Ima tih posebno teških dana, teških za sećanje i pamćenje, ili i jedno i drugo. I onda se iz misli i jezika, na kratko, isele naučene teorijske postavke i analize, a formulacije kojima bismo definisali prilike i okolnosti u kojim se zatičemo postaju jezgroviti i kratki, često rableovski i pučki intonirani izrazi. Dok mislimo o fenomenu zločinačkih poduhvata, savesti i svesti, najčešće posežemo za privatnim kolekcijama davno pročitane a nekako uvek, i evo opet, sablasno prigodne i primenjive fikcije. Nedelja koja je za nama učinila je da se vratim prilično davno pročitanom Arhipelagu Gulag Solženjicina i običnom olovkom, davno markiranom odlomku poslednjeg poglavlja: „Ista ona stara podmukla zatvorenost, ista ona stara magla nepravde lebdi u našem vazduhu, lebdi nad našim gradovima – gušća od dima gradskih dimnjaka. Evo, i u drugoj polovini ovog veka stoji ogromna država opasana čeličnim obručima; obruči su opet tu, a opet – zakona nema”. Bilo je, naime, neizbežno u poslednjih nekoliko dana, ne prepoznati izvesne sižejne linije koje su se stvarnosno, prilično neumoljivo i nemilosrdno, ukrštale.
I onda, u nizu, nekoliko slika. Vojvođanski građanski centar i Omladinski centar CK 13, nekolicina mladih ljudi, u Novom Sadu obeležila je Međunarodni dan belih traka. Za mlađe i manje upućene čitaoce, reč je o poslednjem danu maja 1992. godine, mesec dana nakon što su srpske snage ušle u Prijedor i „očistile” okolna naselja od većinskog, bošnjačkog stanovništva. Tog dana, lokalni radio emitovao je naredbu Kriznog štaba svim stanovnicima koji nisu Srbi da oko ruku nose bele trake, a na svojim kućama vidno istaknu belu zastavu. Nesrbi su potom slati u logore, oduzimana im je imovina, otpuštani su sa radnih mesta. Prema zvaničnim podacima udruženja žrtava, „…u Prijedoru je ubijeno ukupno 3.173 civila, dok je 31.000 muškaraca, žena i dece bilo zatočeno u logorima u okolini Prijedora. Muškarci su uglavnom mučeni i ubijani u logorima Keraterm i Omarska, a žene u logoru Trnopolje. Oko 3.000 ljudi i dalje se vodi kao nestao. Među ubijenima je bilo i 102 deteta”.
Svojevremeno se u dobroj teoriji književnosti mogao naći uvid da je u Sofoklovom Edipu, u maniru klasičnog književnog virtuoziteta, ključna reč – „oči”, one koje je samom sebi oduzeo usled svesti o sopstvenom sagrešenju. Prilično zlokobno i analoški, ključna reč naših minulih sedam dana mogla bi biti „deca”. Ona prijedorska, jednako kao i deca „kolaterali” prethodnih dana u američkim gradovima, kao i ono koje učestvuje u najnovijem video spotu kampanje predsednika Vučića, u kojem je obećano da će se, kada se konačno ostvari režimski san o budućnosti Srbije, vratiti tata (tate) iz Nemačke… Da će im predsednik zapravo vratiti one koji su iz osmogodišnjeg „procvata Srbije” utekli… Tiho i dostojanstveno, onako emigrantski… Spot je, nakon što ga je videla većina građanki i građana Srbije, odlukom REM-a zabranjen. Bilo bi, međutim, sasvim razumljivo, i eto sugestije režimskim demijurzima, napraviti spot sličnog žanra, ovoga puta sa penzionerima, očevima i majkama kojima će Vučićeva kampanja „Za našu decu” vratiti upravo njih – njihovu decu. U međuvremenu, na društvenim mrežama obeležili smo, kao svakog 1. juna, Međunarodni dan dece, ustanovljen na Ženevskoj konferenciji 1925. godine. I u međuvremenu, dvanaestogodišnji dečak u Srbiji usmrtio je psa tako što mu je zabio ekser u glavu. U međuvremenu, na društvenim mrežama, osvanule su fotografije američkog policajca koji brutalno maltretira dečaka sličnih godina, kao i onog koji je uperio oružje prema ocu i, jedva petogodišnjoj, ćerki koju je držao na ramenima…
