Davno sam pročitao negde, ili čuo u nekoj TV emisiji, ne sećam se više, za surov običaj da Eskimi ostarele pripadnike zajednice, koji predstavljaju teret, čak i roditelje, ostavljaju u ledenoj pustoši da u samoći skončaju. Ništa manje bezočan nije običaj LAPOT, način na koji su u vreme gladnih godina nerodice završavali život starci u nekim delovima Srbije, na ljutom kršu u Crnoj Gori i Hercegovini. Uz reči: „ne ubijam te ja nego hleb”, sin bi maljem preko pogače udario onemoćalog i beskorisnog oca u glavu i tako porodicu oslobađao suvišnih usta. Negostoljubivi i za život surovi predeli su u prošlosti od ljudi iznuđivali ovakve i slične postupke.
U Banatu, isluženog paora je čekala drugačija sudbina. U vreme pre traktora i kombajna, kad se za plugom koračalo, a vreme, činilo se sporije teklo, kad bi predao gazdaluk sinu, ostareli otac bi najčešće oslanjajući bradu na šake, a šakama, dlanova okrenutih nadole pridržavao krivu palicu, vreme provodio na klupi ispred kuće. Tu bi u ‘ladovini sa ispisnicima ispredao priče kako je pre bilo. Poneki od njih, više sklon osamljenosti, odlazio bi u vinograd da po ceo dan okopava zemlju oko čokota, prska list rastvorom plavog kamena ili zalama lozu. Priče o jednom takvom usamljeniku, Žarku Tanackovom, Ali Babi, ispričao mi je moj šurak koji me od milošte zove: teča.
„Tečo, da ti ispričam ovo za Ali Babu”, počinjao bi šurak (ženin brat), koga su na njegovo insistiranje moja deca zvala ujka K. Ovo K, nije bilo početno slovo njegovog imena već nečeg drugog, a poznavaoci opusa Vuka Karadžića, shvatiće ako kažem da su deca mogla da umesto onog misterioznog K izgovore: crven ban. Tako sam slušajući priče cenjenog šuraka saznao mnoge interesantne stvari ne samo o Ali Babi.
Deda Žarka sam poznavao toliko koliko i svakog drugog starijeg čoveka iz daljeg komšiluka. Naše kuće delila je samo jedna ulica, ciganski sokak, a nas dvojicu ogromnih skoro pedeset godina. No postojala je i povezanost. U doba mog detinjstva se izražavala mojim uljudnim: ljubim ruku i njegovom zainteresovanošću ko je ovaj mališan što se tako lepo javlja. Ta zainteresovanost se ispoljavala pitanjem: „A čiji si ti mali?” I tu se, posle mog odgovora čiji sam, završavao naš kontakt. No kako se u malim sredinama to često dešava, bez obzira na generacijsku distancu i različite razloge koji vas razdvajaju, udesi se prilika da gotovo sa svakim žiteljem sela u kome živiš ponekad budeš u zajedničkom društvu. Tako sam celo jedno veče proveo kod deda Žarka u gostima. Taj moj sadašnji šurak, u ono vreme smo bili samo dobri drugovi, odlučio je da proslavi sticanje fakultetske diplome i pozvao je na slavlje celo naše društvo u vinograd svog dede po majci. Tako smo se sa dovoljnom količinom vina i rakije i gajbom piva našli u deda Žarkovom vinogradu. Seoski vinogradi koje zovemo stari, okružuju prilično veliku baru prošaranu tršćacima, obraslu u ševar i rogoz u kojoj stari lisac deda Žarko poznavao svaki kutak i prava mesta za postavljanje bubnjeva i vrški ili za razapinjanje mreže. Ispred kolibe se u kotliću već krčkala riblja čorba, a u tignju cvrčala riba. Ukraj vinograda na obali bare crneo se ne baš veliki čun, dopola nasukan na muljeviti bajer. Bokovi čamca bili su još vlažni i na zalazećem suncu iskrili su se od sitnih vodenih kapi. Čorba se pušila, a miris reš pečene ribe je mameći milovao nozdrve. Latili smo se kašika, a rukama prinosili ustima hrskave, kao šaka velike pržene linjake, karaše i šarančiće. Tigrasti mačor se muvao oko nogu iščekujući koji slastan zalogaj. Nazdravljali smo između zalogaja, zadirkivali se međusobno, testirali jedan drugom inteligenciju doskočicama i duhovitim upadicama, smejali se. Vesela atmosfera. Počeo je da se hvata mrak, kad smo zbog najezde komaraca podstakli vatru sirovim još zelenim granama bagrema. Dim je uspešno rasterivao komarce, ali je nas neprijatno štipao za oči, pa smo kašljucali, okretali glave i otirali suze. Onda je plamen probio guste pramenove dima, vatra se rasplamsala, a ružičasti plameni jezici počeli magični ples.
