Srećo, ime ti je Danska

Objavljeno 02.11.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

I ’Ladno

Razvlačila sam se prvog jutra u Kopenhagenu. Uz šolju umirujućeg čaja od ruže, lavande i zove, odlagala sam obilazak grada, bacajući pogled kroz prozor, u nadi da je kiša stala. Krenula sam kada je tako delovalo.

Dve-tri nedelje ranije, otvorena je nova, treća linija metroa u prestonici Danske. Jedna od stanica je bila u neposrednoj blizini stana koji je moj drug iznajmljivao. Na metro nema potrebe trčati – čak i da ti umakne, sledeći stiže za tri minuta. Ubrzo sam se našla na kružnom Kraljevom trgu, gde sam bacila pogled na aktivistički oslikane drvene jelkice, pre no što sam se zaputila u srž ovog grada.

Šetala sam uličicama koje su opasivale otmene zgrade pastelnih fasada. Prateći note orgulja, stigla sam do Crkve Svetog Duha, jedne od najstarijih u gradu, u kojoj je uskoro počinjala muzička molitva i ostala na službi. Otkrivala sam mesta nepoznata mom drugu, kao što je palata Charlottenborg, ali i poslušala njegovu preporuku – najviše sam uživala u Kraljevom parku. Osim još jedne palate (Rosenborg), ovu oazu karakterišu brojne statue, pa je bronzani Hans Kristijan Andersen iskoristio priliku da me podseti na Ružno pače, bajku mog života. Najlepši mi je, ipak, bio jedan zavučeni ćošak; bajkovito drveno igralište. U njemu su plavokosa devojčica i njen tata jahali zmaja, a meni je bilo toplije dok sam gledala kako deca još uvek umeju da maštaju i kako su im ovde roditelji posvećeni.

Kraljev park je bio jedna od dve destinacije koje sam danas želela da vidim. Druga je bila moja omiljena prodavnica tričarija, Flying Tiger. Obradovala sam sebe blesavim stvarima, poput hanzaplasta u obliku srca, i kupila originalnije suvenire od onih koji se obično obraduju prijatelji i porodica. U poslednje vreme sa putovanja, osim neizostavnog čaja, donosim začine, pa sam tako proširila ponudu svog špajza kardamonom, lavandom i čurukotom.

Ručala sam u gradu, uzela neke namirnice da dopunim frižider i vratila se u stan, da dremnem pre nastavka avanture. Dok sam tonula u san, prvi put sam u životu pomislila kako sam u najboljim godinama. Cenim svoju mladost, ali i koristim iskustvo koje se taložilo nakon odluka koje sam donosila. I uživam u slobodi da radim šta želim i kažem ono što mislim.

Dva sata kasnije, pitala sam radnika metroa kako da stignem do obližnjeg Zoološkog muzeja. Uključio je navigaciju u telefonu, govoreći da nije odavde; živi 30-ak kilometara od Kopenhagena. Kada sam se nasmejala i rekla da tek ja nisam, jer sam iz Srbije, saznala sam da razgovaram sa sunarodnikom koji je emigrirao pre 28 godina. Uz njegovu pomoć, pronašla sam muzej, a odatle produžila do fakulteta na kojem mi radi drug. Obišla sam štandove sa pečurkama i mravima i zavirila u akavarijum sa morskim bićima, pa smo krenuli u Noć kulture.

Uz bedž kao ulaznicu, otkrivala sam domaće impresioniste u Nacionalnoj galeriji Danske i zamislila se nad nekim savremenim postavkama, kao što je sablasna bolnička soba. Nakon što smo zavirili u svako umetničko delo, produžili smo u Nacionalni muzej Danske. Aktuelna je bila izložba o vikinzima i rekonstrukcija njihovih lica, ali smo pogledali i etnološke postavke odeće i predmeta iz zemalja širom sveta. Najzanimljivija mi je bila krznena odeća sa Grenlanda – vetar i kiša su mi se utisnuli u kosti i jedva sam čekala da se zagrejem ispod guščjeg jorgana.

II Ali

Nakon doručka i moje blage nervoze što još nismo krenuli, subota je mogla da počne. Tvrđava u obliku zvezde, Kastellet, bila je naša prva stanica. Kružili smo oko nje i divili se veličanstvenoj transformaciji koju jesen donosi prirodi, pa ušli u gotičku anglikansku crkvu Svetog Albana. Tamo su nam uručili plastificiran istorijat ove sakralne građevine na srpsko-hrvatskom jeziku; ekonomistkinja u meni se divila načinu da povećaju iznos donacija od strane turista-prolaznika. Ostavili smo par kruna, novčića sa rupom, i produžili do statue Male sirene koja je, naravno, na obali mora. Baš je mala.

Kartica za javni prevoz važi i na brodu, te smo iskoristili priliku da vidimo Kopenhagen sa mora. Posle desetak minuta smo bili na drugoj obali i po blagoj kiši se uputili ka Kristijaniji, alternativnoj tački na mapi ovog grada. Zanimljivo je zakoračiti u samoproglašenu hipi republiku u sred jedne skockane kraljevine. Tamo sam našla i jednog od nekoliko ekoloških džinova, napravljenih od recikliranog drveta i sakrivenih po šumama i parkovima danske prestonice.

