Više od cenzure

Tokom trajanja režima Slobodana Miloševića cenzura i autocenzura preplavile su, uzurpirale i preoblikovale ne samo medijski već i celokupni javni prostor u Srbiji

Aleksandra Bosnić Đurić
Objavljeno 07.02.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Paradoksalno ali istinito, posao cenzora u svim vremenima i svim sistemima nikada nije bio lak. U krajnjem skoru uvek je bivao osujećen, a sizifovski napori i nalogodavaca i izvođača radova po pravilu su završavali tako što su i jedni i drugi, nakon izvesnog vremena, bivali izloženi javnoj osudi i stubu srama. Groteskno i slikovito, cenzura bi mogla biti ilustrovana prizorom nabreklog i izbušenog bureta nad kojim prividno i privremeno omnipotentni čuvar pokušava da izvede nemoguću radnju: da, naime, sa svojih deset prstiju zatvori bezbroj rupa iz kojih, pod pritiskom, voda neumoljivo šiklja. Ipak, dok cenzorski radovi traju, čini se kao da nikada neće prestati…

Poznata je i činjenica da se društva koja su imala iskustvo zatvaranja teško i mukotrpno oslobađaju večnog vraćanja istog, vraćajući se upravo praksama i metodama koje su ih u nekom periodu ozbiljno devastirale i učinile mračnom kloakom sklonom da se uguši u sopstvenom kalu. Poznato je, srećom, i to da je pod pretpostavkom upornog i dugogodišnjeg truda oporavak, koliko god se činio neizvesnim i upitnim, ipak moguć. O ovom „povratničkom sindromu” izvrsno je pisao Viktor Jerofejev povodom zabrane engleske komedije Smrt Staljinu u Rusiji. U samoj srži totalitarizma, kaže Jerofejev, krije se opšti strah, i to je u engleskom filmu prikazano sa očiglednom veštinom, ali glavni lik u filmu Smrt Staljinu nije čak ni strah, nije volja za moć niti nekažnjivost – „to je kukavičluk rođen iz realnog straha”. Ovaj diktaturama svojstven „potkožni kukavičluk” najteže se leči i otud Jerofejevu zaključak da je Staljin zapravo svoj posao završio: „Stvorio je poseban soj ljudi, one koji, pljujući na istorijske činjenice, slave svog dželata iz palate, uništavajući pritom one koji su, eventualno ili zaista, umešeni od drugačijeg testa, one koji imaju sopstveno dostojanstvo i razumeju šta je to čast”, stvorivši novu vrstu ljudi koja mu ne da „da jednom za svagda umre”…

Dogma

Poslednjih nedelja u Srbiji gotovo je nemoguće odupreti se utisku da su i naša iskustva sa sortom ljudi koja ne da da duh Miloševićevog režima (p)ostane prošlost, istovetna sa iskustvom o kojem piše Jerofejev. Režimski cenzori, podjareni izborima najavljenim za 26. april, prevazilaze sve dosad oprobane metode i, budući da ih u velikom finalu očekuje završni ispit, ono što se zaista događa zamenjuju travestijama košmarnog tipa. Televizija N1 je orvelovskim mahinacijama ukinuta za preko milion ljudi, a tabloidi, režimske televizije i lokalni paramedijski fenomeni histerično demonizuju lidere opozicionih stranaka. Nestale su čak i sumnjive minutaže izdvojene za protivnike režima Aleksandra Vučića, a oni koji su u međuvremenu postali skloniji da se iz znanih ili neznanih razloga uključe u izbornu farsu, najzad su se upisali na liste gostiju najrevnosnijih medijskih kerbera. Dozvoljeno im je čak da u razgovoru sa dobro uvežbanim i sada već sasvim lobotomiranim „novinarima” progovore i o nekoliko škakljivih tema, hineći otpor i opozicioni stav.

Da bi utisak bio potpun i moćno disperzivan, da bi, dakle, stigao do što većeg broja građana, kreiraju se spotovi neshvatljivog potencijala bizarija, vulgarnosti i laži, u kojima su lajtmotivi krađa, nasilje, bahatost i monstruoznost predstavnika opozicionih stranaka koje su proglasile bojkot izbora na svim nivoima. O samoj deklaraciji bojkota, konvenciji i protestima podrške televiziji N1, kao i o redovnim antirežimskim protestima, iz režimskih medija, baš kao da ispunjavaju zavet ćutanja, građani nisu i neće ništa saznati. Srbija je, dvadeset godina posle, ponovo zagnjurena u miloševićevski medijski mrak, ovoga puta, istini za volju, dorađen, još gušći i stariji od sebe samog.

Za one umorne od sećanja, za one koji su zaboravili ili potisnuli, za one koji su tih godina tek rođeni ili bili sasvim mali, podsetimo kako je to radio režim Slobodana Miloševića. Režimski funkcionalne stereotipne predstave, slike i stigme koje su krajem osamdesetih i tokom devedesetih kreirane u umetničkoj produkciji i nauci sa jasnom namerom da kritičko mišljenje pretvore u dogmatsko prihvatanje ponuđenih manipulativnih naloga, a samim tim i kritičku javnost u istomišljeničku masu, plasirane su beskrajnim variranjima i ponavljanjima putem medija.

