Moje ime je Ahmet, i od kad znam za sebe išao sam sa vojskom, dok i sam nisam dorastao za handžar i džeferdar, pa postao asker. Ratovao sam protiv Austrije, skupljao harač, seko neposlušnu raju u Bosni i Smederevskom sandžaku… Prešao sam uzduž i popreko Sarajevski vilajet i Beogradski pašaluk. Bio sam i pešak i konjanik i tobdžija. Na moju nesreću postadoh tobdžija. Mislio sam tamo će mi biti bolje, a i uniforma mi se svidela. Al’ nastardah. I to ne u boju, na megdanu, već na vežbi u miru. Punioci stavili više baruta i kad je top opalio, pukla je cev i ostadoh bez desne šake i oka. Alah je tako hteo. Otpustili me iz vojske, šta ću im sakat i ćorav. Dobio sam malo imanje, al’ nije to za mene. Nisam ti ja zemljodelac. Prodao sam to Mehmed-agi, muteselimu Kragujevačke nahije i krenuo u skitnju. U hajdučiju. Vucaram sina sa sobom, pa po šumama, klancima, na drumovima i po kasabama presrećem sa družinom trgovce, hrišćane i otimam. Robu, stoku, zlato… Kadije i vlast nam gledaju kroz prste, ne diramo naše. Ima nas, kako kad, deset, petnaest. Od zla oca i od gore majke. Harambaša je strašni Selim, propali trgovac. Prokockao je celo imanje. Ja sam odmah do njega. Imam vojničko iskustvo, pa me ostali slušaju. Onomad smo oteli dva dobra hata i dve kese dukata od dvojice nevernika u Moskopolju. Tamo se u zadnje vreme okuplja bogat svet. Cincari se vraćaju u zavičaj sa nabijenim kesama. Grade kuće, škole, ćuprije, česme.
„Vidiš onu dvojicu”, rekao sam Mustafi, sinu, „njih dovedi. Dobri konji, kićena odežda, sigurno su puni zlatnika”, pogledah u harambašu. On samo klimne glavom, a oči mu zasijaju čudnim sjajem.
„Onog visokog znam. Trgovao sam sa njim. Nikola se zove. Treba da izravnam s njim neke stare račune”, reče i zlurad osmeh mu zatitra na usnama. Onda pljucne kroz zube i lupi me šakom po ramenu.
Mustafa je zapodeo razgovor sa strancima, kad su kod česme sjahali. Eno skinuo je fesić, znak da se spremamo. Ali gde ih vodi? Nešto ne ide kako treba.
„Baba, spremite zasedu”, zadihan od trčanja reče mi Mustafa, „zadržali su se u onoj praznoj kući gde smo noćili par puta, znaš, tamo gde je živeo stari sluga Samuilo. Onaj visoki kaže da je to njegova kuća… Idem sad nazad do njih, da ih dovedem”.
Dobar mi je Mustafa, pametan i snalažljiv. Daću ga na škole, nije zaslužio da protraći život ovako sa nama.
Krv mi je zabubnjala u ušima, kao u dobra stara vremena pred bitku, kad sam ugledao Mustafu kako nam dovodi đaure pravo pod nož. Osetio sam isto uzbuđenje koje me je opsedalo kad bih jurišao sa isukanom sabljom dok su kuršumi zujali oko glave. Dlan mi se oznojio. Obrisah ga o čakšire i čvršće stegoh batinu. Mustafa prođe sa konjima na tri koraka od mene. Stajao sam priljubljen uza zid u napuštenoj kući. Jasno sam čuo zveket potkovica i razgovor dvojice ljudi koji su malo zaostali za Mustafom.
„Ahmete, tog visokog!”, čuo sam kad je viknuo Selim. Iskočio sam i svom snagom one zdrave ruke udario visokog po potiljku. Nije stigao ni A da kaže. Gluvi Idriz ga je dokrajčio. Ostali su skembali onog nižeg. Začuo se pucanj. Neko je jauknuo. Selim je pretresao tela. Sve zajedno nije trajalo ni pet minuta. Onaj manji je pokušao da ustane dok smo sa plenom zamicali niz sokak.
* * *
„Ne, ne i ne”, rekao je smešeći se kadija i gurnuo nazad kesu sa zlatnicima, „tal ne primam. Znam dobro. Ti si jedan od Selimovih ljudi… tal ne primam. Bakšiš da, ali tal ne”.
