Nedelja, 30. avgust 2020. godine
Razbuđujem se uz društvene mreže. Vidim snimke sa iznajmljenih vikendica, manjih okupljanja, rođendana i uživam u digitalnom prividu normalnosti trenutne svakodnevnice. Kao i svakog vikenda, jedan dan je rezervisan za beg iz grada.
Ovaj put organizaciju izleta preuzela je tzv. moja druga familija i jako bliski prijatelji – braća Milan i Ivan Berginc. Izlet je podrazumevao odlazak na Kosmaj – ručak u „hipsterskom” raju pivare Kabinet, zatim šetnju do čuvenog futurističkog spomenika posvećenom Kosmajskom partizanskom odredu, podignutom 1971. godine.
Pivara Kabinet nam je ispunila gurmanska i pivopijska očekivanja, a više od toga nam se dopalo minimalističko arhitektonsko rešenje objekta pivare/restorana. Lako je Pančevcima da uživaju u ručku sa pogledom na brda i u odličnom primeru savremene arhitekture, pošto su oba elementa nepostojeća u Pančevu.
U povratku zaključujemo da nam se ne ide kući. Odlazimo na kafu do „Trešnjice”. Moja omiljena stvar kod ove zemlje je što kafu možeš da piješ do kasno uveče u bilo kakvoj formi, obliku i toploti i da te niko ne gleda čudno. Kad odemo kod sestre Dijane u Italiju, doživimo stres jer nije po bontonu piti ili naručivati kapućino posle podneva, te naša srednja sestra Aleksandra pametno kaže – sledeći put za Padovu, nosimo pljosku s mlekom da po potrebi dolijemo u šoljicu espesa.
Ponedeljak, 31. avgust 2020. godine
Otvaram komp i sedam da radim. Preda mnom je dug dan pisanja i analize postojećeg stanja arheoloških lokaliteta u šest inostranih zemalja za potrebe projekta TRANSFER „Integrated management models of archaeological parks” na kojem trenutno radim. Projekat je međunarodnog karaktera, a partner iz Srbije je Institut za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT) koji me je i angažovao.
Ideja projekta je da se u naredne dve godine kreira univerzalni model upravljanja arheološkim lokalitetima, utemeljen na izazovima, problemima, ali i potencijalnim ekonomskim prilikama šest lokaliteta koji su uzeti kao studije slučaja. Namera je da ovaj model posluži kao dobar primer upravljanja i tako obezbedi održivi razvoj arheoloških lokaliteta i socio-ekonomske koristi za lokalnu zajednicu. Ovaj pristup zagovaraju sve vodeće svetske organizacije za očuvanje kulturnog nasleđa, počevši od UNESKO-a. Neophodno je da lokalna zajednica bude ta koja ima svoj glas, svest, inicijativu i ulogu u sistemu očuvanja nasleđa na lokalnom nivou, uz aktivni dijalog i saradnju sa nadležnim institucijama za očuvanje kulturnog nasleđa. Iščitavam stranice situacionih analiza lokaliteta u Grčkoj, Italiji, Hrvatskoj, Sloveniji i Albaniji i raduje me što sam i dalje ostrašćena za teme menadžmenta kulturnog nasleđa kad se u vremenu pandemije mnogo šta obesmislilo. Delom mi misli lutaju na pitanje „da li upisati doktorske studije iz heritologije?”
Utorak, 1. septembar 2020. godine
Kada si freelancer sa fleksibilnim radom od kuće, jako je teško telefonirati jer se ili čuju bušilice u komšiluku, ili lavež pasa u dvorištu. Jedino zato mi nedostaje kancelarija i rad od devet do pet. Zbog tišine i rutine da ipak ustanem u 7 ujutru, napirlitam se i odem negde na posao. Prepodne mi prolazi u dogovaranju sastanaka za drugi projekat na kom sarađujem sa Arheološkim institutom. Naime, učestvujem u pripremi transnacionalne nominacije i upisa dunavskog limesa (rimske vojne granice) na UNESKO-vu listu Svetske baštine. Prepodne provodim na telefonu, zovem predstavnike opština duž Dunava na čijim teritorijama se nalaze lokaliteti planirani za upis i proveram postignute uslove za sprovođenje neophodnih geofizičkih istraživanja terena koje se moraju uraditi do kraja jeseni.
