Društvo čudnih vesnika

Dragana Petrov
Objavljeno 14.11.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Ovih smo dana, mada nismo hteli, slučajno u medijima podosta bizarnih vesti presreli. I to ne samo u tabloidima koji preovlađuju na domaćem terenu, a činjenično do istine ne drže, pa sablažnjavaju i čereče događaje, ljude i ideje, slaveći laž i manipulaciju. Bizaran je duh vremena koje trošimo, pod naletom prekomponovanja starih vrednosti, interesa i moći, ugiba se i medijski prostor, pa je sve teže probrati prave izvore informacija i dokopati se za početak autentičnih činjenica.

Vrli izvestioci, bilo da su izabrani i plaćeni da organizuju i usmere javni život i poslove, ili o ovome obaveste, ljuto biju po ovom „polju javnog i opšteg”, umnogome neprofesionalno i neviteški, ili u najmanju ruku šalju nerazumljive ako ne nerazumne poruke svojim podanicima.

Možda ste vi inteligentniji pa vam je u izjavi ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića, upitanog da komentariše prodaju PKB-a za upola manju cenu od tražene prošle godine, mada cena zemljišta na domaćem tržištu i dalje raste, sve jasno: „Nije ista vrednost poljoprivrednog zemljišta kada prodajete dva hektara i kada prodajete 200 hektara. Slažem se da kada su u pitanju dva hektara cena ne pada, ali za velike komplekse pada cena zato što nema zainteresovanih kupaca”. Ili izvešće (izvestioca i izumitelja vazduplohova, te ovlašćenog iščekivaoca rušenja zidova na trasi Koridora 10) direktora „Koridora Srbije” Zorana Babića „Vučić bolje zna o nama, nego mi o sebi”. Možda upit koji vam je odaslao prošlog meseca ministar zdravlja Zlatibor Lončar: „Šta bi bilo da pacijenti počnu da štrajkuju protiv lekara što štrajkuju zbog čega nemaju pravo na lečenje”?!! (preneto iz rubrike „Što zelenije, pliva”). A ko još pamti ili tek vaga izjave prošle (sem Istinomera, prim. aut.), kada je recimo potpredsednica Vlade Srbije i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović u novembru 2017. godine, na predstavljanju izveštaja Svetske banke o lakoći poslovanja za 2018. godinu, izjavila da se slaže sa premijerkom Brnabić da će Srbija sledeće godine biti među prvih 30 zemalja na Duing biznis listi. Slična očekivanja imao je i predsednik Republike Aleksandar Vučić kada je u julu ove godine rekao da nismo zadovoljni 42 mestom (zapravo smo bili 43.) i da „verujemo da ove godine možemo da idemo među prvih 30”. Koliko razumno ocenjujete ovaj ministarski tweet: „Ja živim 62 godine u gradu i možete misliti koliko ljudi znam. Na primer, sa mnom je pokojni Giška sedeo u učionici u klupi i šta sad, treba da se ubijem što je Giška bio što je bio”, odgovorio je ministar Šarčević na pitanje kako komentariše činjenicu da je sarađivao sa ljudima iz kriminalnog miljea. Apsolutni pobednik ovih čudnih narativa, koje ja ne uspevam da smisleno protumačim, stiže od prvog među državnim činovnicima, presednika Aleksandra Vučića koji povodom aktuelnih Briselskih sporazuma u pregovorima o Kosovu, zaumno metafizički reče: „Moramo da znamo o čemu pričamo. Ne možemo baš svi sve da dobijemo. To bi značilo da smo svi sve izgubili. Ne možemo ni svi sve da izgubimo. Najbolje je da svi izgubimo mnogo, da bismo ponešto dobili. Sve drugo katastrofa je za sve nas.” Pokušao je da mi ovo pojasni i sjajni Boris Dežulović u svom tekstu „Pihtijsko proročanstvo”, koji se duboko i posvećeno bavi ovom filisofijom, pa ipak ostade dilema: „Idemo redom: ‘Ne možemo baš svi sve da dobijemo.’ U srpskom jeziku ta sentenca zvuči razumno. Ne mogu, dabome, svi da dobiju sve: mogu Srbi, ali ne mogu sad svi. Jer šta? Kad neko nešto dobije, razornom srpskom logikom to znači da je neko to morao da izgubi. Ne može nešto da se dobije iz ništa, negde je to ‘nešto’ već bilo i neko ga je izgubio, neko je ostao bez nečega. Čisto matematički, da frtalj svih ljudi dobije polovinu, to bi značilo da su tri frtalja izgubila jednu trećinu. Da je, recimo, polovina ljudi dobila sve, to bi značilo da je druga polovina ostala bez ičega. Ergo, kad bismo svi dobili sve, ‘to bi’, čisto matematički, ‘značilo da smo svi sve izgubili’. Prosto kao Platonova metafizika.”