„Nije ovo mito, efendi. Grašiš. Ti si učen čovek. Ovo ti nudim dar u znak zahvalnosti ako mi pomogneš. Hoću da dam sina na škole. Bistar je i vredan. Šteta bi bilo da nastavi šugavi život kakav ja vodim i završi u kakvom kazamatu. Molim te, pomozi. Poznaješ ljude, imaš uticaj. Ubaci ga u neku školu”.
Kadija me je dugo gledao pravo u ono jedino moje oko, a onda pruži ruku i uzme dukate.
„Dovedi dečaka. Pomoći ću ti… I ne vraćaj se kod Selima. Skloni se negde. Sve će da vas strpaju u apsanu. Prekardašili ste. Dok ste otimali pravili smo se da ne vidimo. Ali kad ste počeli da ubijate… to ne može. Dovedi dečaka i nikom ni reči”.
* * *
„Ahmete, sin ti je izuzetno pametan. Odlično se pokazao u medresi. Vredno je čitao Kuran, razumeo ga je, zna ga skoro celog napamet, bio bi dobar hodža, ako bi tako nastavio daleko bi dogurao”, rekao mi je kadija posle dve godine, slušao sam ga dok mi je zadovoljstvo prožimalo čitavo telo, „no, Alah ga je izabrao za nešto drugo”, nastavi kadija, „tamo u medresi je zapao za oko Ali-paši. Mustafa je odličan matematičar i Ali-paša je odlučio da ga pošalje na dalje školovanje i to nigde drugde nego u Beč. U Beču su najbolje škole za melioraciju. Austrijanci su od Banata, močvarnog i zaostalog područja, isušivanjem, načinili žitnicu, Misir. Ali-paša je od Velikog Vezira lično, dobio zadatak da u našem carstvu isušuje močvare, trebaju mu pomoćnici i on po medresama bira valjane mladiće. Izbor je pao i na tvog Mustafu”.
„Ali efendi, pa Austrijanci su nam neprijatelji. Ratovali smo sa njima…”
„Ratovali smo i ratovaćemo, moj Ahmete, dvaput smo opsedali Beč, a ako Alah odluči opsedaćemo ga i treći put. Ali sad je mir. Odnosi između Porte i Beča nikad nisu bili bolji”.
„To sigurno mnogo košta, efendi, ja toliko nemam…”
„Tvoj Mustafa više nije samo tvoj. On je potreban carstvu i ono o njemu sada brine. Zahvali se Alahu, Ali-Paši, a ni mene nemoj da zaboraviš”, završi divan kadija i pogladi dlanom bradu. Bez reči sam iz pojasa izvukao kesu u kojoj zacijukaše dukati i sledećeg trenutka kesa promeni vlasnika.
Izašao sam iz kadijinih odaja pomešanih osećanja. Bio sam radostan i ponosan zbog uspeha sina, a istovremeno i tužan. Nisam ga video dve godine otkako je otišao u medresu na školovanje, a samo Alah zna kad ću ga ponovo videti. Beč, Beč, Beč, vrzmalo mi se po glavi. Da li će se Mustafa snaći u tom tuđem svetu? Ma snaći će se, pametan je on. Odmahnuo sam rukom . I ja sam što-šta preturio preko glave, pa evo me živ sam još uvek. Setio sam se bola koji me je obuzeo kad sam nastradao, kad sam izgubio oko i šaku. Setio sam se krvi koja je liptila. Setio se svih svojih ratnih drugova, dobrih jarana koji su izginuli na bojištima, u Bosni, u Sremu, u Banatu, a ja pretekao. Setio se, Jusuf-age pod čijom komandom sam ratovao kao konjanik akindžija. Da li je taj čovek još uvek živ? Iskrsnuše mi u sećanju slike onog zimskog dana kad smo preko zaleđenog Dunava prešli u Banat. Kad nam je severac pravo u lice sipao kao iglice oštar sneg, a ja sa ostalima gonio kaurina po tom kijametu dok su konji savijenih vratova brektali pod nama. Da, to je bilo onda kad smo pobili kolonu izbeglica koja je na saonicama pokušavala da umakne na sever. Kad sam onog nesrećnika raspolutio sabljom od ramena do pasa, setio sam se toplih butina one žene đaurke i kako se otimala dok sam u nju prosipao svoje seme. I Jusuf-age sam se setio, kako u nedra trpa devojčicu u ovčije runo umotanu…
