Čitav predeo je bio zasut suvim prhutavim snegom, a put se mogao naslutiti samo zahvaljujući drveću koje je bilo zasađeno njegovom ivicom. U nedogled se pružala zavejana ravnica ispresecana žućkastim tršćacima, a tek po koji bagrem, remetio je monotoniju okoline.
Trifun je trupkao ne bi li zagrejao promrzle noge, a gore mu je bilo malo toplije. Opaklija ga je štitila od hladnog vetra i igličastih pahulja, a crna šubara od jagnjećeg krzna koja je prijatno grejala uši i glavu, već se zabelela od višesatnog stajanja na vejavici. Naprezao je oči, i svaki čas mu se činilo da se nešto kreće, odande sa juga, a onda bi se protrljavši oči uverio da je to samo igra vetra i snega. Prethodnica osmanlijske vojske je jutros prešla zaleđeni Dunav, i svakog trenutka je mogla da se pojavi. A možda su Turci odlučili da zastanu, da sačekaju da mećava prestane? Daj Bože da je tako. Njegovi bi uspeli da odmaknu. Da se sklone. Bez oklevanja su, čim je stigla vest o čarkama u postajama na obali, pokupili najnužnije, natovarili na saonice žene i decu i ujarmili širokoroge volove Podolce. Sad su već odmakli od sela, tamo prema severu, prema Budimu. Iako su odmah krenuli, nisu bili bezbedni. Sporu kolonu izbeglica začas bi sustigli brzi konjanici koji nemaju milosti prema Đaurima. Zbog toga su postavljene straže na svim carskim drumovima, ne bi li utvrdili kojim putem će krenuti turske predhodnice. Morali su da organizuju otpor u ovom prvom trenutku, ne samo da bi omogućili otstupnicu svojim porodicama, već i da bi se carska vojska pripremila za doček turskih trupa. Takav je bio život i posao graničara ovde u Banatu i čitavoj vojnoj granici…
Onda ih je spazio. Prosto su izronili iz snežne zavese. Bilo ih je tridesetak. Jahali su hodom u nepravilnoj koloni, a sneg na zemlji i u vazduhu, kao da je upijao svaki zvuk. Delovali su nestvarno, avetinjski. Osvrnuo se uokolo i tiho zviznuo. Iz obližnjeg ševara izmigoljio se otresajući sneg sa crnog kovrdžavog krzna, ovčarski ker, pulin, njegov verni pratilac. Pognut je potrčao prema jedva primetnoj udolini, gde je pokrivena pokrovcem u na brzinu sklepanom zaklonu od posečene trske, stajala vrana putkasta kobila, nestrpljivo frkćući dok joj je uz nozdrva izbijala gusta, bela para. Uzjahao je i poterao u galop putem prema privremenom logoru gde su ga očekivali ostali „militari”. Sukob sa neprijateljem bio je neizbežan. Samo da što pre stigne do logora. Osvrnuo se i video da su se iz kolone izdvojila dva jahača i požurila za njim. Ostali su poterali konje u kas. Njegova kobila je bila odmorna, i lako je držala odstojanje od dvojice gonilaca. Doduše, oni se i nisu trudili da ga sustignu, već je bilo dovoljno da im je u vidokrugu. Jahali su tako već pola sata. Glavninu više nije video zaostala je u pozadini. Dvojica izdvojenih bili su mu za petama.
Tada je, ispred sebe, na pola puta do logora ugledao kolonu saonica koja je sporo odmicala. Ne. Nije moguće. To mora da su izbeglice iz Kozlovca. Susednog sela. Kako su mogli toliko da zakasne. Za trenutak se dvoumio, a onda je pritegao uzde i sjahao. Okrenuo je kobilu bočno prema goniocima, potapšao je po vratu, pomilovao po gubici.
„Mirna, Lenka.” Tiho je prozborio.
