Hladno je. Ali divno, sunčano, baš za šetnju. I tako sam i iskoristio izlazak. Još jedan od gradova u kojem bi se moglo živeti. Mislim, leti. A znajući kakve su im zime, to bih vreme proveo u nekom drugom delu sveta.
Šetam osunčanim ulicama i na trenutak mi prođe kroz glavu slika norveške zime… Ovom istom ulicom će za malo više od mesec dana prolaziti mašina za razgrtanje snega. I svi će biti ubundani. Sunca neće biti ni u nagoveštaju. Gubim simpatije, jer ne volim zimu!
Ipak, Oslo jeste simpatičan. Nepretenciozan, čist, uredan i sa mnogo pešačkih zona. Ostala mi je jedna misterija. Za dva sata šetnje nisam video ni jednog konja. Što samo po sebi u 21. veku ni najmanje nije čudno. Ali, voleo bih da znam otkud onda po ulicama poprilična količina konjske balege?! Od „one” stare po nekoliko dana, suve i ugažene, do najnovije, takoreći od pre par minuta, koja još uvek isparava. I po ulicama, kolovozima i u pešačkoj zoni.
I niko na to ne reaguje. Zaobilaze je. Kao da je najnormalnije.
