Pančevo: mamina škripava vrata

Miriam Kercher
Objavljeno 24.08.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Želela bih da kažem da me je vetar naneo na Pančevo. Ali možda nije bilo tako poetično. Možda sam samo skrolala airbnb bez gledanja, i onda zastala, otvorila oči i kupila autobusku kartu za Srbiju.

U kafićima i tokom razgovora u dnevnim sobama, rekli su mi da ovde vlada nedostatak zajedništva, da je svaki čovek za sebe. Plutaju gledajući samo sebe, slepi za sve oko sebe, plašeći se da ih neko ne prepadne.

Prema načinu na koji ljudi ovde pričaju, čini se da je glavna bitka zapravo bitka protiv beznađa. Bitka protiv tame koja se spušta ledeći krv u žilama. Kada pustiš da te obuzme, pomuti ti razum i izgubiš volju za životom. Postaneš jako pospan i počneš da misliš da nema poente da se boriš protiv toga. Radije ćeš biti smoren i malo kulirati neko vreme. Kvaka je u tome što se to neko vreme pretvori u ceoživot, i jednog dana se samo probudiš i shvatiš da si mator. Kažeš sebi, dovoljno sam spavao i pokušaš da ustaneš, ali nemaš više te mladalačke energije i shvatiš da je prekasno. I onda samo spustiš svoju guzicu dole i čekaš.

Bila sam na kafi sa trojicom momaka kada su me pitali: „Šta ti je toliko lepo u Pančevu? Zašto nisi otišla u Italiju tokom leta?” Iskreno, znam šta putnički blogovi kažu. Znam da će spomenuti lepote Trsta i Mikonosa i neverovatno uzbudljivu Antaliju. U pravu ste, kada šetam ulicama grada, ne zastanem da se divim arhitekturi ili šetam oduševljena neverovatnim prizorima grada. Vidim neke industrijske zgrade koje su prazne i koje se ne koriste. Vidim visoke crkve koje su nekada bile elegantne, a sada su oronule i prašnjave. Fora kod ovih zgrada je da, iako oronule i fucnute, i dalje stoje. Način na koji ja vidim Pančevo je kao da postoji jedna ogromna betonska građevina koja preti da padne na sve stanovnike, ali oni se ne kriju ispod stola, sa rukama na glavi, već i dalje stoje uspravno. Stoje sa rukama iznad glava i odolevaju, gurajući nazad tu „građevinu”. To je sigurno odbrambeni mehanizam, jer nemaju superheroja da ih odbrani. Verovatno su ga u nekom trenutku imali, ali upucan je u srce na sred ulice, što baš i nije klasičan završetak Marvelovih stripova. Sad, na jednoj strani imamo grupicu ljudi koji raspravljaju o tome da postoji samo jedan put kako da izbegnu da budu zgnječeni i nekoliko drugih na nekoliko drugih mesta koji se bore za nešto drugo, ali uprkos svemu tome, svi na kraju guraju nazad tu „građevinu”.

I to guranje napred je ono što me je privuklo kod Pančeva. Taj trenutak kada te neko pozove na večeru iako nema puno da ti ponudi i možda čak i ne priča engleski, ali uprkos tome iznosi svu hranu na sto i moli te da jedeš još i još i još i pritom pronalazi način da komunicira sa tobom, prevazilažeći jezičke barijere. To je kada odete na piće i ti pokušaš da platiš, a tvoji prijatelji su u fazonu „ma ostavi bre, platiće neko od nas”. To je žurka na splavu, gde prave muziku, vole se, vole tu muziku, kreativni su i igraju dok ne padnu s nogu. To su umetnici koji slikaju i fotografišu i prolaze kroz marketinški pakao samo da bi podelili svoju umetnost sa svetom. To su mirne noći u Narodnoj bašti, trčanje na stazi, i pokušaji da uradiš zgibove bez da se zaista podigneš skroz, teranje komaraca dimom cigarete. To je vožnja mog bicikla koji sam kupila za 40 evra na Kupujem-prodajem, moj prijatelj mi je preveo, i zatim provođenje njegovog slobodnog dana u pokušaju da skapiramo javni prevoz po NBG-u, da bismo na kraju ubedili njegovog tatu da nas odveze da ga pokupimo.

