Prijatelji mi poslednjih dvadesetak dana, žustrije i češće nego prethodnih par meseci govore, gotovo unisono, da su sada već uveliko vidljivi i jasni znaci konačne entropije diktatorskog režima u Srbiji. Kao i svaki entropijski proces i ovaj će biti nezaustavljiv. I to rastakanje i taj raspad dogodiće se upravo onako kako je sve počinjalo – u krhkom području između utopijskog sna najupornijih i već odavno mučnih distopijskih i opskurnih varijacija naših savremenika, osvajača, uzurpatora Smisla. Kao takvog.
U Priči o utopijama, Luis Mamford podseća da je prvi utopista bio Platon u Državi, a svakako najpoznatiji, onaj koji je definisao pojam, Tomas Mor. Podseća i da moderna civilizacija nema toliko utopijskih koliko ima antiutopijskih ideja i knjiga „jer je surovost modernizacije iznedrila antiutopiju ili negativnu utopiju, gorka shvatanja da svet ide u totalitarna i surova društva”. A Tomas Mor je 1516. godine, u pripovesti o izmišljenom ostrvskom društvu anticipirao iskušenja savremenih političkih sistema. Simplifikovani sažetak Utopije utemeljen je u mišljenju da su pravda i sloboda sve dalje, ukoliko državna vlast jača i sigurnija je u sebe, i da bi društva trebalo da sprovode volju građana jer „sve drugo nije dostojno čoveka”.
Distopija se, uglavnom, definiše kao antiteza utopije sa karakterističnim označiteljima sadržanim u zajedničkom imenitelju: ugnjetavačkoj društveno/režimskoj kontroli, kao onda kada je reč o autoritarnim i totalitarnim vladama. U kritičkim osvrtima, Farenhajt 451 Reja Bredberija često je prepoznat kao roman koji pokreće jednako „maštovite debate” kao i „pokrete otpora”. Pitanje ostaje otvoreno. Da li su, naime, nezadovoljstva „malih ljudi” poput Gaja Montaga, vatrogasca nezadovoljnog činjenicom da je umesto gašenja požara u obavezi da spaljuje knjige nepoželjne za javnost i podatak da se na temperaturi od 451 farenhajta papir samozapaljuje, dovoljna kao inicijalne kapisle za proizvodnju bunta, poput onoga u kojem grupa pobunjenika pokušava da sačuva napisano tako što će zapamtiti velika dela književnosti…
Ipak, nije nužno poznavati teorijske koncepte utopije i distopije da bismo se snašli u ponuđenim režimskim propagandnim zahvatima. Racionalno, intuitivno, adrenalinski, emotivno, kako god… Jedan od svakako najspektakularnijih fantazmagorično-deliričnih uradaka bio je spot kojim je predsednik počeo on-line predizbornu kampanju Za našu decu. Scenografsko rešenje je sasvim blisko Matriksu. Aleksandar Vučić je sam, u svoj svojoj „omnipotenciji”, suočen sa mozaičkom strukturom zahvalnih apologeta iz različitih ciljnih grupa. Ono što ih spaja je aplauz koji traje, uslovljen rediteljskim migom, a ne prestaje voljno, prazni pogledi sledbenika ozračeni svešću o izabranosti, jer baš oni, tu, tamo i sada, učestvuju zajedno sa Njim u kreiranju „budućnosti Srbije” i modelovanju kolektivne svesti. Neka tumačenja uratka upućuju na prilično mučan utisak, da je, naime, reč o distopijskom šibicarenju: „Meni to bukvalno liči na šibicarenje. Šibicari skrivaju kuglicu ispod šibice, a tu su i oni koji glume slučajne prolaznike i učesnike u igri… To je ovo što nam se radi, to je jedna faza šibicarenja”, utisak je Gorana Markovića… „To je distopija, naučna fantastika ali u jeftinom izvođenju. Zanimljivo je što taj diktator u V for Vendeta ima tu iluziju popularnosti i podrške i to upravo preko tih ekrana”, utisak je Stevana Filipovića…
Među bliskim prijateljima, revolucionarima sa potvrđenim stažom iz devedesetih, bilo je onih koji su nakon gledanja predizbornog spota izgovorili da im je „ovo najteže palo”. Neki su iskoristili svoje dobro utemeljene odbrambene mehanizme i prizor doživeli kao farsu koja zavređuje samo smeh. Ili podsmeh. Ili i jedno i drugo. Kome je moguće, možda bi trebalo da posluša savet Žarka Trebješanina koji upućuje na povremenu apstinenciju i izolaciju „od takvih stvari”, jer je to nesumnjivo „vrlo zdravo”. Da je zaista moguće, najlagodnije bi bilo razdvojiti namere potiranja autonomije prirođenih nam mentalnih moći, onoga što zovemo ličnim i građanskim dostojanstvom i efekte režimskih demijurških zahvata. Pitanje koje se, u naziranju entropije autoritarnog režima u Srbiji, čini sasvim umesnim jeste upravo – šta sa dostojanstvom i gde je u međuvremenu nestalo?
