Mladi na selu nemaju svetle perspektive za pronalaženje stalnog zaposlenja

Mladi u Uzdinu teško pronalaze posao, osim sezonskih radova u poljoprivredi – nema ni šansi za zasnivanje radnog odnosa, ni prevoza do drugih mesta

Gabrijel Babuc
Objavljeno 16.12.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

U Uzdinu, nekada vodećem selu u Banatu, a koje je danas na ivici opstanka, razgovaramo sa Jovicom Ucom, vrednim mladim čovekom, o problemima oko zapošljavanja mladih ljudi koji žive na selu i o teškoćama na koje nailazi u pronalaženju posla.

PANČEVO SI TI: Predstavi nam se ukratko.

JOVICA UCA: Zovem se Jovica Uca i živim u Uzdinu. Imam 29 godina, oženjen sam i otac sam dvoje dece – Milice (pet godina) i Aleksandra (dve godine). U porodici nas je bilo sedmoro braće i sestara, ali sam od svoje osme godine ostao bez majke i otišao sam u Dom za decu bez roditeljskog staranja „Spomenak” u Pančevu. Bio sam i u raznim drugim ustanovama takvog tipa u Beogradu i u drugim mestima. U Domu sam završio kurs za molera i još neke, manje značajne, kurseve.

PST: Da li trenutno radiš negde?

UCA: Trenutno sam nezaposlen. U Uzdinu je teško naći posao. Nema šta da se radi. Recimo, sada je već zimsko vreme i skoro su svi radovi u polju završeni. A, u Uzdinu se ljudi uglavnom bave zemljoradnjom i tu posla ima, a i rado prihvatam radove u polju. Ovih dana trebalo bi da započnem da radim na građevini u Pančevu – imaću tamo smeštaj i dva obroka. Videćemo kako će to da bude, jer sam potreban i porodici. Nailazi zima, a ona je uvek teška na selu. Trenutno pohađam i auto-školu za vozača B kategorije u Kovačici. Nadam se da ću uspešno da je završim i da će mi to omogućiti da možda pronađem neki stalan posao u kome je potrebna vozačka dozvola B kategorije, ili možda da mi pomogne da lakše putujem na posao iz Uzdina u druga mesta.

PST: Kažeš da si radio uglavnom na radovima u polju. Šta si još radio u životu?

UCA: Radio sam u životu sve i svašta. Uglavnom sam radio za nadnicu: u poljoprivredi, na građevini, u ciglani… To sam radio ne samo u Uzdinu, već u Pančevu, Beogradu i u drugim mestima. Radio sam i u stočarstvu, ali je to posao koji manje volim. Znam da vozim traktore, znam i da i orem i da sejem, kao i druge poslove kao što su košenje deteline i baliranje slame i deteline. Ne bežim od takvih poslova. Mislim da sam dosta vešt u tim poslovima. Nikada se nisam plašio izazova i možda zbog toga nikada nisam ni imao strah od zahtevnijih poslova. U selu ljudi znaju da umem da radim te poslove i ponekad me angažuju da pomognem. Ali sve su to sezonski poslovi, nisu stalni i ne mogu da se na njih potpuno oslonim.

PST: Kažeš da je u Uzdinu teško da nađeš posao. Koje su najveće prepreke na koje nailaziš pri traženju posla?

UCA: Kako je u samom Uzdinu teško naći neki stalan posao, potrebno ga je pronaći na nekom drugom mestu. Najteže je putovanje. Najteže je naći prevoz iz Uzdina ka ostalim mestima. Već neko vreme nije rešen prevoz u selu ka drugim mestima, ima možda 10 godina. Sada ima nekih naznaka da će se to rešiti, ali to je još uvek nedovoljno. Mnogi zbog toga odlaze iz Uzdina. Ja sam odlučio da ostanem. Kupio sam kuću u Uzdinu. Razmišljao sam da kupim kuću u nekom drugom mestu odakle imam prevoz za veće gradove, ali su tamo kuće mnogo skuplje nego u Uzdinu. A, i ovu kuću sam uzeo da otplaćujem na rate, što je za mene olakšavajuća okolnost. Ima mladih ljudi iz Uzdina koji su otišli u druga mesta upravo zbog ovog problema vezanog za prevoz. Neki su kupili kuće u Kovačici, Debeljači ili Crepaji, neki samo stanuju ili planiraju da u tim mestima kupe kuće. U ovom trenutku postoji jedan autobus rano ujutru za Kovačicu, ali ne polazi dovoljno rano i ne mogu da stignem na posao. Takođe, nema ni u povratku autobus, ali se tu već nekako snalazim. Nekada sam išao vozom, ali su sada vozovi ukinuti zbog radova. Ne znam u ovom trenutku kakva je situacija sa vozovima i kada će ponovo da prorade i prolaze kroz Uzdin. Meni bi mnogo to značilo.

PST: Kako inače nalaziš posao?

