Postupanje sudova u Pančevu i odluka Ustavnog suda Srbije iz 2013. godine

Kako su sudske pobede „Grejanja” postale pravilo od 2016. godine, a kao jedan od mogućih razloga za takvo stanje jeste vrlo sporna odluka Ustavnog suda Srbije iz 2013. godine koja je doneta u vezi sa isključivanjem sa sistema daljinskog grejanja u Velikoj Plani

Jovan Ristić
Objavljeno 22.10.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 18 mins

Sva ta saznanja (prvi tekst feljtona možete pročitati ovde) nisu ni od kakve pomoći na sudu, koji bi isključenim potrošačima[1] trebalo da bude poslednja odbrana od monopolističkog bezakonja i zloupotrebe prava od strane toplana, i koji je brojnim potrošačima u susednoj Hrvatskoj – članici Evropske unije i bivšoj jugoslovenskoj republici sa sličnim propisima kao Srbija – doneo slobodu od neželjenog ugovornog odnosa sa toplanama. Ukoliko isključeni pančevački potrošači ulože prigovor na rešenje o izvršenju, što čine redovno – jer su nepokolebljivo uvereni da su zakoni kao akti jače pravne snage na njihovoj strani, i da nikakvo plaćanje grejanja bez grejanja ne dolazi u obzir – oni izlaze pred Osnovni sud u Pančevu gde redovno gube spor, a žalbe Višem sudu u Pančevu su uzaludne čak i u retkim situacijama kad Osnovni sud presudi u njihovu korist.

Situacija nije uvek bila takva. Doduše, ne može se reći ni da je generalno bila pozitivna za potrošače, ali je fakat da je u periodu od 2007. do 2015. a naročito u 2015. godini doneto nekoliko prvostepenih i pravnosnažnih sudskih odluka u korist isključenih potrošača. U jednoj takvoj presudi koju je 2010. godine doneo Viši sud u Pančevu[2], i koja je privukla solidnu medijsku pažnju[3], zato što je potrošač bio materijalno ugrožen i bezuspešno je tražio prestanak ugovornog odnosa sa „Grejanjem” kako više ne bi morao da plaća uslugu, konstatovano je da „tužilac ne može i nema pravo i ovlašćenje da silom nameće drugom njegove usluge grejanja jer je isporuka toplotne energije zakonska obaveza tužioca ali korišćenje toplotne energije nije zakonska obaveza tužene već je to pravo tužene a ne vremenski neograničena obaveza da koristi toplotnu energiju koju isporučuje tužilačko preduzeće”[4]. Ovakva odluka, koju je potpisala predsednica sudskog veća Slavica Maksić, na tragu je sudske prakse Višeg privrednog suda[5].

Međutim, „Grejanje” se na tu i još neke pravnosnažne odluke nije obaziralo i nastavilo je da utužuje, ostvarujući, nažalost, uspehe na sudu. Nije je zaustavila ni presuda Višeg suda u Pančevu iz 2015. godine (predsednik veća Vladislava Sajkov Baroj)[6] kojom je potvrđen stav Osnovnog suda u Pančevu da je naplatom fiksnog dela cene potrošaču, kojem je usluga obustavljena još 2000. godine, prekršeno načelo jednakosti uzajamnih davanja iz članova 15 i 122 Zakona o obligacionim odnosima.

Sudske pobede „Grejanja” postale su pravilo od 2016. godine[7], a jedan od mogućih razloga takvog stanja je to što je „Grejanje” uz svoje podneske i žalbe počelo da prilaže jednu vrlo spornu odluku Ustavnog suda Srbije iz 2013. godine koja je doneta u vezi sa isključivanjem sa sistema daljinskog grejanja u Velikoj Plani[8] i u vezi sa „zakonitošću obaveze potrošača koji koristi zajedničke instalacije u distribuciji toplotne energije da (na osnovu opšteg akta skupštine opštine Velika Plana) plaća 30 odsto cene po kojoj se toplotna energija isporučuje tarifnim potrošačima, iako nije zaključio ugovor o njenoj isporuci već se pismeno izjasnio da ne želi da koristi ovu energiju, odnosno iako mu je obustavljena dalja isporuka toplotne energije.” Inicijativa za ocenu ustavnosti i zakonitosti dva člana pomenutog opšteg akta je odbačena, a „Grejanje” je očigledno smatralo da dotična odluka potvrđuje njeno pravo na naplatu fiksnog dela cene grejanja nezavisno od pružanja usluge. U njoj je Ustavni sud izneo stav da je „utvrđivanje odgovarajuće obaveze vlasnicima ovih (isključenih) stanova sastavni deo zakonom utvrđenog ovlašćenja jedinice lokalne samouprave da svojim aktom uređuje prava i obaveze davaoca i korisnika navedene komunalne usluge (…) a imajući u vidu da zbog tehničkih svojstava sistema isporuke toplotne energije pružalac usluge nije u mogućnosti da u potpunosti obustavi uslugu grejanja i potrošačima koji su se opredelili da je ne koriste, odnosno kojima je ova usluga obustavljena i da na taj način i stanovi ovih lica preko zajednički ugrađenih instalacija primaju određenu količinu toplotne energije”. U vezi sa visinom osporene naknade od 30 odsto cene, Ustavni sud je naveo da „nije nadležan, u smislu odredaba člana 167 Ustava, da ceni opravdanost i celishodnost osporenog rešenja (…) odnosno da li propisani procenat predviđen osporenom Odlukom odražava realnu vrednost troškova toplotne energije koja se, zbog tehničko-tehnološkog jedinstva sistema, i dalje pruža korisniku u određenom obimu”.

