Ako se pitate šta je eksterna kontrola, najprostije objašnjenje je – nezvani gosti (kao da do sada nismo imali previše nezvanih gostiju). Gospoda iz Ministarstva su napravili spisak od oko 275 škola i to preko 250 osnovnih, srednjih i mešovitih, kao i osam predškolskih ustanova koji će, hteli – ne hteli, da prime eksternu komisiju, koja će malo da „pronjuška” po ovim ustanovama.
Škole su takođe i ranije primale ovakve goste koji nisu umeli ništa drugo da donesu kao poklon, osim jedinstvene ocene za odabranu školu, koja se kreće od jedinice kao najmanje, do četvorke kao najveće (očigledno smatraju da ako daju peticu, škola više neće imati razloga da napreduje i da se razvija). Ako neku školu ocene jedinicom, eto njih opet za tri godine. Što se tiče prethodnog ciklusa, škole se nisu proslavile. Prošle su sa slabom trojkom, dok je svaka treća dobila dvojku. Ukupna prosečna ocena je bila 2,8. Šta da očekujemo kad su stigli, a i sad stižu na prepad, izvode desant na časove, direktore, roditelje, učenike… Možda reše ovog puta da na razgovor pozovu i neku jelku u školskom dvorištu, ako se baš „zaigraju”.
Dakle, nezvani gosti, tj. eksterna komisija koju čine prosvetni savetnici, najavi se nedelju-dve, ranije da će doći da bi „kontrolisali i vrednovali rad škole” (ovo „vrednuju”, u obezvređenoj prosveti, zvuči apsolutno utopijski) i ostaju „svega” dva-tri dana (hvala Bogu što ne traže da im se rezervišu hotelske sobe da prenoće, tek bi to koštalo!). A onda, dok vode važne razgovore i prate nastavu, gospoda savetnici pregledaju pedagošku dokumentaciju, godišnji plan škole, analiziraju bezbednost škole, njenu opremljenost (što se opremljenosti tiče, bolje da pitaju, na primer, Premijerku – ona zna kako smo (ne)opremljeni). Naravno, ne može da se izostavi bar ono –„minimum” iće i piće – red je u zemlji koja je ekonomski tigar. Kada sve to lepo obave, „kontrolori” odu i u roku od šezdeset dana su u obavezi da pošalju izveštaj o radu škole kao i ocenu koju kontrolisana ustanova po njihovoj proceni zaslužuje.
A dok ne zakucaju na vrata, prosvetni radnici se spremaju da ih dočekaju široko raširenih ruku, kao pravi domaćini, jer kako drugačije da „istripe” sopstveni mazohizam (očigledno to vole), nego da se poradujemo onima koji im taj mazohizam priređuju, pa će tako da im za tu „ekskurziju” pripreme (doduše, tokom godine, sve ovo manje-više imamju) plan časa, godišnji plan rada, nastavne jedinice, operativni plan, pedagošku svesku, naš portfolio, portfolio učenika, pripremu za čas za većinu učenika u koju spadaju i aktivnosti za decu sa posebnim potrebama – reč je o IOP-u 1 i 2, kao i IOP–u 3, ako škola ima nadarene učenike, što znači da u jednoj pripremi može da bude detaljan opis za maksimalno četiri kategorije dece! To je zaista prava sitnica, ionako nastavnici mogu da budu u školi od sumraka do svitanja da sve to pripreme i ištampaju, jer je škola sve na svetu! Kod kuće nikome ne treba njihvoa ljubav, pažnja, briga ili vaspitanje.
Zarobljeni u papirima do guše, kreće se u pripreme. A što se tiče toga „na papiru”, prisetićemo se da je država preko gorepomenute premijerke insistirala na digitalizaciji, što je značilo da se sve informacije ubace u računare kako bi se olakšao rad prosvetnih radnika, a onda dođu prosvetni savetnici i isključivo traže da sve bude štampano! Svi jasno mogu da uoče dokle seže to ludilo! Imati sve u računaru, ali to isto i ištampano! I administracija mora da pripremi svoje: godišnji plan rada, plan samovrednovanja, kompletno sređenu pedagošku dokumentaciju. Neće ni direktore da poštede, koji takođe moraju svoje realizovane i planirane aktivnosti da prilože! (pogađate već gde).
Sve bi to bilo normalno, da smo mi normalna država.
Neki kažu – da se škole odmere, da vide gde su. Možemo ili ne možemo biti saglasni s tom izjavom, jedino kada bi škole imale svoju autonomiju. Ovako sve dok škole spopadaju sa svih strana, kontrolišu izvana kao i iznutra, promatraju, „vrednuju”, procenjuju, ocenjuju i to oni koje vlast „ljubi”, oni koje niko nikada vrednovao nije, oni koji su očigledno kosmičkom greškom, a i našim „ludilom” tu gde jesu, oni koji šalju svoje „kontrolore” iz nastavničkih redova da nam spočitavaju kako da „unapredimo prosvetni sistem”, dok ga oni svojim nagomilavanjem „svačega – ničega” uništavaju, „kontrolisanje” rada u školama je potpuno suludo!
I na kraju, kada ipak dođu nezvani gosti, koji su više-manje prosvetni radnici, jednostavno ne preostaje ništa drugo nego da kao u Skupštini pripremite par desetina kilograma papira na kojima će biti rezultati i aktivnosti vaše „firme”, pa gospoda neka čitaju. A vi se molite da dobijete dvojku kad svi izveštaji pred Ministarstvo dođu, čisto da se ne osramotite pred onima koji za sram ne znaju.
