Nevena Damjanović: Osećala sam se kao za odstrel

U prvoj epizodi novog serijala Radio Karantin podkast razgovarao je sa Nevenom Damjanović iz Priboja koja je ubrzo po pojavljivanju prvih simptoma Kovida-19 završila na respiratoru. Kao hroničnom bolesniku Nevena kaže da su joj lekari prognozirali da je šansa da preživi manja od jednog procenta. Četiri meseca po pojavljivanju prvih simptoma Nevena se još uvek ne oseća dobro i kaže da naš narod mora da promeni svest prema ovoj bolesti koja odnosi živote

Radio Karantin
Objavljeno 28.10.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Prve simptome Kovida-19 Nevena je osetila 19. juna. Tog dana su u Priboju bila održana dva koncerta i Sportske igre mladih. „Mi smo dobili email iz vrtića da moramo dovesti decu. Tog dana je počinjala predizborna tišina. Ja sam pozvala stariju ćerku da pođe sa mnom jer sam znala da sam rizična i da ne mogu ulaziti u tu masu. Kao što sam i pretpostavila, to je bila neorganizovana rulja, sve ljude su sabili, kao u tor, na jednom igralištu. Ja sam se sve vreme držala po strani, a moja starija ćerka je nosila mlađu na krkače i mi smo se jako brzo povukle jer su mene počele jako da svrbe oči. Nismo bile na tim koncertima, ni u toj masi ljudi. Ko zna koliko je tu bolesnih ljudi bilo”, priča Damjanović.

Nevena je preživela tri infarkta i jedan moždani udar. Tog vikenda se pripremala da putuje u Beograd na redovne preglede i kontrole. „U subotu ujutru sam se probudila jako malaksala sa temperaturom od oko 37 stepeni. S obzirom na to da sam rizična grupa pozvala sam lekarku koja je odmah prepisala antibiotike i rekla da ne izlazim iz kuće. Tokom noći je temperatura rasla i sledećeg jutra bila 39,7. Ponovo sam pozvala doktorku koja mi je rekla da moram u kovid ambulantu. Sećam se da sam se tog dana jako iznervirala, bili su izbori, masa ljudi ide na glasanje, a ja sedim četiri i po sata ispred Kovid ambulante jer ne smemo da uđemo unutra pošto je mali prostor”, kaže Nevena.

Nakon pregleda, Nevena je otpuštena kući s preporukom da miruje i uzima vitamine. Ipak, osećala se sve lošije i dan kasnije onesvestila se u svojoj kući. Usledio je poziv epidemiološkoj službi, odakle je upućuju u kovid ambulantu da joj tamo urade test. Ona u međuvremenu zove i hitnu pomoći jer joj sve gore.

„Na kraju mi rade test, kojih je, inače, u celoj opštini bilo pet, besni što moraju da mi rade test. Ja se ponovo vraćam kući, temperatura prelazi 40, meni je sve vreme loše iako pijem antibiotik i pokušavam da spustim temperaturu. Sutradan ujutru ja već nisam mogla da hodam, padam po kući, ponovo odlazim u kovid ambulantu, treći put za tri dana. Zovem hitnu pomoć, oni ne dolaze. Ovo nije politički govor, politika me ne zanima. Zanima me to što sam 22 godine radila i odvajala za zdravstveno osiguranje, a nisam dobila adekvatno lečenje”, ogorčena je Damjanović.

Nakon smeštanja u pribojsku, Nevena je ubrzo prebačena u užičku bolnicu u kojoj joj dan kasnije stiže rezultat da je kovid pozitivna. Oseća se sve lošije, gubi kiseonik i kolabira. Iz Užica je prebacuju na Infektivnu kliniku u Beogradu i sve vreme je na kiseoniku. Nevena za sebe kaže da je neko ko ne plače i ko se ne predaje, ali da joj je u tom trenutku bilo veoma teško.

