Napredujemo

Gojko Opačić
Objavljeno 13.06.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Zlatno pravilo morala je temeljno etičko načelo koje propisuje sledeće:

  • Čini drugima što želiš sebi (pozitivna forma)
  • Ne čini drugima što ne želiš sebi (negativna forma, poznata kao srebrno pravilo)

Univerzalnost zlatnog pravila se ogleda u tome što propisuje jednako odnošenje prema svim ljudima, a ne samo prema pripadnicima svoje grupe. Tokom istorije, mnogi filozofi i verske vođe su isticali razne vidove ovog univerzalnog moralnog načela kao poželjan odnos u ljudskoj zajednici. Zlatno pravilo propisuje da ljudima činimo ono što bismo želeli da oni nama čine, bez obzira na to šta nam oni zaista čine.

Napredujemo. Više niko, dobro, još uvek po neko, ne puši u radnjama, javnim prevozima, dok čeka u redu za neki šalter, u čekaonici ambulante ili bolnice, a, sve smo to radili do pre samo 20-25 godina. Više niko u kafiću ne gricka suncokret i semenke i pljucka po podu, dobro, još uvek po neko, u toaletima ima toalet papira i dupe se više ne briše vratima, dobro, još uvek to po neko radi, sada tamo uglavnom miriše i izgleda čisto, a, do pre samo dvadesetak godina prljavštine je bilo na sve strane. Više niko u kafani ili kafiću, kada mu konobar otvori pivo ne prospe malo po podu, jer gore se skuplja kiselina i prljav je grlić. Više niko ne lomi čaše dlanovima. U stvari, uopšte, vrlo retko se razbijaju čaše po kafanama, u kafićima uopšte. To se radilo do pre samo 25-30 godina. Na ulicama manje se duva nos jednom nozdrvom začepljenom, da slinac iz druge svom snagom izleti, pa se prst obriše o zid. Manje se pljuje po ulici. Manje se viče, manje se dobacuje i zviždi za devojkama po ulici , dobro, još uvek to po neko radi. To se sve masovno radilo do pre samo 20-25 godina. Manje i tiše se priča za vreme koncerta, pozorišne i bioskopske predstave. Niko više ne dobacuje pošalice i glasno podriguje za vreme predstava. U stanovima se muzika sluša malo tiše. Manje se lome klupe, kante za otpatke, manje se razbijaju bandere i izlozi. Manje se lome poštanski sandučići, manje se pale interfoni. Manje se baca đubre van kante za đubre, manje se baca đubre kroz prozor i preko terase, manje se ostavlja đubre po liftovima, hodnicima i ulazima. Dobro, još uvek to sve po neko radi. Ali, sve se to masovno radilo do pre samo 20-25 godina.

Napredujemo. Postajemo svesniji da živimo u zajednici, a, ne sami na pustom ostrvu. Postajemo svesniji da je dobro i za nas, biti dobar, pošten i kulturan, jer će onda i drugi biti takvi prema nama. Postajemo svesniji da naš mali zabran nije više samo naš stan, kuća, okućnica, auto… Naša je i ulica, trg, park… Ali, još uvek ne shvatamo da je i naselje, selo, grad, država, naše. Dobro, ne svi. Jedino u čemu još uvek stojimo u mestu već više od sto godina, s kratkim trenutkom od 30-35 godina kada se vodilo računa o državi i građanima, to je naš odnos prema vlasti i vlasti prema nama. Još uvek se ne shvata da su „oni izabrani” naši, a i ti „oni” kada su izabrani, ne shvataju da su „oni” zapravo  „mi”. Dobro, za one osnovne stvari u shvatanju i ponašanju nam je trebalo jedno 20, 30, 50 godina da se promenimo na bolje. Koliko će nam još trebati vremena za najvažnije, valjda ćemo videti.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)