Ostatak dana prošao je u organizaciji i pripremi Milanovog rođendana, za koji smo se dogovorili da ćemo proslaviti i dočekati u našem dvorištu. Potrudila sam se da dvorište sija od lampica, da deluje slavljenički, drugačije, sa elementima za slikanje jer tako Instagram zapoveda.Uživam da ljudima koje volim, organizujem žurke, dekorišem prostore, stolove, improvizujem barove i osmišljavam pića. Čini mi se da je to način kada se moje bonvivno biće „istrči” kao dete na livadi, dok se ne umori.
Sreda, 2. septembar 2020. godine
Žurka je uspela! Od jutra stižu poruke, slike, i svi komentarišu kako su se dobro proveli. Danas je trebalo da odem do Petrovca na Mlavi u posetu koleginicama sa kojima sam iskopavala neolitski lokalitet Belovode davne 2010. godine. Nažalost, zbog nezavršenih obaveza, otkazala sam dolazak i ostala kod kuće da radim. Griža savest mi je i prijatelj i neprijatelj, ali makar sam naučila da ako nisam opuštena i bezbrižna – bolje je da ostanem kod kuće i da se ne silim. Pomerila sam Petrovac za neki drugi dan.
Dobra stvar danas je da je tata bio kod ortopeda, te je dobio potvrdu da je zadobijena povreda od udara čamca lakša i da neće morati na operaciju ramena. Svima je, pogotovo mami, laknulo. I dalje mi je neverovatan taj sudar čamcima na Tamišu i kako se čamci nisu primetili na vodi uprkos noćnom osvetljenju, koliki je bio i koliko brzo se kretao čamac koji je prešao preko tatinog čamca i njegovog tela. Iako je ta nesreća toliko suluda, raduje me što je dobro, da će rame samo proći i da tata nesmetano odlazi na pecanje, bez trauma ili drugih psiholoških posledica. Da se meni to dogodilo, ne bih volela da vidim čamac ni na slici, ali valjda su to te starije generacije, mentalno jake, sa tvrđom kožom prema neprijatnim životnim iznenađenjima.
Pretpostavljam da se ta vest pročula među alasima i užem krugu ribara i čamdžija, ali treba širiti svest o važnosti poštovanja pravila rečnog saobraćaja – jer da, i na reci su nezgode moguće, tata je zaista imao sreće da sačuva svoj život.
Četvrtak, 3. septembar 2020. godine
Dan je počeo listanjem oglasa za nekretnine u Pančevu. Sa jednog, na drugi sajt, vrtoglave cene kvadrata za stanove koji vrede upola manje. Želja mi je da kupim manji stan i da ga sredim prema svojim potrebama i idejama, ali niko mi nije rekao da je traženje stana toliko stresno prokletstvo.
Ranije sam romantizovala tu ideju, ali sada shvatam koliko to nije romantično već je osećaj kao da u seknd hend radnji biraš stvari i praviš se da ne vidiš fleke, rupice, rašivene postave već se dovijaš načinima kako da to središ i vratiš prvobitni sjaj za što manje novca i vremena. No, pronašla sam stan na Sodari, koji prema slikama vredi pogledati. Dogovaram sastanak i odlazim da ga vidim. Stan je idejno bombona, ali još jedan u nizu preskupih stanova koji zahteva ozbiljno renoviranje i onda cena bude ista ceni stana u novogradnji. Principijelno odbijam novogradnju, podržavam svakako širenje grada i povećanje stambenih kapaciteta, raduje me priliv i uvećanje broja stanovnika Pančeva zarad lokalne ekonomije, ali osuđujem nekontrolisano rušenje banatskih kuća, parkova i estetsko neuklapanje svih novoizgrađenih zgrada, jeftinih materijala po jako visokim cenama kvadrata.
