Tema je brzina življenja, teško podnošljivo ubrzanje kojem smo izloženi već skoro četvrt veka. Ta brzina kojom ulazimo u životne krivine melje nas i mrvi stvarajući od nas jednu amorfnu masu podložnu raznim uticajima. Najviše je to politika, a u velikoj meri i ekonomija sa ciljem lakšeg plasmana neke robe na tržište u procesu osvajanja.
Da li nam je baš potrebna ta brzina? To je pitanje koje treba postaviti ne samo kreatorima „ubrzanja”, ne samo konzumentima novih informacionih tehnologija koje optužuju za te promene, nego i običnim građanima koji na svojoj grbači osećaju teret ovog ubrzanja. Već je poznato ko bi kako odgovorio na pitanje, pa je tumačenje tih verovatnih odgovora nepotrebno. Treba se posvetiti pitanjima, jer je u njihovom karakteru, načinu na koji se postavlja i prostoru koji se ostavlja za eventualne polemike, zapravo i odgovor i tumačenje.
Živimo brzo, žurimo u budućnost. Ono brže – jače – bolje već je zaboravljena mantra, to je kao neki cilj. Pri tom se lišavamo dobrog dela svog života, štedimo, čerupaju nas na svakom koraku, ponižavaju i omalovažavaju. Kažu: ne znamo, ne umemo, lenji smo, nedisciplinovani i svašta još, pa onda treba da nas podučavaju oni koji znaju kako, ali nemaju pojma ko smo mi i šta smo. Ono što želimo da postignemo imitirajući druge narode i države, oni su dostigli i bez tehnoloških ubrzanja i bez odricanja i štednje. Pa kako to? Lako, nisu uništavali svoju „supstancu” i resurse što smo mi u poslednjih sto godina obilno rasipali, a sad ih poklanjamo.
Šta smo za uzvrat dobili, šta smo dobili tim ubrzanjem? Gotovo ništa ili ništa bez čega nismo mogli. Dobili smo super brze i moćne kompjutere, a ozbiljne računske operacije i poslove (na primer: sa bazama podataka i sl.) mogli smo da obavljamo i sa mnogo slabijim računarima što ne znači manje kvalitetnim, jer dobar deo performansi kompjutera koristi se za sadržaje koji nemaju veze sa radnim operacijama. Izuzetak su kompjuteri za specijalne namene, grafiku, film, simulaciju i slično.
Internet, mobilni telefoni i ostali uređaji koji nam omogućavaju brzu razmenu velikog broja podataka jesu prava čuda moderne tehnologije, ali je već sada jasno da su štete od preterane upotrebe i zloupotrebe daleko nadmašile korist. Da li nam je zaista potrebna ta količina raznovrsnih informacija kojima možemo raspolagati zahvaljujući najnovijim komunikacionim tehnologijama? Ne znam da li postoji statistika te vrste ali gotovo je sugurno da se vrlo malo opcija nije moglo obaviti postojećim aparatima druge vrste. Na primer: vrlo mali broj fotografija koji se napravi telefonom moglo bi da zadovolji kriterijume uspešnosti i uporediti sa fotografijom načinjenom foto-aparatom sa klasičnim objektivom i bez napredne elektronike. O ceni i da ne govorimo. Kao dopuna ovom primeru postavljam pitanje: Šta ljudi zapravo rade sa ogromnim brojem fotografija rutinski načinjenih mobilnim telefonom? Pa ništa, pogledaju ih, neke možda postave na Instagram ili na Fejsbuk, sutradan mreža to „pojede”, oni ih ili zaborave ili izbrišu. Malo ko ih izrađuje ili štampa da ostanu u nekom albumu kao uspomena. I, gde si bio – nigde, šta si radio – ništa!
TV: dobili smo 100, 200, 300 novih TV kanala. I? Kada ćemo to da gledamo? I šta ćemo da gledamo? Predizborne kampanje, Parove, Farme, silikonizirane pevaljke, turske i ostale serije i reklame… reklame… reklame… reklame… Vredi li to tog vremena? Baš bi me zanimalo za kojim izgubljenim vremenom bi danas tragao Marsel Prust?
