Pregovaračko poglavlje 20 – unapređenje poslovnog okruženja kroz borbu protiv zakasnelih plaćanja

Pregovaračko poglavlje 20 u pristupnim pregovorima sa EU bavi se temama preduzetništva i industrijske politike. Republika Srbija je otvorila ovo poglavlje u februaru 2017. godine. Ipak, našoj zemlji je ostalo nekoliko bitnih stavki da ispuni u okviru ovog poglavlja, a to su: donošenje industrijske strategije (što je ujedno i merilo za zatvaranje pregovora u ovom poglavlju) i unapređenje poslovnog okruženja

Marija Suzić
Objavljeno 25.03.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 18 mins

Specifičnost Poglavlja 20 je u tome što se usklađivanje nacionalnog zakonodavstva sprovodi na osnovu načela i instrumenata koji su sadržani u obaveštenjima, preporukama i zaključcima Saveta EU. Pozitivna strana ovakvog pristupa jeste što se ostavlja dovoljan manevarski prostor nacionalnim politikama da se prilagode unutrašnjim i spoljašnjim specifičnostima uslova prilikom kreiranja industrijskih politika i politika unapređenja poslovnog okruženja. Unapređenje poslovnog okruženja podrazumeva kreiranje pravila igre koja su ista za sve učesnike na tržištu i na taj način se smanjuju sistemske neizvesnosti, a kako bi se omogućilo planiranje poslovnih aktivnosti preduzeća i samim tim obezbedila sigurnost poslovanja.

Kako bi postavila jednake uslove za sve učesnike na tržištu, a prevashodno želeći da unapredi likvidnost malih i srednjih preduzeća i podstakne njihovu konkurentnost, Evropska Unija je donela Direktivu 2011/7/EU, kojom se definišu rokovi za izmirenje novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama.

Direktiva pravi distinkciju prilikom definisanja rokova za izmirenje novčanih obaveza između privatnog i javnog sektora. Direktiva jasno potencira ugovorni odnos između privrednih subjekata. Dakle, na privrednim subjektima je da regulišu svojom voljom rok. Kada se kaže ugovorni odnos, tu se ne misli samo na klasičan ugovor, već i na fakturu. Taj rok ne može da bude duži od 60 dana. Tek u slučaju kad u ugovoru nije preciziran rok plaćanja, primenjuje se rok izmirenja obaveza od 30 dana. Dakle, privredi je prepušteno da ugovorom sama reguliše svoje odnose, s tim da rok ne može biti duži od 60 dana u tom slučaju. Kada ne postoji ugovor, primenjuje se rok 30 dana. Za odnos javnog i privatnog sektora, opšte je pravilo 30 dana, s tim što postoje specifične situacije kada je moguće to produžiti na 60 dana.

Ono što je važno kod Direktive 2011/7/EU (tzv. „Late Payment” Direktive) je i to što su propisane i jasno definisane kamate na koje obveznici imaju pravo u slučaju kašnjenja dužnika. Možda najvažniji princip od svih koje Direktiva uvodi jeste da je suđenje u sporovima pokrenutim po ovom osnovu ograničeno na 90 dana.

Takođe, važno je napomenuti i da direktiva predstavlja minimum standarda, a državama članicama je data mogućnost i da postave više, odnosno strožije kriterijume.

Ni srpski Zakon o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama ne tretira jednako javni sektor i privatni sektor. Zakonom je predviđen rok od 45 dana za izmirenje obaveza za subjekte javnog sektora prema privrednim subjektima. S druge strane, privredni subjekti imaju rok od 60 dana za izmirenje svojih obaveza prema subjektima javnog sektora. Na ovaj način, zakonodavac je želeo da disciplinuje javni sektor, ali i pruži primer ostalim učesnicima na tržištu jer se pokazalo da ponašanje subjekata javnog sektora utiče na poslovnu praksu u zemlji. Rok za izmirenje obaveza između dva privredna subjekta je 60 dana, s tim da se može u određenim situacijama produžiti na 90 dana.