Kada sam bila dete, moja mama je imala jedna vrata koja su odavno otpala sa šarki i toliko su bila oronula da nije bilo šanse da se zakače na bilo koji drugi štok. Bila su preružna, ali nije htela da ih baci. Moja majka je čuvala ta vrata jer je započela tradiciju. Imala je desetoro dece, i svake godine na njihov rođendan ih je terala da stanu uz vrata da bi obeležila koliko su porasli. Svake godine sam mislila da ne rastem uopšte. Bila sam najniža među svojim prijateljima, mršavija od mojih neprijatelja, i svake godine sam se užasavala rituala koji se neminovno dešavao na jutro mog rođendana.

A ipak, svake godine bih stala kod vrata, zadržavajući dah i zatim se okrenula shvativši da sam porasla mnogo više nego što sam mislila. Fora je što se to desilo dok sam spavala, trčala, jela ili se igrala sa društvom. Desilo se dok nisam gledala. Niko ne vidi lepotu u svom malom gradu. Mladi ljudi beže glavom bez obzira što pre mogu, žele da studiraju i rade u velikim gradovima, u mestima u usponuu koja mogu da se integrišu i da zarade. Ili u ovom slučaju, žele da zapale za Nemačku ili SAD da zarade finu platu.

Razumljivo.

Ali ljudi u Pančevu me pitaju: „Zašto si došla ovde?” Ne u bezobraznom smislu, u fazonu, ‘ajde beži odavde ili nešto na tu foru. Pitaju me iz radoznalosti, u neverici. Ne mogu da razumeju zašto bi neko poput mene došao baš u ovaj grad, ali to je zato što je to njihov rodni grad. Oni su tu svakodnevno. Oni spavaju ovde, jedu ovde, rade ovde, polako guraju nazad veliku betonsku zgradu koja preti da će da ih uguši. Možda ne vide kako rastu onda kada najmanje očekuju. Možda ne stanu jednom godišnje, da vide koliko su ojačali i porasli.

Možda nije vidljiva, o možda nije velika promena, ali sa svakim bolnim korakom opiranja dolazi nova linija na tim starim, škripućim vratima, koje tvoja mama prosto neće da baci.

Prevod: Katarina Repac

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Pančevo: mamina škripava vrata

  1. Avatar

    SWEET AND LOWDOWN (1999, USA) romance and music

    avgust 26th, 2019

    Writer and director: Woody Allen
    Starring: Sean Pen, Samantha Morton, Uma Thurman

    Hvala Miriam na maminim škripavim vratima, jer oslikavaju grad i ljude u njemu na najbolji način. Možda, kao ja, bude okvalifikovana da relativizuje stvarnost, ali ona jeste takva.
    Lepšu priču odavno nisam pročitao, te uzvraćam kadrovima iz filma, Biti najbolji.
    Slavko Petrov
    P.S. Kako Vudi obožava džez, možda dođe na festival, naravno, ako ga budemo pozvali (čudni su putevi Gospodnji)

    Sweet and Lowdown 1999 trailer
    https://www.youtube.com/watch?v=M-kISlD2rdw

    Film prati izmišljenu priču o džez gitaristi Emetu Reju koji jeste postojao i koji je obožavao Đanga Rajnharda, te maštao da ga nadvisi. Kada ga je ugledao, onesvestio se. Tako ćemo i mi kada budemo ugledali Vudija u KC.
    Sweet And Lowdown playing guitar
    https://www.youtube.com/watch?v=BSu5v3GOELQ

    Emmet Ray – It Don’t Mean A Thing If You Ain’t Got That Swing

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)