Kobila je stajala kao ukopana. Vežbali su to toliko puta. Naslonio je pušku na sedlo, i pažljivo nanišanio na onog bližeg. Pucanj. Konj je pokleknuo, a zatim se povijena vrata stropoštao zajedno sa jahačem. Ranjeni konj je pokušavao da ustane, ali samo bi uspeo da se osloni na kolena, a onda bi pao nazad. Na mesto pada stigao je drugi jahač, dvaput napravio krug oko umirućeg konja, a onda ne silazeći, pružio ruku saborcu koji se očas našao na sapima konja iza konjanika Osmanlije. Preteći su mahnuli prema severu, a onda je konj sa dva jahača krenuo nazad prema glavnini grupe. Pogleda uprtog u pravcu odlazećih jahača, Trifun je ponovo napunio pušku, dok je Lenka I dalje mirno stajala. U opštoj belini koja ih je okruživala, ličili su na tamnu mrlju mastila na belini hartije. Vrana kobila, crni kudravi pas i čovek odenut u mrki bundaš. Čekao je. Morali su uskoro da se pojave. Tamna masa grupe jahača ukazala se na puškomet kao iznikavši iz zavejane ravnice. Trifun je sačekao još malo, a onda opalio u pravcu nadolazeće grupe. Začuo se reski pucanj, ali već sledećeg trenutka, zamukao kao usisan u opštu tišinu i belinu. Trifun je svestan da je kuršum završio negde u snegu ne pogodivši nikog od gonilaca, uzjahao konja, i bacio pogled prema severu gde je pre petnaestak minuta ugledao kolonu saonica. Videla se samo bela koprena snežnih pahuljica. Dobro je, Turci ih neće primetiti, pomislio je, a onda poterao Lenku prema istoku, u močvare i baruštine pokrivene snegom.
Zapovednik grupe gonilaca, prekaljeni ratnik, razmišljao je o neočekivanoj promeni kretanja neprijateljskog konjanika. Dosad je jahao na sever, a sada odjednom krenuo prema istoku. Tu je nešto sumnjivo. U trenutku je doneo odluku. Mašući sabljom, izdvojio je sada petoricu svojih vojnika i poslao ih za beguncem, a sam sa ostatkom grupe nastavio prema severu. Trifun je uočio neprijateljski manevar, i duž kičme mu se spustiše hladni trnci. Znao je da će za manje od sata Turci sustići kolonu izbeglica. A onda… Shvatio je da nije uspeo u zamisli da za sobom povuče celu grupu. Već je duboko ujahao u močvaru, a za njim i gonioci. Dobro je poznavao okolinu. Nameravao je da neprijatelja odvuče što dalje u močvaru, ali je to sad izgubilo smisao. Zato je ponovo skrenuo ka severu, uskom zemljanom trakom koja se jedva razlikovala od zaleđene bare prekrivene snegom, koja je sada bila i levo i desno od njega. Provocirao je gonioce zastajkujući i mašući puškom iznad glave. Pulin, koji je zaostao za njim, skrenu i ukoso potrči ne bili ga stigao. Ne smanjujući bzinu, sva petorica gonilaca povukoše uzde levo sledivši psa u pokušaju da sustignu begunca. Konji su prvo počeli da se klizaju po snegom pokrivenom ledu, a onda led popusti i konji i ljudi se nađoše u vodi. Trifun je poznavao to mesto. U toj dubokoj vodi, lovili su leti najkrupnije šarane. Trijumfalno je podvrisnuo, i poterao Lenku dalje. Znao je da njegovim goniocima spasa nema.
Sneg je neprestano padao, a pahulje su nošene sve jačim vetrom, dobile skoro horizontalnu putanju. Vidljivost se još više smanjila. Jahao je u pravcu gde je mislio da se nalazi kolona njegovih sunarodnika. Uskoro je ispred sebe začuo vetrom i snegom prigušene pucnje, a onda ugleda saonice opkoljene turskim konjanicima, koji su sa isukanim sabljama i jataganima jurišali pokušavajući da slome otpor malobrojne zaštitnice kolone izbeglica. Udarcima peta u slabine vranice, Trifun je pokušao je da ubrza galop i pridruži se sunarodnicima. Već je razaznavo lica branilaca.
„Lazare, stižem.” Vikao je Trifun kad je spazio brku iz susednog sela, koji ga je, ne prepoznavši ga u opštoj gunguli, sa strahom gledao preko nišana puške.
Rezak bol ga preseče posred grudi. U sledećem trenutku se našao na snegu. Lenka se zaustavi desetak koraka dalje dok su se uzde vukle po zavejanom tlu. Šakama je zgrabio sneg i prineo ga ustima, kao da želi da ugasi novonastalu žeđ. Velika crvena mrlja se širila ispod njega utapajući se u sneg. Oči mu se ugasiše. Nije mogao da oseti kako ga, tiho cvileći, pulin liže po licu.