Duži rokovi koje propisuje srpski zakon mogu biti izazov za likvidnost preduzeća, jer preduzeće određeni period nema na raspolaganju sredstva koja može koristiti – da li za izmirenje troškova poslovanja ili za investiranje, zavisi od preduzeća.

Zašto je poštovanje rokova važno?

Kašnjenje u plaćanjima stvara probleme za preduzeća jer je za finansijsko planiranje ključno predviđanje novčanih tokova, a finansijska stabilnost je ključna za rast i razvoj preduzeća. Prema Intrumovom izveštajuza 2019. godinu, periodi kašnjenja u izmirenjima novčanih obaveza su smanjivani od 2016. godine do 2019. godine na nivou Evropske Unije. Oko petine kompanija se izjasnilo da bi brže izmirivanje obaveza omogućilo zapošljavanje više radnika.

Prema ovom istraživanju, privredni subjekti navode da je likvidnost najveći problem kod nepoštovanja rokova izvršenja obaveza, jer ga prate gubitak prihoda i usporavanje rasta preduzeća. Kako bi izbegla ovaj rizik, ili ga bar umanjila, preduzeća preduzimaju meru prethodnog plaćanja, odnosno, isporučuju robu ili usluge nakon plaćanja.

Problem likvidnosti, odnosno nedovoljne količine novca, kao najlikvidnijeg sredstva, raste sa porastom broja privrednih subjekata koji kasne sa plaćanjima. Ovaj problem prisutan je kako u zemljama članicama Evropske Unije, tako i u Srbiji.

Interesantno je da prema istom istraživanju oko 70 odsto srpskih preduzeća ne bi zaposlilo nove radnike ukoliko bi se period plaćanja novčanih obaveza skratio. Razlog ovakvog stava može biti da preduzeća ne vide potencijal za dalje proširenje poslovanja, pa samim tim nemaju ni potrebu za angažovanjem novih radnika, ali i drugi nepovoljni uslovi za razvoj poslovanja u zemlji mogu biti uzrok ovakvog stava.

Kao razlog za kašnjenja u izvršavanju obaveza najveći broj ispitanika naveo je finansijske probleme u kojima se dužnici nalaze. Preduzeća su u finansijskim problemima zbog lošeg upravljanja svojim finansijama, s tim da je jedan deo prouzrokovan i nasleđenim okolnostima s kraja prošlog veka. Međutim, kultura poslovanja je problematičan faktor u zemlji. Evropska komisija je u Izveštaju o skriningu navela da je disciplina plaćanja obaveza na vreme u Srbiji jako slaba, što za posledicu ima narušavanje likvidnosti poslovnih partnera i usporava obrt sredstava u privredi.

Šta je kašnjenje u plaćanju i koji su efekti?

Kašnjenje u plaćanju se može definisati kao svojevrsno primoravanje dobavljača da kreditira kupca. Kada je javni sektor kupac, ovakvo ponašanje može dobavljača dovesti do bankrota, smanjuje se broj učesnika na tržištu i jasno su izraženi negativni efekti sa te strane.

Prema istraživanjima Evropske komisije, odgovor privrednih subjekata na pitanje zašto se ne javljaju na javne nabavke, odnosno zašto ne posluju sa javnim sektorom je upravo i bio da izbegavaju poslovanje sa javnim sektorom zbog kašnjenja u izvršenju obaveza. Isto istraživanje je pokazalo da u zemljama u kojima je kašnjenje u plaćanju izraženo kod javnog sektora, ni privatni sektor ne izvršava svoje obaveze na vreme. Dakle, značajan je uticaj javnog sektora na kreiranje kulture poslovanja u zemlji.