Odlazim uveče do bašte „Pogona”, društvo se okuplja kako bismo se skupa pozdravili sa Milanom jer sutradan odlazi u Englesku. Nikad nisam bila u Londonu, kao ni par drugarica. Dala sam predlog da se organizujemo i odemo sve zajedno u London, nekad, kad prođe ceo ovaj haos. Kolektivno nam nedostaju putovanja. Ponekad mi je Pančevo isuviše tesno, ali paradoksalno ta prisnost i familijarnost je ono što najviše volim u ovom gradu. Lako je dogovoriti se i okupiti se na piću, dok na zapadu se kafe, ručkovi, rođendani upisuju u tefter i planiraju mesecima. Takav život mi je neshvatljiv, mislim da sam prvi slučaj sa tefterofobijom.
Petak, 4. septembar 2020. godine
Dan kao da se nije ni desio. Vidim kako mi izmiču sati i da ne završavam sve obaveze kako sam planirala, a imam ih puno. Prepodne sam radila, popodne istraživala fenomen lažne trudnoće kod pasa, od koje moja jazavičarka Kim često oboljeva i uz to menja raspoloženje, pravi gnezdo, teritorijalnija i u laktaciji. Teško mi je da gledam kako se muči, za sada nema tu neke veće pomoći sem da se maže kamforom i da joj se putem igre ili šetnje „skrenu misli”.
Odlazim kod neke nove frizerke i smešna sam sama sebi za količinu brige jer mi je kosa u rukama nepoznate frizerke. Ona ima moć sa tim makazicama, a ja nemoćna, sa mokrom glavom k’o pokisla sova, uvezana šuškavim platnom oko sebe, klimam glavom, nadam se najboljem ishodu. Zbog maske na licu i buke od fena nekoliko puta ponavljam „skratite samo malo”, sa akcentom na malo, da budem sigurna da me je čula. Zadovoljno izlazim iz salona, sve smo se razumele.
Koliko je važno razumeti se. Trudim se da neprestano učim da komuniciram sa svima o svemu, i ako sam nešto do sada naučila o životu to je da se ništa ne podrazumeva kad je u pitanju rad sa ljudima.
U šetnji od 10 minuta do kuće prolazim pored dve kuće u kojima sam bila redovan gost. No, to dvoje bliskih prijatelja su se isto odselili iz Srbije. Evo peta godina kako nisam bila kod njih u gostima. Možda treba poslušati savet da „igrom i šetnjom” skrenemo misli egzistencije, nedostajanja sestre, porodice i prijatelja preko, brige oko Voldemorovog potpisa u Vašingtonu. Javio se Milan, sleteo je u London. Kad god da se svi oni vrate, biću tu.
Subota, 5. septembar 2020. godine
Prepodne Kim i ja odlazimo do veterinarke. Dobila sam lekiće i mazalice za nju i dogovaramo se oko sterilizacije. Nažalost, sterilizacija je neophodna jer će joj dugoročno sačuvati zdravlje. Nameću mi se pitanja i preispitivanja etike i odnosa vlasnika – ljubimca i osećam se neugodno da donosim odluke u vezi sa njenom sterilizacijom, poštujem savet koji mi je dat, pa ćemo tako uraditi kada dođe vreme.
Završavam tekst za posao koji sam započela u ponedeljak. Spremam se i odlazim do Beograda u šetnju i da pogledam šta ima u Zari jer i dalje imam neiskorišćenu poklon karticu još od januara. Primećujem koliko sam se odvikla od beogradske buke i gužve, bilo je romantično veče za jedan takav gradski bal pod maskama.
Autorka je arheološkinja i menadžerka u kulturi, koja mnogo voli život i uživanja u dobroj klopi, kafi i piću sa prijateljima, a probleme rešava kroz smeh i humor