Činjenica je da ovakav stav i odluka Ustavnog suda postoje, kao što postoje i neke druge problematične odluke Ustavnog suda koje su na golemu štetu potrošača usluga od opšteg ekonomskog interesa a idu u korist pružalaca usluga-monopolista[9]. Činjenica je da ovo nije bio prvi put da se, suočen sa pitanjem visine i zakonitosti naknade koju plaćaju isključeni potrošači, Ustavni sud od tog pitanja ogradio tvrdeći da ono potpada pod pitanje celishodnosti (za koje on nije nadležan) – odajući utisak da mu je svejedno da li rečena naknada iznosi 15, 30, 50, 100 ili možda 120 odsto od cene grejanja, u situaciji kada se po četiri zakona koje smo nabrojali nikakva naknada tu ne može naplatiti jer se potrošaču ne pruža nikakva usluga[10]. Takođe je činjenica da se u rečenoj odluci iz 2013. godine reč potrošač pominje 54 puta ali se nigde ne pominje ustavna obaveza države (što uključuje i Ustavni sud kao deo sudske grane državne vlasti) da štiti te iste potrošače i da ne dopušta nečasne radnje na tržištu protiv potrošača. Ne pominje se ni tada važeći Zakon o zaštiti potrošača (2010), ni implementirane, za Srbiju pravno obavezujuće evropske direktive u vezi sa zaštitom potrošača, ni primena načela i opštih pravila ugovornog prava iz Zakona o obligacionim odnosima, uključujući načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, niti se uzimaju u obzir postojanje i interesi onih potrošača kroz čije stanove ne prolaze zajedničke instalacije uključujući potrošače koji žive u potkrovljima stambenih zgrada i koji su fizičkim odsecanjem od zajedničkih instalacija potpuno lišeni dovoda toplotne energije. Ne uzima se u obzir ni zabrana ustanovljavanja prava i obaveza kojima se stvara i iskorišćava monopolski položaj na tržištu na koju se inicijator pozvao. Veoma je važno primetiti i da se sadržina opšteg akta opštine Velika Plana kojeg je Ustavni sud cenio ne poklapa sa sadržinom korespondirajućeg akta pančevačke lokalne samouprave, pa se postavlja pitanje primene rečene odluke Ustavnog suda na situaciju u Pančevu i zašto su je pančevačke sudije uzimale u obzir pri donošenju presuda. Povrh toga, domašaj ove i nekih ranijih sličnih odluka Ustavnog suda je vremenski ograničen, tj. ne ide dalje od septembra 2014. godine kada je na snagu stupio važeći Zakon o zaštiti potrošača kao krovni, sistemski zakon, stvorivši novu pravnu situaciju koja i definitivno ne odgovara onoj koju je Ustavni sud opisao u pomenutoj odluci i u nekim svojim ranijim odlukama – ne baš potpuno i ne baš tačno[11]. Ukratko, odluka Ustavnog suda u vezi sa daljinskim grejanjem u Velikoj Plani je ne samo zasnovana na paušalnim ocenama i pogrešnoj primeni materijalnog prava već je i suštinski deplasirana, a bila je to i 2016. godine kada je Viši sud u Pančevu počeo da je uzima u obzir kao dokaz da se „u sudskoj praksi već iskristalisalo pitanje plaćanja fiksnih troškova cene grejanja”[12] a Osnovni sud u Pančevu počeo da je citira u svojim presudama na štetu isključenih potrošača[13].

U sledećem nastavku, 29. oktobra: Ispitani slučajevi isključenih potrošača u periodu od 2006. do 2020. godine


[1]Izraz „isključeni potrošač” ovde se koristi i za potrošače koji su, posle ispunjavanja tehničko-tehnoloških uslova, isključeni sa toplovodne mreže i za potrošače kojima je formalno zbog neplaćanja obustavljena usluga.

[2]Viši sud u Pančevu 1-GŽ br 810/10 od 25. 06. 2010. (p.v.s. Slavica Maksić, s. Svetlana Lazarević, s. Ondreja Sahter)

[3]http://www.politika.rs/sr/clanak/147093/Sud-ne-priznaje-grejanje-kroz-zidove!

[4]Viši sud u Pančevu 1-GŽ br 810/10 od 25. 06. 2010. (p.v.s. Slavica Maksić, s. Svetlana Lazarević, s. Ondreja Sahter)

[5]Videti presudu Višeg privrednog suda, Pž 3428/99 od 16. 12. 1999. godine – Sudska praksa privrednih sudova, Bilten br 1/2000 – str 45.