Jedno od novinarskih pitanja bilo je i šta je sve pogrešno u predizbornom spotu SNS-a. Da podsetimo, okvirna priča spornog spota je predsednikov razgovor sa devojčicom o tome šta bi želela da napravi od mnoštva lego kockica koje je okružuju… Put, školu, ili nešto treće. A to nešto treće jeste povratak njenog oca koji je u, de facto, izbegličkom radu u Nemačkoj. Najpre, umesno je pitanje novinarke Ane Lađarević šta će u spotu dete? Ali još umesnije pitanje je zašto je otac devojčice iz spota „u Nemačkoj” iz koje bi Vučić da ga „vrati”? Zašto predsednik Vučić nije u stanju da građanima i građankama Srbije objasni da osim kaste povlašćenih svi drugi žive, ili preciznije životare u savršeno anomičnom društvu u kojem su odavno zamenjene kategorije ciljeva i sredstava, i u kojem su makijavelističke nakane postale društveni konsenzus i običaj. Da li će predsednik Vučić ikada moći da objasni devojčicama i dečacima predškolskog i školskog uzrasta zašto će ih u udžbenicima osnovnih i srednjih škola dočekati plagirana istorija i opasne predstave o drevnim prijateljima i neprijateljima i zašto će ih, ukoliko se budu opredelili za negovanje akademskih karijera na fakultetima kao predavači ponekad dočekati, lično, osuđivani ratni zločinci iz devedesetih? Kako će predsednik Vučić moći da objasni mladim ljudima u Srbiji koja se bori „za našu decu” zašto su u proteklih osam godina njihovi roditelji ostajali bez posla i zašto su i pored svojih fakultetskih diploma završili upravo kao emigranti i kao prekvalifikovani radnici u susednim državama. Kako će predsednik Vučić objasniti nekim novim znatiželjnim studentima istorije i društvenih nauka zbog čega se u Srbiji uporno gaji lažna kultura sećanja? I kako će, najzad, predsednik i njegovi demijurzi jednom, kada i sami budu predmet neke studije slučaja, svedočiti o fascinantnoj eskalaciji mržnje u Srbiji, onoj u čijoj projekciji svet nikada ne bi trebalo da prestane da se deli na „nas” i na „njih”? Dok odrastaju u razdvojenim i razrušenim porodicama, besu i anomiji… da li će i kako će „naša deca” naučiti da skladno naprave mozaik od ponuđenih „lego kockica”?
I šta je, zapravo, tačka mogućeg spoja između ovih slika: ubijene dece u Prijedoru, devojčice na ramenima oca kojoj policajac u nekom američkom gradu drži pušku uperenu u lice i dečaka koji, u Srbiji, odluči da zabijanjem eksera u glavu ubije miroljubivog psa? Ovde i tamo jednako, mogao bi to biti ne-mogu-da-dišem osećaj. Jer su ovde i tamo, svuda oko nas, nadređeni ljudi insektoidnih struktura do kojih je uobičajenim i ljudski poznatim mentalnim i emotivnim tehnikama nemoguće dopreti.
I ukoliko bismo se opet, uslovljeni svakodnevicom, otisnuli u fikciju mogli bismo se zateći u Pandemonijumu Džona Miltona, u gradu u kojem je Neimar promašio veličinu gradnje i napravio ga isuviše malim da bi u njega stali svi demoni nižeg reda. Čitam post prijatelja Ramiza Berbića o Mestu u kojem žive žene. Ramiz piše o 1. junu 1992. godine kada su „ekstremni Srbi opkolili mesta Klisu, Đuliće i Beli Potok. Razdvojili su muškarce od žena, da bi ih zatim pobili. Ubijeno je 672 muškarca ili 90 odsto muške populacije. Sada tu žive žene sa svojim preživelim bebama, muškarcima”.
I dok, u zavisnosti od ličnih ili prirođenih potencijala za empatiju, ovih dana lakše ili teže dišemo, ostaje iskustveno upitna ona Antigonina rečenica: „Za ljubav, ne za mržnju ja sam rođena”… Upitna kao potencijalna, ironična, arhetipska zamka, u stvarnosti teško moguća realizacija, jer je kao Uvid možda zaista data samo onima koji su spremni da, kao cenu sasvim primerenu prirodi iskušenja, za nju daju život.
Preuzeto sa sajta Novi Magazin