Kada su u pitanju dva privredna subjekta, kod kašnjenja je kupac u prednosti jer ima kredit po povoljnim, beskamatnim uslovima i na taj način možeda se pojača konkurencija na tržištu na kome posluje kupac. Međutim, ovo može negativno uticati na tržište dobavljača, jer će druga preduzeća koja posluju na tom tržištu biti primorana da kreditiraju svoje kupce kako bi ih zadržali.

Treba imati na umu da kada dolazi do kašnjenja, osim direktnih efekata koji se prenose na firme direktno uključene u transakciju, javljaju se i indirektni efekti na firme koje posluju sa tim firmama. Te indirektne efekte je izuzetno teško izmeriti.

Trošak koji preduzeće ima prilikom nevoljnog kreditiranja kupaca može da se posmatra kao oportunitetni trošak – trošak propuštene prilike. Kada bi preduzeće raspolagalo novcem koji mu duguju, moglo bi da investira taj novac i ostvari dodatne prihode. Ovako, novac je „zaglavljen” kod dužnika i preduzeće propušta priliku da dobije određeni prihod na investiciju. U najmanje rizičnom slučaju to bi bio prihod koji bi preduzeće ostvarilo plasiranjem novca u banku, što je jednako iznosu kamate na bankarsku štednju. Upravo zato EU i obračunava kamatu na kašnjenja koja najmanje mora biti veća od referentne kamatne stope Evropske centralne banke.

U transakcijama u kojima je velika firma dužnik, a mala kreditor, kašnjenje u plaćanjima može manju firmu dovesti do bankrotstva jer zarobljeni novac predstavlja značajan deo likvidnih sredstava malog preduzeća. U obrnutoj situaciji, kašnjenje može imati i pozitivan efekat, jer omogućava malom preduzeću da koristi tuđi novac beskamatno određeni period vremena, što može održati to preduzeće u životu ili mu bar kratkoročno olakšati poslovanje.

Kada su u pitanju kašnjenja u izvršavanju obaveza javnog sektora, verovatnoća da će firma da se zatvori zbog nepravovremenog isplaćivanja obaveza javnog sektora je manja. Jedan od mogućih razloga za to je što na javnim tenderima koje raspisuje javni sektor najveće učešće imaju velike firme, koje lakše dolaze do likvidnih sredstava od malih i srednjih preduzeća, pa je i njihova stopa zatvaranja manja.

Značaj opstanka malih i srednjih preduzeća

Za Evropsku Uniju su mala i srednja preduzeća (MSP), definisana kao preduzeća koja imaju manje od 250 radnika, ključna za rast i razvoj privrede. Ovi privredni subjekti su ključni igrači kada je u pitanju kreiranje politika usmerenih ka preduzetništvu, kada su u pitanju inovacije i zapošljavanje. Treba imati na umu da su sva velika preduzeća počela kao jedan MSP.

O značaju MSP u privredama kako Evropske Unije, tako i Srbije najbolje svedoči naredni grafikon koji pokazuje da mala i srednja preduzeća čine 99 odsto obe privrede.

Udeo mikro, malih i srednjih preduzeća u broju privrednih subjekata – Izvor: Srbija – Republički zavod za statistiku; EU – Eurostat

Osim toga, MSP su jako bitna u inovativnom procesu. Inovacije dolaze od preduzetnika koji imaju ideju koju pokušavaju da realizuju, da plasiraju na tržište koje će oceniti da li je ideja dobra ili ne. Međutim, veliki izazov za opstanak predstavljaju uslovi poslovanja i dostupnost finansijskih sredstava. Loši uslovi poslovanja, nemogućnost da se održi likvidnost preduzeća često su prepreke o koje se preduzeća sapliću i padaju. U Srbiji su banke dominantne finansijske institucije i preduzetnici se uglavnom finansiraju iz bankarskih kredita, a mogućnost dobijanja kredita zavisi od likvidnosti preduzeća. Tržište drugih finansijskih izvora još uvek nije razvijeno, te neplaćanje dospelih obaveza prema bankama može preduzeće dovesti do bankrotstva.

