Likovna kolonija, blues i još nešto

Nikola Petkov
Objavljeno 08.08.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Nekoliko akademskih slikara odavde, iz Rusije, iz Engleske, dvadesetak mladih vrlo perspektivnih umetnika, muzičari, fotografi, glumci, druženje, razgovori, predstava, koncerti, TV ekipe… sve to je stalo u pet dana života u jednom seoskom dvorištu u Crepaji. Ne baš obično dvorište jer tamo se svira dobra muzika, bluz i to banatski bluz. Ima i muzej, banatski. I lepu zbirku slika od tri slikarske kolonije koje domaći entuzijasti uporno organizuju prkoseći trendovima destrukcije i apatije u kulturi i društvu. Pomažu mnogi da tih pet dana gostima ostanu u lepom sećanju, a usput svi proizvode ono čega sve manje imamo – proizvode kulturu ako bi se to tako moglo nazvati. Da, mislim da bi to moglo biti to jer zrači dobrom energijom, boji naše sivilo nekim lepim bojama i kao krajnji produkt daje nešto čega nema već pola veka, daje tu kulturu. U jednom komentaru na vest o slikarskoj koloniji u Crepaji u privatnoj organizaciji, rečeno je da će se kultura kod nas stvarati „po kućama”, od nule. Ovakav događaj bi zaista mogao biti alternativa, ali ako zvanične, državne kulture nema onda je to alternative ničemu. U prevodu, jedina kulturna dešavanja koja su vredna pažnje, bar u malim sredinama, organizuju pojedinci – entuzijasti, slične grupe i „nevladine” organizacije.

Šta je to kultura i kome uopšte treba? Ovo je često pitanje kod nas, a naročito u ova luda vremena kada se čini da ima toliko važnijih stvari. Postoji samo jedan odgovor – treba svima. Odgovor na prvi deo pitanja (šta je to?) rešava glavnu dilemu. Grupa ljudi ili pojedinci manje ili više stručni i sposobni, kreativni, vredni ili uporni, zatvoreni u svoj, nekada nerazumljivi krug i koji tako kreiraju, stvaraju, grade svoja dela, svoj mali svet proizvodeći pri tom nešto (ne nužno) lepo. Onda sve to dele sa ostatkom sveta što bi uz odgovarajuće efekte i odgovor posmatrača i korisnika mogla biti kultura. Tako predstavljena i prihvaćena, kultura pripada eliti jedne zajednice. Tu kultura počinje i završava se uz minimalne efekte po razvoj i uspon tog društva – zajednice – naroda. A kultura treba svima, ne samo toj eliti.

Gde je onda problem? U razumevanju i želji da se razume. Jer mnogi uopšte ne žele to da razumeju misleći da to ne pripada njima, da je to bezveze, da smara, da je dosadno… itd. Nije baš tako. Svakodnevno nas kultura dotiče, gradi i obogaćuje kao osobe i to nekim sasvim običnim stvarčicama, a da toga nismo svesni. Jer, kultura nije samo veština da se napiše pesma ili priča, da se komponuje i odsvira nešto, naslika portret ili snimi fotografija i film. Kultura je i dobro jutro, dobar dan, dobro veče, hvala, izvini… kultura je i strpljivo sačekati svoj red u čekaonici kod lekara, u banci ili na ulazu u autobus… kultura je imati čiste čarape i čiste gaće… kultura je biti tolerantan, odmeren i uzdržan prema svima u svakoj situaciji… kultura je poštovati pravila, jer time štitiš i sebe i druge… kultura je čitati knjige… kultura je čitati dobre i prave novine, a izbegavati one loše sa prostim, huškačkim i polupismenim sadržajem… kultura je ne raditi drugima ono što ne želite da se desi vama. Kultura su novostvorene vrednosti i dela umetnika raznih profila, ali je to i narodna tradicija koja je još vrednija, trajnija i prihvatljivija u spoju sa tim novostvorenim vrednostima. Svašta je ta kultura.

Kultura je nekada stanovala u domovima kulture zajedno sa svim onim malim ljudima koji su posedovali neke od tih finih veština koje su rado delili sa drugima na koncertima, pozorišnim predstavama, na izložbama i po bibliotekama. Onda je tamo pušten mrak, uselili se paraziti i zaključana vrata. Kultura se preselila na neka druga mesta, negde je onako siromašna postala beskućnik, boravila po kafićima, po tuđim kompjuterima, retko izlazila među ljude da bi se prošetala po skupim knjigama, sve ređim časopisima i tankim kulturnim dodacima dnevnih novina. Onda se, prateći svetske procese, preselila u velike gradove. Tamo ima para, tamo je i elita, ona elita. Mali, obični, nevidljivi ljudi po selima i malim gradovima prepušteni su sami sebi, retkim i teško pristupačnim konkursima i projektnom finansiranju mrvicama sa bogate velegradske trpeze.

Kako onda? Ponovo kreće alternativa, amaterizam po retkim ustanovama koje glume one domove kulture iz srećnijih vremena. Počinje se ponovo. Možda ćemo opet raditi zidne novine, a biltene umnožavati na geštetneru. Pozorišta su skupe igračke, štampati i izdavati knjige van Centra utopija je, isti takav posao je i pobediti TV farmoliku i pinkoliku konkurenciju. Prilagoditi i upotrebiti društvene mreže za potrebe kulture liči na nemoguću misiju u konkurenciji mnogobrojnih recepata, zdravstvenih saveta, bombastičnih vesti i ostalih boraca za lajkove. Ipak, to se i može nekako. I obavezno i što više – raditi na sebi, jer kultura jednog naroda počinje od kulture pripadnika tog naroda.

Nisam optimista. Opet smo počeli da gradimo kuću slabih temelja, tankih zidova i bez krova. Doći će vuk sa Zapada ili sa Istoka i riknuće – Kad ja dunem… srušiću vam kuću! Sve je već zapisano u bajkama. Što ne znači da mi živimo u bajci.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)