Erik Gordi vidi društveni i kulturni poredak u miloševićevskoj Srbiji kao dosledan i neprekidan rad na razaranju svake alternative – od političkih i informativnih do umetničkih… Kao najotvorenije propagandne i režimske novine Gordi je prepoznao tabloid Večernje novosti: „Ove novine, tabloid koji teme prati senzacionalistički i posebno se bavi skandalima, turbo-folk zvezdama i sportom, najprodavanije su u Srbiji”. To su, piše Gordi, novine izbora za napad na opozicione partije, nezavisne medije i međunarodne političke grupe”, a napadi nisu bili ograničeni samo na komentare nego su se manifestovali i u tekstovima o aktuelnostima, u dnevnim pošalicama i u humorističkim kolumnama koje su bile izrazito politički dizajnirane.

Nasilje kao princip

Za one koji se bave ili će se baviti poređenjem autoritarnih režima Slobodana Miloševića i Aleksandra Vučića indikativna će biti i Gordijeva analiza karakteristične režimske reakcije na nezavisne medije devedesetih. Gordi podseća na podatak koji govori o ciljanoj nedostupnosti nezavisnih medija – činjenica da su emisije nezavisnih medija bile generalno dostupne ne znači da su bile i jednako dostupne kao emisije državno kontrolisanih medija, a dve nezavisne radio-stanice i većina nezavisnih štampanih medija bili su ograničeni na područje Beograda i njegovu neposrednu okolinu. Tokom trajanja režima Slobodana Miloševića cenzura i autocenzura preplavile su, uzurpirale i preoblikovale ne samo medijski već i celokupni javni prostor u Srbiji.

Dok nam se ovih dana, više od dvadeset godina kasnije, obraćao profesor Čedomir Čupić, setila sam se njegovog teksta iz zbornika koji je danas većini mladih ljudi nedostupan. Reč je o zborniku „Duh vedrine”, a priređen je povodom građanskog i studentskog protesta 1996/1997. Savremene antidemokratske, odnosno nedemokratske vladavine, pisao je profesor krajem devedesetih, uspostavljaju se i održavaju uz pomoć sile i nasilja: „Nasilje je njihov princip funkcionisanja”. Ono se, ukazuje Čupić, ispoljava u različitim oblicima – od gole fizičke sile preko nagrađivanja i kažnjavanja do upada u nesvesno i izluđivanja, pristanka i nasilja nad mišljenjem: „Svi ovi oblici i mehanizmi nasilja kod nas su funkcionisali prema potrebi”.

Već osam godina živimo povratak sećanja, manje ili više svesni da je svaka sličnost namerna. Citirani odlomak možemo bez ikakve ograde i intervencije lako da konvertujemo u sadašnje vreme. Ali kada jednom u nekim ozbiljnim studijama budemo sumirali sličnosti i razlike dva autoritarna režima, ne bi trebalo prevideti specifičnosti ovog u kojem živimo: sklonost ka ciničnoj travestiji, konstruisanoj ideološkoj višeznačnosti i specifičnoj vrsti političke, medijske, kulturne i moralne cenzure. Usavršeni cenzorski rad možda je jedina i svakako najmarkantnija suštinska inovacija u autoritarnom stilu Aleksandra Vučića. Tokom proteklih osam godina ovaj rad se odvijao fazno, ali bio je to gotovo „usklađeni razvoj”, koji je prema principu kauzalnosti promovisao i ustoličio model: cenzura, programiranje uma, oduzimanje volje i autocenzura. Bilo je to više od cenzure. Gotovo nenadmašno.

Tako su građani Srbije dobili potpuni tretman: u tekstu, podtekstu, kontekstu, u mišljenju, u znanju i ukupnoj egzistenciji. Vrhunac cinizma nastupa uvek postfestum, onda kada je posao priveden kraju. Građanima Srbije ponuđeni su izbori. Na koje bi trebalo da izađu svi oni godinama cenzurisani, manipulisani i ponižavani, svi osiromašeni, psihološki i fizički devastirani, kao i oni zbunjeni, uplašeni, eksploatisani, ucenjeni i obmanjivani. Scena je nalik onoj iz noćnih košmara: lovačkim psima opremljeni tiranin malaksalom sužnju daje „mogućnost” bega, slobodu da „bira” i „šansu” od desetak sekundi, ni više ni manje… A onda, pušta pse… Dok traje san u kojem su nam kapci silom zatvoreni, a noge svezane i stojimo u mestu čak i onda kada mislimo da trčimo, dok traje pletivo noćne more u kojem svesnim delom mozga sasvim jasno osećamo da izbora nema i da nam nije ni dat, dok uspavanim čulima osećamo dah onih pasa za vratom, jedino što zaista možemo jeste – da se probudimo.

Tekst je preuzet sa novimagazin.rs

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Više od cenzure

  1. Avatar

    Boki

    8 februara, 2020

    Srbija je oličenje slepog verovanja u demagogiju i prihvatanja sistema laži i manipulacija. Nažalost, ovde se otišlo još dalje jer svakodnevne laži kojima paranoični predsednik uporno „gradi“nepostojeću stvarnost ne izazivaju ni približno pravi i očekivani otpor većine. A to je znak da smo bolesno društvo, potonulo u apatiju i beznađe. Takve su nam, uglavnom, i institucije pa i većuna intelektualaca. Mi smo sada najubedljiviji primer da S. Beket nije halucinirao kada je nagovestio mogućnost društva lišenog svih humanističkih vrednosti i svođenje čoveka na dvonošca koji samo svojom pojavom podseća na ono što bi trebalo da bude. To je rezultat u kome uživaju i kojim se diče gadovi, podlaci i moralne nakaze odnarođene, korumpirane, profitersko-pljačkaške SNS (sramote nad sramotama).

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)