Poniženi i uvređeni

Kako i zašto je obeležavanje stogodišnjice od završetka Prvog svetskog rata ove godine u Parizu, kataklizmičkog sukoba u kome je Srbija izgubila 28 odsto stanovništva i u odnosu na broj stanovnika tragično na prvom mestu po broju postradalih, i iz koga je, razorene infrastrukture i materijalno devastirana ipak izašla na strani pobednika, donelo toliko jeda i poniženja, te gorak ukus uvređenosti njenim današnjim stanovnicima. Najpre upriličena domaća vojna vežba, bez planirane parade, jer je (po mnogima) naš „najstariji, najbolji i večiti” saveznik, Ruska Federacija, odnosno njen predsednik Putin, odustao od posete. Šta to bi? Onda u najmanju ruku nemaran, a zluradi bi rekli ponižavajući protokolarni treman za presednika Vučića, koji je on samo uvećao nemuštim objašnjenjima, do skaradnog fingiranja zamrznutog kadra na RTS kojim je on postavljen tamo gde bi mi svi voleli da sedi i gorepomenutog najboljeg, najvećeg i najnaklonjenijeg saveznika Putina koji se zdušno slika i ćereta i to ne na ruskom, sa Hašimom Tačijem. Pa stvarno, šta to bi? Jesu li anksiozni protokol majstori u Parizu imali jedinice iz istorije ili je vickasta gospđa Evropa rešila da svog ovdašnjeg pulena pripremi za zaslužen i trajni odmak od političke delatnosti, procenivši da zbog svoje političke prošlosti i nedopustivog razaranja demokratije u svojoj sadašnjosti, nije zaslužio da bude dostojan predstavnik slavne srpske golgote? Bavimo li se mi suviše emotivno ovom šaradom koja čitavom svojom koncepcijom ustvari verno beleži trenutni odnos snaga i političkih moći u novom veku, koje mi odbijamo da shvatimo??

 „Srbija je danas, sto godina od Velikog rata, u slobodnom padu. Te, 1918. godine, Srbija je bila ugledna država saveznica, s procentualno najvećim žrtvama, s izuzetnim pobedama na početku i na kraju rata, s gotovo neverovatnim povlačenjem preko Albanije. Uz to, to je bila država koja je krenula s velikim programom integracije južnoslovenskog prostora, koja je imala viziju ujedinjenja i relativno modernog državnog ustrojstva. Tokom 20. veka Srbija je od svega odustala – elita joj se stvara negativnom selekcijom. Ratovima devedesetih godina sasvim je uništila svoje pozicije i odlučila se za etničku državu koja još pokušava da makar malo proširi granice. To se zove istorijski debakl” – Dubravka Stojanović, istoričarka.

O kapetane! Moj kapetane!

Preplivani medijski prostor je iz informativnog mora izronio i jednu ne samo autentičnu, već i dobru najavu da se u jednom od preostalih bioskopa emituje sjajan film Pitera Vira iz 1989. godine, Društvo mrtvih pesnika (Dead Poets Society). Dragocenost ove objave višestruko je uvećana saznanjem da je poveliki kružok mojih mlađih fejsbučkih prijatelja rešio da film pogleda i preporuči. Bilo da su izabrali po preporuci ili darovitoj intelektualnoj intuiciji, kroz ovu duboku, nadahnutu i emotivnu naraciju provešće ih Robin Vilijams u ulozi profesora književnosti Džona Kitinga, i pokušati da im približi svet umetnosti, raspravu o autoritetu i nadasve, muke donošenja odluka, ali i preuzimanja odgovornosti, u svetu odraslih u koji neminovno stupaju. Nadam se da će ih ova filmska saga potstaći da poput mladih junaka iz filma shvate da se autoritet ne može nametnuti, on se zaslužuje, znanjem, dobrotom ali pre sveha srcem, i da će citiranu titulu „O Kapetane! Moj Kapetane” (iz pesme Volta Vitmana, koju je posvetio Abrahamu Linkolnu), dodeliti pravom mudracu, profesoru ili guruu, koji će im pomoći da postanu dobri ljudi.

Jedan od mojih Kapetana, u filmskom životu, ostaje profesor Kiting, čije su poetske propovedi ono što oblikuje „moju istinu i pravdu”:

„Popnite se na sto ispred sebe, i pogledajte svet iz drugog ugla, kao što je Henri Dejvid Toro mislio, kad je napisao ‘Univerzum je mudriji nego što naše oči to vide’”.

* „Carpe diem”.

* „Bez obzira na to šta vam drugi kažu, reči i ideje mogu da promene svet”.

* „Medicina, pravo, preduzetništvo i inženjering su plemenita znanja, neophoda za život. Ali poezija, lepota, romantika i ljubav, to je ono zbog čega živimo”.

* „Učinite svoje živote izuzetnim”.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)