Posle intrigantnog prebiranja ovih filmskih prikaza i filozofsko-socioloških začkoljica, sem po prokaženom osećaju, ostao je utisak, kao Geteov junak u zatočenju gorke istine, da i pored sve filozofije, nauke, medicine, umetnosti, pa i mistike i ezoterije ostadosmo (većinom) na onome što smo i sami umislili da znamo ili ne, o svetu i istinama koje nam pritiskaju dušu, i neumitno troše telo.
Šta vam je na duši to samo vi znate , a i koliko će telo to da izdrži, to ono samo presuđuje.
O čudnovatoj duši i krhkom telu
Čemu god se priklonili Platonovoj idealnoj i večito tumarajućoj duši u nebitnoj oblandi telesnog, ili Aristotelovoj samorazvijajućoj i pametnoj duši, kojoj međutim ništa ne vredi ako prvo ne nahrani telo, pa eventualno i sebe, kod ovih promišljanja najbolje je da uzmete sem ove zdravo važne i verifikovane filosofije, i neiskvarenu, i „dobru” nauku, jer pseudo učenje, i kod religioznog pogleda na svet, ovu dragocenu simbiozu u razmatranju naprosto onemogućava.Verovatno vas, ipak, ništa neće bolje naterati toliko da se zamislite i preispitate kao dobri prilozi o tome koliko je ovaj naš mozak, ta najkompleksnija, najveličanstvenija, i možda najmisterioznija stvar za koju znamo u celom univerzumu(!)… bušnija od švajcarskog sira kada se radi o greškama i falinkama koje su ugrađene u njega. Zato budite skeptični(ji), narode.
„Β 67 – Nema, dakle, ničega što bi bilo vrednije izbora od razboritosti, za koju kažemo da je sposobnost onoga što je u nama najvaljanije, ako se jedno (duševno) stanje uspoređuje s drugim. Spoznajni je dio, bilo uzet odjelito bilo zajedno s drugima, bolji od sve (ostale) duše, a njegova je vrlina znanje.” – Aristotel, O duši
Lom u duši
Ima tome, sad već dva izborna ciklusa, kako sam usled očevidnih pukotina na sopstvenom duševno-telesnom habitusu, ozbiljnije ovo počela da preispitujem uz stručno oko verifikovanog doktora „za dušu”. Ruku na srce, pre svega izabranog zbog procene da je sposoban za naučnu (distanciranu, ali racionalnu) analizu, ali i dobar filozofsko intelektualni „small talk”, te nekako STVARNO smiren i gotovo „cool”. Sve smo mi to zajedno iskenirali, i došli do zaključka da je glavni problem u gotovo opsesivnoj potrebi moje duševne mane, da se hrani prvenstveno i pogubno, uočenim nepočinstvima i nepravdama bližeg i daljeg okruženja, i da to nekako trajno i zavisnički postaje jedini pokret i disanje, a to tako ne može dugo. Jer, ove napukline prerastaju u raselinu, i onda u totalni lom! Ispada da je zeznuto ako ti, naročito bliža okolina, dnevno i neprestano daje podstrek i radi na ovom tektonskom urušavanju, ali, sad ide verovatno uobičajeno u svim tim terapijskim slučajevima (nema sumnje da to pod obavezno usreći i one koje je dopao duhovnik, ili privatni vrač): život je lep, ima dobrih stvari, ima dobrih ljudi, sunce sija, cveće nešto, ptice, radost življenja itd, itd… I taman da se priklonim ovakvom načinu isceljenja, kad kao u kabareu „Apsurdus”, iz kože promatrača doživim pravi pravcati nervni i duševni lom izabranog gurua. Uprkos cveću, suncu i ostalim radostima, ove životne koje svaki dan moramo da odrobijamo, do loma duše dovedu najpre one koji je uopšte imaju.
I kad bolje preberete stvari, činjenica da u sredini koja bespomučno urušava moralni kodeks i gubu fundus pravilnog vrednosnog odabira, gde se na početku 21. veka raspravlja da li je zemlja ravna ploča, gde izbija epidemija zarazne bolesti (iskorenjene u prošlom veku) jer vam paraiscelitelji preuzimaju ulogu učitelja i svetitelja, gde dušu dajete „turbo folku”, a telo i um predajete u službu ĐIDIJAMA (obešenjak, siledžija, nasilnik (tur.), kod Srba može da bude i junak, delija, zanesenjak koji izaziva divljenje), gde vam je politički domet da stvarate stranku pod otvorenim nazivom i nesuvislim vrednostima druge države, činjenica da „doktori za dušu” doživljavaju nervni slom, ostaje kao redak znak normalnog.
Umesto dobrog zaključka
I sad, čuveno pitanje „Šta da se radi?”
Možda inspirativan rukopis:
„Idem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, iz zemlje u kojoj je prognano, uništeno, izbrisano sve što je takozvanom čeveku duha ikad pružalo zadovoljstvo, a ako ne zadovoljstvo, onda bar mogućnost da sledi svoju egzistenciju, iz zemlje u kojoj izgleda vlada još samo najprimitivniji od svih nagona, onaj za održanjem, i u kojoj se i najmanji zahtev takozvanog čoveka duha u začetku guši. U kojoj korumpirana država i isto tako korumpirana Crkva zajedno vuku onaj beskrajan konopac koji su pre više vekova s najvećom bezobzirnošću i u isto vreme sasvim prećutno obavili oko vrata tog slepog i odista glupog naroda koji su njegovi vladari zbilja zatočili u njegovoj gluposti. U kojoj se istina gazi, a laž sa svih zvaničnih mesta uzdiže kao jedino moguće sredstvo za sve ciljeve.
Napuštam zemlju, rekao sam sebi, sedeći u tvrdoj fotelji, u kojoj se istina ne shvata ili sasvim jednostavno ne prihvata, i gde je njena oprečnost jedina valuta. Napuštam zemlju u kojoj je Crkva dvolična i u kojoj socijalizam koji je zavladao izrabljuje, a umetnost govori ono što je po njihovoj volji.
Napuštam zemlju u kojoj narod, vičan stupidnosti, dozvoljava da mu crkva zapuši uši, a država usta, i u kojoj sve što je meni sveto vekovima završava u vladarskim kantama za đubre.” – Tomas Bernhard, Ako Odem
Ili zanimljiva pesma – P. J. Harvey (koju je komponovala zajedno sa filmskim kompozitorom Herijem Eskotom, za film „Dark River”), a koju muzički znalci opisuju kao lepost uz koju možete da zaboravite na svoje fizičko telo!! Pa hajde da proverimo:
