Priča o čoveku koji je likvidirao stid

Šćepan Visoki je odlučio da umre. Ponovo. Samo, za razliku od nekoliko desetina prethodnih najava, ovog puta stvarno jer – da nije tako – ne bi on ni pozivao svoje protivnike da ga ubiju. Ne, zaista, pa ko bi normalan to radio ako ne misli ozbiljno? Običan čovek obično umire samo jednom, najčešće bez neke jako izražene želje da napusti ovaj svet, a naročito ne da na taj „put” pođe na nasilan način, tako što bi bio ubijen. Ali to važi za obične ljude, a naš junak je sve drugo samo ne običan. Naš je Šćepan krajnje neobičan, toliko da je to odavno postalo baš upadljivo.

U nekoj drugoj zemlji, bio bi službenik, „mastiljara”, neki „referent za nešto” ili tome slično; u slobodno vreme vikend-ratnik, a svakodnevno, pred ogledalom u kupatilu ili u spavaćoj sobi, držao bi vatrene govore, oblizivao usne, „pumpao” mlohave bicepse i naglas maštao o sebi kao vođi neke grupe „nestašnih dečaka čiji su nervi slabi a pesnice jake”.

„Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka”, napisao je pesnik davno pre rođenja Šćepana Visokog. Da je kojim slučajem pesnik njegov savremenik, i da žive u istoj državi, sigurno ne bi mogao bez ozbiljnih posledica da napiše stih koji kaže: „Čast i bruka žive dovijeka”; onaj deo u kome kaže: „Svak je rođen da po jednom umre” nikako mu ne bi ni pao na pamet, jer bi poznavao Šćepana Visokog – čoveka koji umire po sopstvenoj želji i potrebi, onda kad hoće, i koliko puta hoće. I vaskrsava iskjučivo po sostvenoj volji, kad mu tako dođe.

Šćepan Visoki – od milošte zvani Sćepo – ponekad je bio besan na sebe jer je propustio priliku da junački pogine tokom svih onih ratova poslednje decenije prošlog veka, u kojima njegova država zvanično nije učestvovala, ali mnogi njeni građani jesu. On je sebe uvek video kao jako velikog i sasvim posebnog pripadnika svoga roda, i smatrao je da bi mu za biografiju dobro došao podatak da je na bojnom polju pao za otadžbinu. Onda je ipak malo bolje razmislio i shvatio da otadžbini može više da pomogne ako pogibiju preporuči i prepusti drugima, pa se, posle toga, maksimalno posveti sebi – a otadžbini ako baš se mora.

Svašta je naš Šćepo radio: lagao, obmanjivao, zloupotrebljavao poverenje siromašnih i nemoćnih, podmetao tuđe glave tamo gde neki ne bi ni taštine noge, ali rezultati nisu bili skroz onakvi kakvim ih je zamišljao i kakve je želeo.

Nešto ga je kočilo, kvarilo sliku koju je sa toliko napora i odricanja gradio; nedostajao je taj neki tajni sastojak – čudesni „začin” koji bi situaciju preokrenuo i podigao na viši nivo.

Šćepan Visoki je čovek čija izgovorena reč i javno dato obećanje imaju rok trajanja koliko i kockica leda ubačena u vrelu vodu; sa moralom je odavno bio na „ratnoj nozi”, a veza sa osećanjem stida mu je, zajedno sa pupčanom vrpcom, presečena još na rođenju. Ako bi se, u retkim prilikama doduše, u njemu javili najminimalniji tragovi stida, on ih je svojeručno likvidirao, bez milosti.

Opremljen takvim „kvalitetima”, odlučno je krenuo u „Majku svih bitaka” onu iz koje će on – Šćepan – izaći „sa štitom ili na njemu”.

Naš Šćepo – opsednut idejom da ga istorija zapamti kao najvećeg u svakom smislu, iz nekog razloga dolazi do zaključka da ga do tog cilja vodi samo jedan put; da ga samo mučenička smrt može odvesti dalje od istorijskog smetlišta koje je, po svemu što čini, pošteno zaslužio.

Možda mu ta ideja i ne bi pala na pamet da nije imao opsesivnu potrebu da svakodnevno radi istraživanja o tome kako ga podanici vide, i koliko ga vole. Odatle do moguće tragedije nije bilo daleko.

Šćepan Visoki se budi umoran, pruža ruku i sa noćnog stočića uzima naočare i papire na kojima su rezultati najnovijeg istraživanja javnog mnjenja koje je batler tu ostavio par trenutaka pre nego što ga je probudio. Čita, i ne veruje svojim inače svevidećim i sveprisutnim očima. Rezultati su loši. Ma ne da su loši – užasni su; jezivi za njega i „njegove”. Poverenje podanika u njegovo rukovođenje je ozbilno poljuljano. Neki se i bune, i to ne u svoja četiri zida već javno – na ulicama.

Shvata da se protiv tako izmenjene situacije mora boriti „naprednjačkije” nego do sad. Kozmetičke promene više nisu bile dovoljne. Skoro sve velike reči su odavno bile potrošene. Pojavljivanje iz frižidera ni njegovi „apostoli” više ne shvataju kao genijalni štos, već kao nepotrebnu provokaciju širokih narodnih masa.

Što je najgore, više nije pomagalo ni svakodnevno pričanje bajki o velikom privrednom rastu koji je bio primetan koliko i muškost kod stogodišnjaka; gradnja železničkih pruga se pokazala kao kontraproduktivna – naočito kada je u pitanju ona izgrađena od Prestonice do najvećeg grada u ravnici jer su njom, put Prestonice, sad stizale neke nezahvalne bundžije i demonstranti.

Nadu je dugo polagao u gradnju auto-puteva, jer narod pamti ko je te puteve gradio, odnosno pamti u vreme čije vladavine su se gradili. Stalno mu je u glavi odzvanjalo ono što je slušao decenijama: „Ovaj put je građen u Jožino vreme” ili „Ovaj most je Joža gradio”, pa i ono da su i stadioni građeni u to isto – Jožino vreme. A kad neko kaže „Joža” onda se uvek i nepogrešivo zna o kome se zapravo radi. Nema šanse da dođe do zabune. I to ga je u isto vreme nerviralo, ali i podsticalo.

Mislio je: „Kad jednog dana dođem na vlast, a doći su sigurno jer je ovo jedina zemlja u kojoj je to moguće, i ja ću da gradim puteve, mostove pruge a naročito stadione. I sve to što izgradim pamtiće se kao nešto izgrađeno u vreme Šćepana Visokog”.

I radio je i gradio ali se ni to nije baš najbolje primalo u narodu. Čak i kada bi neko rekao: „Sve je ovo naš Šćepo izgradio” odmah bi se javljali drugi koji bi ljutito dobacivali: „Gradio jeste, ali našim parama, po višestruko uvećanim cenama, da njegovi pajtosi zarade što više”.

Takve situacije je Šćepan Visoki „peglao” na jednostavan način: Kad god bi ga neko optužio za loš rad, samovolju, bahatost i kršenje Ustava on bi odgovarao kontraoptužbama da „takvi žele njegovu smrt”.

U tu svrhu bi se, u specijalnim televizijskim emisijama, gledaocima otkrivali ničim dokazani, bezbrojni, neizvršeni, pa samim tim i neuspešni pokušaji atentata koje su – gle čuda – pokušali da izvrše vlastima nepoznati izvođači atentatorskih radova.

To što atentata uopšte nije bilo, i što atentatori nikada nisu otkriveni, „nadležne za istinu” nikada nije sprečavalo da javnosti otkriju „organizatore”, a to su – kao po pravilu – uvek bili oni koji u vođi nisu videli boga, ili oni koji ga više za boga nisu priznavali.

Ali, kako to u životu često biva, javnost se polako privikavala i konačno postala neosetljiva na tu vrstu podvala.

Zato je u inat svima rešio da konačno i definitivno pogine, ali ne kao tamo neki, već kao pravi nacionalni heroj, na „bojnom polju”, u sukobu sa groznim „stojišama” – tim najvećim krvnicima ako izuzmemo one viševekovne, pridošle u 14. veku iz dalekih prostranstava Male Azije.

To svakako moraju biti baš stojiše, jer oni drugi ne dolaze u obzir posle onakvog Šćepanovog TV divljenja njihovom – pre više vekova, u slavnom boju, „od učkura, do bijela grla” proburaženom caru. A i kako bi to pravdao kad se sa njihovim sadašnim vođom čuje i viđa češće nego sa sopstvenom ženom.

„Joj stojiše… kukala vam majka! Gde ste na mene i familiju mi krenuli, kad znate kavi smo borci! Sećate se kako smo se i onda protiv vas borili?”, uzvikivao je razjaren pred ogledalom.

Istorija, doduše, nije zabeležila da se bilo ko iz te familije ikada borio protiv stojiša, osim ako se borbom ne smatra ono – činjenicama nedokazano – „uspešno izvedeno babino bekstvo pred nekim raspomamljenim ali neidentifikovanim stojišom i njegovim nožem”.

O tom, zamalo tragičnom „događaju” je, više nego nadahnuto, besedio onaj koji zbog prenosa pozajmljenog tetkinog novca za kupovinu stana, državne granice velike a hladne zemlje u kojoj caruju „grtal’ce”, prelazio češće nego los u sezoni parenja.

„Da je stojiša stig’o Šćepanovu babu, Šćepana Visokog danas ne bi ni bilo!”, dreknuo je sa TV ekrana taj, sada već bivši glavnokomandujući Ministarstva za red, mir i očuvanje sistema, koga su službenici ministarstva nekako trpeli, ali službeni psi za otkrivanje narkotika nisu, i tako za sva vremena, građane bacio u razmišljanje na temu: šta bi bilo kad bi bilo?

Šta na sve to kažu građani – silom prilika podanici Šćepana Visokog?

Podeljeni po pitanjima života, građani nisu drugačiji ni kada je u pitanju smrt.

Verovatno niko od Šćepana Visokog ne očekuje da umre za narod i državu.

Neki od Šćepana Visokog očekuju da živi za narod i državu.

Ne manjka ni onih koji od Šćepana očekuju da, po običaju, nastavi živi za sebe; za promenu počne to da radi i za svoju decu; a da se prema narodu i državi ponaša kao da je – ne daj bože – mrtav.