Ručali smo smørrebrød, otvorene sendviče od ražanog hleba. Naručili smo sve četiri ponuđene vrste u restoranu koji je delovao obećavajuće i nazdravili vodom života. Uskoro smo uživali u spojevima avokada, račića, govedine i ribe list sa povrćem u uobičajenom ili meni nepoznatom obliku, kao što je ukiseljeni ili sušeni crni luk. Ovo povrće baš vole na severu.

A, onda je na red stigao Tivoli – po starosti drugi zabavni park na svetu. Park je bio dekorisan u skladu sa Noći veštica koja se plibližavala; svuda su visili duhovi, razvlačila se paučina ili su se kezile bundeve. Šetali smo između porodica, divili se ukrasima i rešili da pojedemo nešto slatko. Cela Danska miriše na kolače – svetogrđe bi bilo da nismo obradovali nepca puterom koji obilno koriste. Tart od limuna bio je lepši od onog sa pekan orahom, a probali smo i kolač od kromira. Već umorni, pozdravili smo se sa Tivolijem i bacili u potragu za čajem koji me je juče oduševio. Nismo ga našli.

Pred večeru mi je drug otkrio Đenara Kontalda, učitelja Džejmija Olivera, i spremio nam špagete po jednom od njegovih recepata. Popustio je pred mojim treptanjem i zamenio tunjevinu račićima, a ja sam bila iznenađena kako se sa malo sastojaka može zgotoviti sjajan obrok. Subotu smo završili Mario Kartom – naučila sam da driftujem i pobedila. Baš mu se spavalo.

III Standard

Ustala sam prva, pa sam rešila da probudim druga kafom i toplim doručkom. I današnji dan je bio ambiciozno isplaniran; bila nam je potrebna snaga koju donose proteini. Rešili smo da nedelju provedemo van užurbanog Kopenhagena. Brzi voz nas je za pola sata odveo u Klampenborg, severno predgrađe i pravi raj.

Susret sa morem je uvek poseban trenutak; otvorena pučina u isto vreme budi detinju radost i ogromno strahopoštovanje. Skupljala sam ljušture školjki i rakova, kako bi me miris morske soli zavučen u njih podsećao na najsrećniji trenutak ovog putovanja – ulazak u more. Samo sam izula zimske cipele i zakoračila. Isprva mi nije bilo hladno, ali su posle par sekundi moji nožni prsti počeli da trnu.Ubrzo sam trčala po plaži kako bih zagrejala stopala, a onda pažljivo sa njih uklonila svako zrnce peska, kako me ne bi žuljalo u šetnji koja je usledila.

Dyrehaven, park jelena, upravo je ono što mu ime kaže – travnato prostranstvo u kojem žive i uživaju jeleni. Danci šetajući, vozeći biciklove i jašući konje prolaze pored ne obraćajući pažnju na njih, ali su mene fascinirali. Na ulazu u šumu nalazila se tabla sa natpisom da je u toku sezona parenja i molili se posetioci da ih ne uznemiravaju, kako naredne godine ne bi bilo manje mladunaca. Užinali smo ispred lovačkog doma Hermitage, gledajući more koje se presijavalo i veliko krdo jelena koji su rešili da protegnu papke.

Sećate se da je Tivoli drugi najstariji zabavni park na svetu? E pa, Bakken je onaj stariji. I u njemu smo potpuno podetinjili. Pedalali smo u ogromnom labudu iznad jezerca, vozili se na drvenom rolerkosteru, pokušavali da ubacimo krpene lopte u razjapljena usta životinja na zidu i, za finale, saznali svoju sudbinu od elektronskog čitača dlana. Grejući se uz tople napitke i slatkiše, uštipke od jabuka i kolač sa šargarepom, poredili smo utiske sa jučerašnjim. Danas je gužva bila manja nego u komercijalizovanom Tivoliju, a i Bakken mnogo autentičnije deluje.Više mi se dopao. U povratku nas je, naravno, uhvatio pljusak.

Žablje batake, kao svoje omiljeno jelo, uvek izvlačim iz rukava kada se priča o čudnoj hrani. Upravo tako sam saznala da ih jedan od cimera mog druga ima u zamrzivaču i dobila priliku da uživam u njihovom ukusu poslednje noći u Kopenhagenu. Pohovali smo ih i umakali u salatu od cvekle i kiselih krastavaca na bazi majoneza. Svakog dana provedenog ovde bih pomislila kako je, iako je to delovalo neostvarivo, bolji od prethodnog. Svake večeri sam se pitala kako je moguće da sam toliko srećna.

Uz poklone za one kojima želim da donesem delić Danske i mnogo više onih kupljenih najbitnijoj osobi u životu – meni samoj, spakovala sam i čuveni čaj – drug je odlučio da mi ga pokloni. Vidiš da solo putovanja nisu tako loša, rekao je. Kroz misli su mi protrčali jeleni, zavrteo se ringišpil, poleteo avion kojim prvi put putujem sama, zatalasalo se more i zamirisao kardamon. Nisu, odgovorila sam uz osmeh.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Srećo, ime ti je Danska

  1. Tihomir

    novembar 2nd, 2019

    Odličan tekst. Iako si pisala šta smo radili svakog dana, nije predugačak. Jako mi je drago da si uživala u Danskoj. Jeste, sada smo u najboljim godinama. 🙂
    Pozdrav iz Kopenhagena.
    Tihomir

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)