Kraj je marta
otoplilo je
sve ponovo diše i kreće se
sem izgleda
mog grada napaćenog
s kojim sam navikao
da ostajem nasamo noću
sa psima lutalicama
taksistima i policijom
s kojima
desi se
i popričam
svi se požale na vlast pa na vreme
zapale cigarete
i oćute do kraja.
Otoplilo je
a grad mi je pust
dok zvoni crkveno zvono
kao da se priprema neki dvoboj
a iza ćoška nailaze ulični čistači
naoružani kantama, metlama
i malo poznatom
narodnom melodijom
koju žvižde ili pevuše.
Radni svet već je zaspao
uz molitvu, psovanje posla i života
ili samo uz umor.
Ja već po ko zna koji put
koračam istim ulicama
naučenim napamet
znam gde je koja rupa i pukotina
vidim ih jasno
kao što vidim svoje korake, vene
bilo koje oči.
Kad otopli šetam
svuda šetam
i snimam jedan film
koji niko neće gledati na platnu
gde svi mogu biti glumci
poneki se i živ čovek nađe
Sunce se naslonilo
u osunčanom bulevaru
među obodima sivih zgrada
čeka me na kraju
dok autobusi pored
voze ljude koji to Sunce
možda i ne vide.
Pored toliko stvari
pitam se baš
kada je to neko nazvan pesnikom
i gde su sada
oni umetnici i pesnici
što nešto kobajagi žive
i o nečemu pišu.
Mora da sad spavaju
pa sve to sanjaju.
Gde su sad
jebem li im mamicu
kad je na ulicama otoplilo?