U danima vanrednog stanja, kao stanja u kojem je borba protiv pandemije u Srbiji tekla paralelno sa urušavanjem građanskih prava, učinila mi se prikladnom i korisnom studija Saše Gajina Ljudska prava/pravno-sistemski okvir. I u njoj fusnota 185 koja upućuje na dokumenta o ljudskim pravima koja su nastala naposredno nakon okončanja krvavih sukoba i autoritarnih režima: ona iz Opšte deklaracije o pravima čoveka UN iz 1948 koja kažu: „Pošto je priznavanje urođenog dostojanstva i jednakih i neotuđivih prava svih članova ljudske porodice temelj slobode, pravde i mira u svetu; pošto je nepoštovanje i preziranje prava čoveka vodilo varvarskim postupcima koji su vređali savest čovečanstva, potvrđuje se da se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima; ili ona u članu 1. Povelje o osnovnim pravima Evropske unije u kojoj se navodi: „Ljudsko dostojanstvo je nepovredivo, ono mora biti poštovano i zaštićeno”; ili ona iz Ustava Južnoafričke Republike iz 1996. godine, nastalog nakon izlaska zemlje iz perioda aparthejda, u članu 10. a koja definišu da „svako poseduje urođeno dostojanstvo i pravo da se njegovo dostojanstvo poštuje i štiti”.
Izvan pravnih okvira i laički gledano, poslednjih osam godina u Srbiji nije dostojno biti građanin koji misli. I ako bismo ovu teskobnu agoniju iščitavanja potrage za izgubljenim dostojanstvom konvertovali u epistolarnu formu, ona bi, možda, mogla izgledati ovako: Nije dostojno, jer ste živote onih koji vam se nisu prodali pretvorili u preživljavanja. Nije dostojno jer ste nam razorili pravo na profesionalnost, jednako kao i pravo na privatnost. Nije dostojno jer ste počinili mentalno i svakovrsno nasilje nad građankama i građanima Srbije. Nije dostojno jer ste „odmetnike” od režima zatvarali, progonili, izlagali socijalnom i medijskom linču i ugrožavali im živote. Nije dostojno jer ste devastirali medijski i kulturni prostor. Naše pravo da znamo, prepoznamo i procenimo. Nije dostojno jer ste nas indukovali mržnjom. Nije dostojno jer ste nas naterali da se plašimo. Odmazde i kazne. Nije dostojno jer ste nam krivotvorili sećanja, produkovali lažnu istoriju, podržavali i institucionalizovali ratne zločince. Nije dostojno jer ste nas naterali da se stidimo. Onda kada smo ipak posustali. Nije dostojno jer ste nam polako ali sigurno oduzimali Smisao.
Nema, dakle, zaista ničeg dostojnog u vremenu diktature. Ali se iz ove nemoći, paradoksalno, gotovo uvek rodi nova moć onda kada se čini da je nemoguće i baš onda kada izgleda da je tišina postala kolektivni konsenzus a otpor utopijska zamisao… Baš onda ili baš uprkos. Kao dijalektički proces, nasuprot entropijskom…
Poslednjeg meseca vanrednog stanja gotovo svake večeri imala sam pomisao, sećanje. Sećanje potiče iz sredine devedesetih, smešteno je u uspomenu o jednom pozorišnom festivalu u Crnoj Gori a rečenica koja je preživela sve ono što je potom usledilo glasi: „Život bez ljubavi nema smisla”. La vida sin amor no tiene sentido naslov je izložbe katalonskog umetnika čije je ime Marsel Li Antunez Roka. Nekako, naporedo sa upamćenim naslovom njegove izložbe u moje večeri i dane uselila se i, ponekad tiha a ponekad prepuna sazvučja i buke, semantički srodna parafraza: Život bez dostojanstva nema smisla. I nekada to bude celoživotna misija, iskušenje ili iskustvo, a uvek zavisno od naše volje.
Učinimo, dakle, živote dostojnima. Onoliko koliko je u našim moćima. I zamislimo slobodu.
Tekst je preuzet sa sajta Novi Magazin
