Honolulu je više evropski nego američki grad. Nedostaje mu bar jedna građevina starija od 20 godina pa da bude evropski (bar taj deo uz okean koji sam ja obišao). Video sam par srušenih i spremnih za raščišćavanje i gradnju, ali ne mogu da procenim da li su bile „udžerice iz Hercegovačke” ili samo, u američkom fazonu, nerentabilne. Svakako prilično se gradi. I ono što me je prevarilo u toku dana, otkrila je noć. Neboderi (brojao sam, 40 spratova je normalno) uopšte nisu poslovne zgrade već stambene. Urbanistički vrlo sličan Vankuveru, ulice evropske širine, trotoari za pešake, podzemne garaže. Jedino što se ovde insistira na zelenilu. Ono što mi se čini kao gradska plaža (1-2 km) je praktično deo parka. Gde god je moglo oko zgrada je oplemenjeno rastinjem. Ušao sam u tržni centar i izgubio se. Ne šalim se. Uključio sam GPS da bih izašao. Tržni centar je kao mini grad na tri nivoa. Odlično urađen. Kao one fore u kockarnicama, zatamne stakla da kockari izgube pojam o tome koje je doba dana. E tako je ovde svaki izlaz dobro kamufliran jer što duže ostaneš, više ćeš potrošiti.
Ušao sam i par ulica dalje od vode i tu se već vidi da je pretekao po koji poslovni objekat koji podseća na Aljasku, daj-da-napravim-kakvo-takvo-sklonište stil, a samim tim opominje da si na američkom tlu. No, rekao bih da neće dugo. Ne znam da li život na vulkanu sa dnevnom strepnjom „kada će nas razneti” menja genetski kod stanovništava, ali me grad u stvari najviše potseća na Santa Cruz de Tenerife. Jednako je picnut, a gde nije povuče na američki seljacizam kome nedostaje šarm. Na Tenerifima seljacizam vuče na Španiju pa je i slatko za videti. Ono što me je iznenadilo je vozni park. Ima manje američkih vozila nego u Vankuveru. Voze se evropska i japanska. Od Murakamija sam saznao da Japanci vole Havaje, ali da žive ovde u ovolikom broju, nisam ni slutio. Mnogi su natpisi dvojezični. Ono što nisu uspeli u decembru ’41. izgleda su nastavili tiho decenijama, osvajanje Havaja. Pristojno mesto, rekao bih – prijatno za život.
Pa navažnije sam zaboravio. Kada sam izašao iz ograđenog dela (beton) tog doka gde smo pristali u Honoluluu i napravio prvih par koraka, pomislio sam – ovako miriše raj. Ubrzo se miris izgubio, a ja ostao u ubeđenju da je to samo doneo vetar. U narednih par sati, Honolulu me je demantovao. Da, na trenutke vetar uspe samo da odnese miris, ali čim stane oseća se neko cveće. I nikad to koje je najbliže (prvih deset minuta sam išao kao bik Ferdinand i tražio poreklo mirisa) već neko drugo, neodređeno. Žao mi je što nisam imao bar ceo dan da samo sedim negde i da dišem.