Problem sa kašnjenjima u plaćanju rezultira nedostatkom likvidnih sredstava za nastavak poslovanja kod privrednih subjekata, te moraju da se obraćaju finansijskim institucijama za pozajmice – najčešće su to bankarski krediti. Međutim, veliki broj klijenata koji kasne sa plaćanjem narušava i solventnost firme, a posledično njenu kreditnu sposobnost, te preduzeću postaje sve teže da pronađe finansijska sredstva za opstanak i na kraju propada.

Najvećem riziku su izložena mala i srednja preduzeća, a imajući u vidu da je razvoj zemlje zasnovan na MSP, treba kreirati takvu politiku podsticaja i kazni koja će smanjiti kašnjenja i na taj način umanjiti rizik kome su izložena ova preduzeća.

S obzirom na to da broj zaposlenih u MSP čini 60 odsto ukupno zaposlenih u zemlji, odnosno nešto više od 60 odsto u EU, svaki stečaj ili zatvaranje jednog MSP znači i gubitak određenih radnih mesta.

Procentualno učešće zaposlenih prema veličini privrednog subjekta – Izvor: Srbija – Republički zavod za statistiku; EU – Eurostat

Dodatni izazov za rast MSP je to što često imaju manje kapacitete za finansijski menadžment kako bi mogli na adekvatan način da organizuju svoje finansije i da se izbore se kašnjenjima u plaćanju. Prema istraživanju koje je sprovela grupa naučnika u EU, skoro 50 odsto vlasnika malih preduzeća navodi kako je jedan od osnovnih razloga što ne povećavaju svoje poslovanje upravo činjenica da nisu u stanju da se izbore sa kašnjenjima u plaćanjima.

Zaključak

Smanjivanje broja dana kašnjenja u izvršenjima novčanih transakcija može da doprinese unapređenju poslovanja malih i srednjih preduzeća tako što će im olakšati pristup finansijskim sredstvima i smanjiti neizvesnost. Posledično, veći broj MSP bi imao mogućnost da organizuje svoje finansije i poslovanje u smeru daljeg razvoja u veliku kompaniju. Dobra poslovna klima bi privukla i strane investitore, te ne bi bilo potrebno subvencionisanje.

Velike kompanije često zloupotrebljavaju svoju moć i kasne sa plaćanjima, znajući svoj značaj za opstanak malog preduzeća. Nekada imaju izuzetno komplikovane procedure koje moraju biti u potpunosti poštovane da bi se obavilo plaćanje, te na taj način primoravaju male kompanije da ih kreditiraju. Često velike kompanije postavljaju uslove malim kako ne mogu da imaju veliki broj klijenata, kako moraju u određenom roku da im isporuče robu ukoliko žele da nastave saradnju, i na taj način zloupotrebljavaju svoju moć. Mala i srednja preduzeća ne pokreću sporove niti naplaćuju kamatu za novac koji im je zarobljen kod velikih kompanija, jer se boje da će tako izgubiti dragocenog kupca. Sve ovo dobra zakonska regulativa i njena adekvatna primena kroz sistem efikasnog i odgovornog sudstva može da prebrodi, postavljajući ista pravila igre za sve – bez obzira na veličinu preduzeća.

Ovaj tekst je objavljen u okviru projekta „Zašto su EU ekonomska pregovaračka poglavlja važna? – Ka boljem razumevanju u regionu južnog Banata”, uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za sadržinu ove publikacije isključivo su odgovorni organizacija civilnog društva „Centar za edukaciju i transparentnost – CETRA” i partner – nezavisni medijski portal Pančevo Si Ti i ta sadržina nipošto ne izražava zvanične stavove Evropske unije. Projekat je deo je programa „Pripremi se za učešće”, koji implementiraju CETRA, Centar za evropske politike – CEP, Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj – NALED i nezavisni medijski portal – European Western Balkans.

Ostavi komentar

  • (not be published)