„Hajde deda, pričaj”, pokuša šurak da uključi u razgovor deda Žarka koji dotad sa strane posmatrao naše zezanje.
„Šta da pričam?”
„Pričaj o onome što najviše voliš, o lovu”.
Starac se nasmešio.
„Za vreme okupacije bijo u srez neki Vetela, taj je bijo preko lova”, počeo je priču dada Žarko, „svi lovci su na opštinu morali da predadu oružje. Nema šale sa Švabom. Predam ja pušku šesnajskinju, al’ sam fala bogu uvek im’o po dve, tri puške, to još za vreme kralja. Vol’o sam lov i oružje pa sam nabavlj’o kad god mi se ukazala prilika il’ floberku il’ sačmaru il’ štogod treće. Im’o sam i jedan karabin, vojnički sa skraćenim kundakom taj je bijo dobar za divlje svinje i kad ideš u štetu, u lovokrađu, mog’o si da ga sakriješ zimi ispod aljine. Taj Vetela mi bijo najveći neprijatelj za vreme rata. Veći od Hitlera i Špilera. Znao je on da u selo ima još oružja, da nismo sve predali, nije bijo blesav, čuo je da se puca po ataru, pa nas vreb’o, uhodijo, sačekiv’o, al’ mene nikad nije usp’o da u’vati na delo. Jedared, leto je bilo devectočetrjesdruge, kad je u Pančevo obešen Žeba, ne samo on, nji’ dvajes pet, e pa neki dan posle toga, oko svetog Ilije, malo je falilo da mi Vetela nađe sakrivenu pušku petlaru, nemačku, sulovu. Sumnj’o je on da imam pušku i doš’o sa crnokošuljašima da pretresu kuću. Preturali ormare, izvlačili dunje i perine iz kreveta, penjali se na tavan, silazili u podrum. Ništa nisu našli. Otidnedu u šupu. Tamo pod poroške stoju sonice. Gledi Vetela po šupi, strelja očima. Pokaže prstom na tavanac. Crnci sklanju metle s tavanca vezane još lane, prašina se digla, jedan od nji’ počo da kije od prašinčine, sležu ramenima, opet ništa. Vetela otpljune besan, a celo vreme s jednom nogom stoji na sonice. Onda pogledi u nji’. Ja pretrnem.
A šta ti ovaj salinac puk’o?, pita Vetela.
Puk’o, velim ja, a srce mi sišlo u pete. Puška bila sakrivena u salinac. Kad sam čuo da idu po selu kod lovaca i tražu oružje, ja razdvojio puknuti salinac, izdubijo ga iznutra, tu metno pušku i ponovo zavijo šrafove. Ni ovi moji iz kuće nisu znali. Sreća pa sam na šrafove bacijo prašinu da se ne vidi da su skoro odvijani.
Pa ko ti opravijo?, pita Vetela.
Iva kolar. Bata kovač opravijo te šrafove, narezo navoj, a Iva izbušijo rupe i steg’o.
Pa jel drži?
Drži, odgovaram.
Moraću da ga zovem. I meni puk’o isto tako… skloni Vetela nogu sa sonica i okrene se na drugu stranu. O’ma’ me prošla ona vrućina što se od stra’ skupila u glavu. Prekidaj! vikne Vetela ljudima, a meni kroz zube Dolijaćeš brajko kad, tad.
Al’ nisam dolij’o.
Rasplamsana vatra nas je obasjavala treperavom svetlošću. Ta igra senki na našim licima, mrak okolo i čudnovata priča iz prošlosti učiniše magičan utisak na nas.
„A zašto te zovu Ali Baba?”, upita deda Žarka neko iz mraka.