[6]Viši sud u Pančevu, 2GŽ 102/15 od 31. 03. 2015. (p.v.s. Vladislava Sajkov Baroj, s. Slavica Maksić, s. Vesna Vuković)

[7]Ova nepobedivost se vidi iz sudskih presuda koje su obrađene za potrebe ove studije, a takođe se vidi iz statistike rešenih predmeta u 2018. i 2019. godini koju su Osnovni i Viši sud u Pančevu poslali udruženju Efektiva na osnovu zahteva za dostavljanje informacija od javnog značaja.

[8]Ustavni sud IUo-430/2012 od 11. 04. 2013.

[9]Npr. odluka Ustavnog suda Srbije IUo 354/213 od 19. 04. 2016. kojom se ostavlja na snazi zloglasni član 62 stav 6 Uredbe o uslovima isporuke i snabdevanja električnom energijom a koji glasi: „Ukoliko novi vlasnik podnese dokaze o promeni vlasništva na objektu i dokaz o izmirenju računa na ime obaveza do dana očitavanja stanja na brojilu električne energije, može da zaključi ugovor o prodaji i ugovor o pristupu sistemu”. Tim članom se dug za struju vezuje za nekretninu a ne, kako bi moralo da bude, za dužnika. Ustavni sud je spornu odredbu više puta održao na snazi, pozivajući se na to da je ona u skladu sa članom 452 Zakona o obligacionim odnosima koji se odnosi na pristupanje dugu u slučaju primanja neke imovinske celine, a dr Nenad Tešić, docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu u svom radu „O ‘izuzetnosti’ duga za struju“ (Harmonius, 2016, str 293-319) detaljno, argumentovano i nemilosrdno pokazuje zašto rezonovanje Ustavnog suda nije pravno utemeljeno, zašto se član 452 Zakona o obligacionim odnosima uopšte ne odnosi na predmetnu situaciju, i zašto je član 62 stav 6 Uredbe o uslovima isporuke i snabdevanju električnom energijom (1) neustavan sa stanovišta načela zabrane iskorišćavanja monopolskog položaja, načela ravnopravnosti svih oblika svojine, i zajemčene zaštite potrošača, ali i (2) nezakonit sa stanovišta Zakona o obligacionim odnosima, Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, Zakona o nasleđivanju, Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, Zakona o stečaju i Zakona o zaštiti potrošača.

[10]Ovaj istraživač je imaouvid u tri takve odluke koje se tiču potrošača u Pančevu, i one nose zavodne brojeve IU-11/2003 od 22. 01. 2004, IU-365/2005 od 27. 02. 2009 i Už 483/2015 od 12. 02. 2016.

[11]Ovakve odluke Ustavnog suda delom su posledica toga što je prvi srpski Zakon o zaštiti potrošača (2005) sebe definisao kao specijalni zakon u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, na koji su se sektorski zakoni oslanjali, i što je drugi srpski Zakon o zaštiti potrošača (2010), uprkos garantovanju minimalnih potrošačkih prava, propustio da jasno precizira svoj položaj u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i na sektorske zakone. Posledica su brojne kolizione norme i netačno tumačenje da je Zakon o zaštiti potrošača i dalje lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, i da se odredbe sektorskih zakona i dalje ravnaju prema Zakonu o obligacionim odnosima koji ne poznaje termin potrošač već reguliše prava i obaveze kupaca. Detaljnije o tome u monografiji dr Denisa Perinčića Provizorijum pravne zaštite potrošača (Zadužbina Andrejević, 2019, str 28 i 60).

[12]Viši sud u Pančevu, 3GŽ 875/15 od 23.02.2016. (p.v.s. Vesna Vuković, s. Slavica Maksić, s. Olga Bukvić)

[13]Npr. Osnovni sud u Pančevu 14P 1197/16 od 06.04.2017. (s. Marijana Trifu)

Tekst je preuzet iz studije Jovana Ristića „NEVIDLJIVI ZAKON (neprimenjivanje propisa o zaštiti potrošača usluga od opšteg ekonomskog interesa pred sudovima u Beogradu i Pančevu)”, koju je oktobra 2020. godine objavilo Udruženje potrošača i bankarskih klijenata Efektiva, Beograd, uz podršku Centra za evropske politike, Naleda i European Western Balkans, kroz projekat „Pripremi se za učešće” koji finansira Delegacija Evropske unije u Srbiji.

Pančevo Si Ti će u narednim mesecima objavljivati delove knjige koji se odnose na nezakonit rad JKP „Grejanje” (naplata fiksnog dela cene grejanja isključenim potrošačima) i na praksu sudova u Pančevu po ovom pitanju. Oprema teksta redakcijska.

Jovan Ristić (1973, Beograd) je diplomirani pravnik, angažovan u udruženju potrošača Efektiva. Pravna specijalnost su mu usluge od opšteg ekonomskog interesa i izvršni postupak. Dugo je bio agencijski i istraživački novinar, i prevodio je sa engleskog jezika.

Ostavi komentar

  • (not be published)