Kada sam stigao do Prusta mora se pomenuti i šta smo izgubili u ovoj brzini. Eto, izgubili smo Prusta i skoro sve njegove kolege. Izgubili smo knjige! Prestali smo da čitamo. Ni za ovo ne postoji statistika, a ona iz biblioteka o broju izdatih knjiga ne prikazuje podatak o stvarnom broju pročitanih knjiga i broju čitalaca. Jer biblioteke imaju manje-više zatvoren krug korisnika koji se retko i neznatno proširuje i da nije školske lektire ko zna koliko bi ljudi ulazilo u biblioteke zbog neke knjige koju bi zaista želeo da pročita, čast izuzecima. Pišem o iskustvu sa seoskih područja, naravno da je u gradovima slika malo drugačija i povoljnija između ostalog što gradske biblioteke imaju malo širi spektar usluga i atraktivniju ponudu knjiga. Gde god i kako god da analiziramo, interesovanje za štampane sadržaje je u padu. To se odnosi i na novine pa imamo drastičan pad tiraža, ali je važnije što je kvalitet katastrofalno nazaduje. To sve jeste svetski proces, nema kontinenta-države-naroda koji ne trpe iste promene, ali kod nas je sve dodatno uprljano politikom što u velikoj meri remeti odnose u društvu sa tendencijom podele po raznim šavovima: nacionalnim i verskim, klasnim i statusnim, polnim, političkim itd… naše društvo je puno tih suprotnosti.
U toj brzini teško da možemo ostati svoji. Dobar deo društva i ono malo privrede u nastanku, duboko je zagazilo u prljavu formu neoliberalnog kapitalizma sa tzv. fabrikama na poklonjenim parcelama, priučenom radnom snagom koja za male pare radi od jutra do sutra sa sendvičem u zubima i jeftinim pelenama za odrasle umesto gaća. No name investitor dobija i masne subvencije uz koje može raditi nekoliko godina skoro džabe, onda prodati firmu dugom no name liku i tako dalje. U brzini smo zaboravili decu! Šta sa decom? Za njih u ponudi nemamo ništa, prave diplome ne priznajemo, oni ionako previše znaju, a i to što znaju nama ne treba. No name investitoru ne treba znanje, trebaju im oni koji žure i u toj žurbi ne gledaju previše šta dobijaju kao ekvivalent za svoj težak, skoro pa prinudan rad u strogo kontrolisanim uslovima. I nema tu pomoći. „Taka tura došla” rekle bi naše Lale na saboru; i u pravu su. Nagledali su se oni tih „investitora” i naslušali bajkovitih obećanja da bi poverovali ovim novkomponovanim spahijama. Rešenje se zapravo nalazi tamo gde je problem nastao.
Košta nas jako puno to pogrešno tumačenje čika Marksa i olako frljanje i lupetanje kada u svakodnevnim medijskim klevetama razvlače tzv. komunizam i socijalizam pa i onu našu nedorečenu i površno prihvaćenu, a dobru ideju radničke samouprave. Možda negde sve ovo i funkcioniše kao pravedan i racionalan sistem, ali ovde izgleda kao da sve klizi u jednu neorobovlasničku balkansku vukojebinu.
Nedavno sam prisustvovao neprijatnoj sceni u jednoj „gvožđari” kada je jedan stariji čovek tražio neki artikal i u svom zahtevu upotrebio nemačku reč koja se inače u majstorskim radionicama svakodnevno koristi. Prodavac je grmnuo na dedicu svojim akcentovanim glasom oslobodioca: Pa jedva smo oterali te Švabe, a ti meni sad tu taj nemački. Idi bre i traži to negde na drugde i više mi ne dolazi. Dedin pogled imao je jasnu poruku, ćutke se okrenuo i izašao. A „oslobodilac” ne zna da su ti predratni i prepredratni investitori imali ime i prezime, adresu u našoj zemlji, a velika većina i pasoš tadašnje države. Znači, plaćali su porez ovde. A ko su ovi novi i čije pasoše imaju… ne zna se. Bilo je sigurno i izuzetaka, ali kada pogledamo nazive tranzicionih toponima u gradovima moramo primetiti da su ti „strani” investitori ostavili ovde duboke tragove. I kako nas nije sramota da onaj monumentalni spomenik jednoj zdravoj ekonomiji, zgradu koji smo tako bezočno razvukli, zapalili, uništili – još uvek zovemo Vajfertovom pivarom.