UCA: Uglavnom nalazim posao preko prijatelja i poznanika. To su ljudi koji već imaju posao u nekim firmama, onda ja njih pozovem i pitam da li su im potrebni radnici i da li ima nekog posla. Ponekad ima, a ponekad nema. Zavisi od posla i godišnjeg doba, odnosno sezone radova, ali uglavnom sam uspevao da nađem na ovaj način posao. Ali, kao što sam rekao, prevoz je najveći problem u Uzdinu, a verujem i u drugim mestima. Čak i da idem svojim autom na posao to ne bi bilo rentabilno zbog skupog goriva, možda kad bi nas bilo više u vozilu… Dok je je išao voz u 5 sati ujutro mogao sam da stignem na posao, mada sam i tad imao razne kombinacije, išao sam i vozom, a posle kolima sa još nekim kolegama. Pozdravljam potez uvođenja autobusa iz Uzdina, čujem i da je karta besplatna do Kovačice, što je za svaku pohvalu, međutim kao što sam rekao, ja sa tim autobusom ne mogu da stignem na vreme na posao. Naravno, nekima opet ne odgovara tako rano autobus… Teško je uskladiti prevoz sada, posle toliko godina kako ga nije bilo.

Jovica Uca (desno) u razgovoru sa našim saradnikom

PST: Da li si nekad pomislio da odeš da radiš u inostranstvu?

UCA: Radio sam i u inostranstvu jedno vreme. U Drezdenu, u Nemačkoj. Međutim, bio sam prevaren. Evo šta se desilo: počeo sam da radim kod nekog poslodavca, a onda je trebalo da odem kod drugog i da lažem da znam da radim nešto što nikada nisam radio – da budem armirač. Ja nisam pristao, nisam hteo da lažem i da dovedem druge u opasnost… Vratili su me nazad bez nadnice i karte za prevoz. Bio sam nekoliko puta i u Austriji, uglavnom na kratko. Tamo sam najviše krečio, uglavnom kod prijatelja i poznanika. Neću više da idem u inostranstvo. Nisu pouzdani ljudi sa kojima se radi i vrlo su moguće prevare. Treba biti jako oprezan kada se čovek prihvati odlaska u inostranstvo zbog posla.

PST: Da li si planirao da se samozaposliš?

UCA: Čuo sam da ima neki konkurs Nacionalne službe za zapošljavanje u vezi samozapošljavanja. Nisam mnogo razmišljao o tome da započenem neki svoj biznis. Sada možda ni ne mogu to da radim, jer sam potreban i porodici jer imam malo dete i ne znam da li bih mogao da se zaletim u neku avanturu koja se zove sopstveni biznis. Možda kada bi se više nas udružilo, ali sam to da radim smatram da je vrlo teško u ovim uslovima koje sam vam opisao. Trebalo bi mi i tržište, a toga u Uzdinu nema. Znači da bi opet trebalo da odem u druga mesta, što me opet vraća na problem koji sam opisao oko prevoza.

PST: Da li si prijavljen na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje? Koristiš li možda neke beneficije?

UCA: Prijavljen sam na Službi za zapošljavanje. Odlazim tamo valjda svaka tri meseca. Raspitujem se za posao. Nekoliko puta su mi izašli u susret i našli posao. Tako je bilo i poslednji put kada sam bio angažovan u vetroparku u Kovačici. Tu sam radio jedno vreme, međutim, dešavalo se često da poslodavac nije poštovao ugovor, što meni nije mnogo smetalo, ali ponekad zaista nisam imao vremena zbog drugih obaveza, prema porodici, recimo, da ispoštujem ono što se od mene tražilo, a nije pisalo u ugovoru. Bilo je teško i naporno. Mnogi su odustali od tog posla.

PST: Kako pomoći mladima da nađu posao na selu?

UCA: Ne znam, teško je pitanje. Često posla ima, ali se javljaju neki drugi problemi, kao što je problem s prevozom. Možda bi pomoglo kada bi Nacionalna služba za zapošljavanje imala predstavljanja i tribine u selu, gde bi mi lakše saznali o poslovima, ili da vidimo i saznamo kakvi su programi za zapošljavanje i samozapošljavanje. Da to bude aktivnije i neposrednije, a ne samo formalno. Čuo sam za Sajam zapošljavanja u Kovačici, međutim to nije baš mesto gde bih ja mogao da nađem posao. Ne znam, neko usavršavanje bi pomoglo ili možda neka prekvalifikacija ili neka druga diploma sa kojom bih možda našao bolji ili stalan posao. Ja volim posao molera, ali s ovim zvanjem nema baš puno posla. Možda bi mi pomoglo da imam neku struku u kojoj mogu lakše da pronađem stalan posao.

Ovaj tekst urađen je uz finansijsku podršku Evropske Unije. Sadržaj teksta isključiva je odgovornost autora i ne odražava nužno stavove Evropske Unije.

Ostavi komentar

  • (not be published)