„Osećala sam se kao za odstrel. Sećam se kratkog vremenskog intervala vožnje između Užica i Beograda, sanitet je vozio kao lud, ja sam bila na kiseoniku sve vreme. Sećam se dolaska pred infektivnu kliniku i ogromnog reda ljudi koji stoje pred klinikom. To je nepregledna kolona ljudi, čujem vozača saniteta koji kaže da je gledao kilometražu i izmerio kolonu od sedam kilometara vozeći do klinike. Tehničar klinike je rekao da upravo otvaraju kovid bolnicu na Zvezdari, ovde nema mesta, vodite je tamo. U Zvezdaru sam ušla kao treći pacijent, bilo je prazno, ali se do večeri sve napunilo. Pokušala sam da se istuširam i kolabirala sam u kupatilu i ne sećam se šta je bilo dalje. Posle toga sam prebačena na intenzivnu negu i stavljena na neinvazivni respirator. U nekom trenutku sam se zakašljala i moje srce je stalo. Pričam vam šta su mi rekli, ja se ničega ne sećam. Tada sam prvi put reanimirana i posle toga stavljena na respirator”, priča Nevena Damjanović.

„Sledeće čega se sećam je da mi ljudi prilaze i govore ‘bravo’, a ja ih zbunjeno gledam i mislim šta im je, spavala sam dva sata. Pa mi pričaju ko je sve zvao da pita kako sam, govore mi kako su srećni što sam se probudila. Tih mojih ‘dva sata’ je trajalo 16 dana. Sećam se doktorke koja mi je posle toga rekla da moram da počnem da kašljem inače se neće dobro završiti. Oni su mene od pet popodne do ponoći udarali između plećki i ja sam počela da kašljem. Posle toga pamtim da mi je hladno, da sam malo budna, malo spavam, da niko od pacijenata oko mene nije budan. To je soba u kojoj ima sedam mehaničkih respiratora i svi spavaju. Strašno je kad vidite mrtve, kad vidite kako se u stotinki stanje pacijenta promeni i on umre. Vidite lavovski napor lekara koji pokušavaju da spasu te ljude. Gledala sam lekarku koja 45 minuta reanimira pacijenta, masira mu srce, daje adrenalin i dopamin i nije uspela da ga reanimira. Ona je posle toga plakala satima”, emotivna je Nevena.

Nevena priča kako je posle buđenja bila toliko slaba da nije mogla da govori, niti da jede i pije.

„Tek posle dva meseca sam počela normalno da pijem vodu. Dok sam spavala, primila sam i lek koji je bio u eksperimentalnoj fazi, jer sam ja bila najmlađi pacijent, na najtežom slikom i velikim komplikacijama. Šanse da preživim su bile manje od jedan posto. Prebačena sam na polu-intenzivnu negu koronarnog odelenja 23. jula, pošto su moje ranije tegobe bile takve. Tu vam je mali pakao. Na stranu to što je u sobi 20 kreveta, što su muškarci i žene pomešani, što su goli, to više niko ne gleda. Svi smo na monitorima, stravična je buka, takođe ljudi umiru. Tada sam prvi put dobila telefon i posle mesec dana prvi put videla decu. Moja mlađa ćerka se jako uplašila kada me je videla sa maskom”, kaže Nevena.

I posle više meseci, Nevena Damjanović kaže da se još uvek oseća veoma slabom i da joj odlazak do pekare predstavlja veliki izazov. Ona kaže da svest naroda u vezi sa kovidom mora da se promeni, ali i da se boji da njenu poruku mnogi neće poslušati. „Ova bolest postoji – da li je izašla iz laboratorije ili je iz prirode – u to ne ulazim. Ova bolest odnosi živote. Da li smo toliko poremećena nacija da dok nas srce ne zaboli za nekim našim, mi ne shvatimo da bolest postoji. Nama je to cmakanje prosto u prirodi. Mi moramo da promenimo svest da ne bismo svi stali pod jednu šljivu. Kovid vam je kao pljusak kiše – neko ko je na sred ulice će biti zaliven od glave do pete, onog blizu zgrade će malo da zakači, a nekog ko je u kući neće zakačiti uopšte. Biće vam onako kako se zadesite u momentu kad taj pljusak naiđe”, poručuje Nevena.

Radio Karantin podkast prave Jelena Visser i Aleksandar Kocić. Dužu verziju priče Nevene Damjanović možete čuti ovde.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)