgubljeni brojni životi retkih životinja, prethodno izloženi stravičnim patnjama u naletima požara u njihovim staništima. A veliki broj kamila prisilno ubijen zbog rizika potrošnje vode sa potoka gde je preostala voda za stanovništvo. Kataklizma opšta. Na delu.

Svedoci su ogorčeni nesposobnošću vlasti što nije pravovremeno odreagovala, žaleći se da „nema novca”… Ne znam da li će ikada postojati transparentnost i obrazloženje troškova od strane bilo koje vlasti, o troškovima održavanja postojećih servisa društva… Sećam se, 2009. godine prisustvovala sam zatvaranju poslednje institucije za smeštaj odraslih osoba sa mentalnim teškoćama u razvoju u Ontariu, u Kanadi, gde su protagonisti manifestacije izneli troškove institucija koji su prevazilazili troškove stanovanja uz podršku, organizacija tipa group home, a pritom nisu pružali dovoljnu brigu o svim mogućnostima i pravima ovih ljudi. I što onda održavamo ove instituacije koje niko ne voli, od štićenika pa do zaposlenih?

U nedelji Božića, dajem prednost modelu Hristolikim vođama, učiteljima koji su ukazivali na primer služenja Životu, služenje drugim ljudima, živom svetu.

Subota, 11. januar 2020. godine

Obožavam dečiji program. Gledam sa mamom, istovremeno i bakom, koja prepoznaje mir i ljubav i istinu u tom programu. Slušam „Plavu pticu”. Dobro je započeti dan dečjim pitanjima, svežim pogledima na svakodnevnicu, dečjim izvornim čuđenjem, saosećanjem sa životinjama, sa bespomoćnim. Tugom za nesreću u svetu i željom za popravkom, ispravkom, kako kažu deca „Da budem dobar/ra”.

Moj život se sastoji u mnogim susretima. Pripadanju, stvaranju i upoznavanju mnogih grupa. Shvatila sam da istina postoji u jedinstvu duha sa drugom osobom, sa grupom.

Tako sam završila i ovaj dan. U predveče zakazan razgovor sa milom drugom iz srednje škole. Zdravica i sa dve radosne gluvoneme starije žene, tako snažnog duha, energičnog gesta i željom za komunikacijom i razumevanjem.

Kraj dana sa nekoliko prijateljica i koleginica iz škole u atmosferi nastavka zdravica, razmene briga, strahova, želja, nadanja, podrške… Šta ćemo još raditi… U Novoj godini.

Autorka ima 46 godina, u više organizacija je učestovala tokom studija psihologije u pružanju podrške marginalizovanim ljudima, porodicama, mladima i deci, tragajući za alternativnim i iskonskim zajednicama koje rešavaju probleme društva, životne sredine svih bića, nastavnica psihologije u srednjim školama

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Božićne refleksije (u Bogu u danima slavlja)

  1. Avatar

    Draga

    12 januara, 2020

    Izuzetno toplo iznete refleksije o problemima društva i pojedinca u tom društvu, duša pisca nekada nalazi izraz preko njegovog pera. Nadajmo se da ćemo čitati još mnogo takvih tvojih priča, pisac je rođen!

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)