„Zašto? Pa jedne zime posle rata, za vreme Tita, bijo je obustavljen lov na zeca. Ne znam zašto. Dozvoljen je bijo lov na lisice. Ja izlazijo svaki dan i pored trijes’ lisica ubijo sam četrjes’ zecova.Te zime smo ušparali po’ svinjčeta. Najeli smo se zečetine. Opet su lovočuvari vrebali, al’ me nisu ukebali. Ondak me moji drugari što su znali kol’ko sam zecova krišom ubijo prozvali Ali Baba. Ti si stvoren za lopovšag, govorili su mi, pravi si Ali Baba… I sina sam naučijo da lovi”, počne drugu priču deda Žarko. „Jedared smo, zima je bila, pošli da s njive donesemo tuluzinu na sonice ja i moj Steva i Nika Sremac i poneli puške. Kad sam u atar ja se stalno osvrćem, motrim na divljač, al’ u isto vreme gledim dal’ nema slučajno lovočuvara. Nismo bili ni na polak puta kad vidim ja srne. Jedno dve duži doleko. Vidu i one nas u onu opštu belinu, al’ stoju. Ne begu. Samo su digle glave i osmatru. Enoji, kažem Stevi i Niki i pokažem prstom srne. Po njivi oko nas stoji sadenuta tuluzina u kupe. Vidim vetar duva od srna. Kažem ovoj dvojici: Ti Stevo iskoči kod ove kupe, a ti Niko kod one druge, samo paste da vas ne vidu i čekajte. Zaobiš’o sam srne za dve duži tako da su sad bile između mene i zasede”, oči su mu blistale, uživeo se deda Žarko u priču kao da je opet na istom mestu, „okren’o sam konje i nater’o i’ prema srnama. Čet’r su počele o’ma’ da begu u levo, a srndać je još stojo i gled’o prema meni. Samo još malo da odmaknu, pomislio sam, a ondak ošino konje i poč’o da mu sečem put, da ga odvojim od ostatka stada. Usp’o sam i lagano ga usmerav’o prema one dve kupe. Srndać levo, ja ošinem konje, pa ga vratim na pravac, on desno ja opet ga vratim i tako do kraja. Proš’o je k’o što sam ‘teo tačno između one dve kupe. Al’ je bijo gulaš…”
Zaćutali smo. Čulo se samo pucketanje vatre.
„’Ajde nam ispričaj kako si lovio ždrala”, ponovo ga podstakne na priču moj budući šurak.
„Aaa, to”, malo je zastao, pa onda zagledan negde u mrak započeo pripovest, „mlogo sam divljači, razno-razne ulovijo, al’ žerava dotad nisam. Bijo sam još mlad i zelen što se kaže. Opet sam iš’o na njivu, a pored taljiga trčk’o Ficko. Kera. A dobar za lov bijo taj Ficko, nikad pos’e nisam im’o tak’u keru. Trči Ficko malo ispred, pa ondak malko z’ostane, njuška levo-desno. Odjedared utrči u neki bajbok obras’o trskom i počne da laje. Iz trske pr’ne žerav. Ustvari nije pr’n’o kav jerebica il’ fazan, već se dotojanstveno sa nekoliko zamaha krila izdig’o iz one trske. Velika ptica. Krila, kad je raširijo i poletijo mora da su merila ceo fat, skoro dva metera. Dok sam ja ispod sica domašijo pušku, on već odmako. Vidim, ne vredi da pucam. Ošinem riđušu i teraj za žeravom, preko njiva. Taljige oćedu da se pokrju. Ne vredi ne mogu da ga stignem. Z’ustavim i ispregnem riđušu, prebacim pušku preko leđa i dam se u poteru u jašenje. A žerav kav da mi tera inat, kav da me mami, leti malo pa sleti. Kad mu se približim, opet poleti. Teram kobilu u galop, primaknem se, opalim patronu, ne vredi daleko je, a sačma sitna. Krv mi uzavrila, probudijo se u mene onaj prepodobni lovac. Ko će koga da nadmudri. Čovek životinju ili obrnuto. Ja imam pušku i patronu, žerav krila. Pa da vidimo. E nećeš majci, mislim se i teraj riđušu. Sigurno sam šasnajs kilometera ganjo žerava, Ficko odavno odust’o, kobila sva u penu, sustaje.
„I šta je bilo jesi stigao ždrala?”, ljubopitljivo će neko od nas.
„Nisam, al’ sam satarijo kobilu. Crkla riđuša…”
Vatra se zagasila, „ej momci, zaladnilo, idem da zagrnem aljinu, nisam više mlad kav vi.”
Ušao je deda Žarko u kolibu i upalio petrolejku. Zavirio sam za njim. Iza vrata o klinu visila je stara dvocevka, sulova petlara.
