Medijska pismenost u lokalnoj zajednici i šta ćemo sa njom

Ili, kako se medijska (ne)pismenost kao globalna pojava preliva na lokalnu zajednicu, i kako da, kao zajednica, raspolažemo tačnim, proverenim i pravovremenim informacijama i podacima koji su nam neophodni

Dragan Srećković
Objavljeno 11.05.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Ne samo kada zbog COVID-19 krize više vremena provodimo kod kuće i tek ponekad kratko istrčimo da nešto obavimo u gradu, nego sve što radimo uglavnom se dešava u našim lokalnim zajednicama. Tu najčešće spavamo, hranimo se, obavljmo svakodnevne poslove, uveče izlazmo. Tu se lečimo, bavimo sportom (zar ne?), tu nam deca idu u škole, a penzioneri ponekad u šetnje. I kada otputujemo, na dan, dva ili godinu, tu proživljavamo svoja iskustva, uspehe i promašaje (a i kada odemo zauvek, ponesemo neki deo lokala sa sobom). Tu se informišemo o tome šta se dešava u našoj lokalnoj zajednici, i šta se dešava u dalekom svetu. Za računarom, pred televizorom, s novinama ili telefonom u rukama, gutamo vesti i informacije i stvaramo sliku sveta, ali i sliku svoje lokalne zajednice. Pa kakvu to sliku stvaramo, čime je bojimo, i ko nam u tome pomaže, a ko „pomaže”?

Ne volim izraz „Ko zna zašto je to dobro!” ali COVID-19 kriza pomogla je da se ogole mnoge sklonosti i tendencije, i globalno i lokalno. Od sklonosti ka diktaturi ili demokratiji, otvorenosti ili cenzuri, solidarnosti ili sebičnosti, pa do nacionalističkih ili internacionalističkih tendencija, individualnosti ili kolektivizma, COVID-19 kriza pokazala je i našu izloženost i osetljivost na lažne vesti, propagandu, pristrasnost i neobjektivnost u informisanju. Očekivano, u vreme krize treba nam više informacija. Hoćemo da znamo šta se dešava, da li smo u opasnosti, kako ćemo se izvući iz krize, šta nas čeka posle nje. U haosu kontradiktornih informacija pokušavamo da stvarima i događajima damo smisao, i da kompleksnost pojednostavimo ne bi li je shvatili i nosili se sa njom. Mnoga istraživanja pokazuju veliku potražnju za različitim vrstama informacija u svetu tokom pandemije, kao i mnogo veće korišćenje interneta, kao u komšiluku na primer. I ovaj tekst Istinomera predstavlja različite podatke koji govore o većoj potrebi za informacijama u svetu, ali i kod nas. Taj tekst se ipak najviše bavi poverenjem, odnosno predstavlja podatke o tome kome verujemo u vremenu krize. Izgleda da se, i u Srbiji i u svetu, najviše veruje stručnjacima, dok su političari, na primer, rangirani nešto niže. Pa ipak, jedan drugi tekst Istinomera iznosi podatke o zastupljenosti političara i prikazuje da je, u jednom periodu COVID-19 krize u Srbiji, čak 99 odsto praćenog TV programa bilo rezervisano za pripadnike vlasti. Ovakva medijska dominacija i način na koji je iskorišćena vodi kreiranju specifičnog, oštrog, polarizujućeg narativa, a ne doprinosi objektivnosti. Setimo se zabrane direktnog učestvovanja novinara na konferencijama za štampu tokom jednog perioda vandrednog stanja, ili „političkih pitanja” na koja predsednik nije hteo da odgovori, ali šta se mora nije teško (jedan od primera takvog „pitanja” i odgovora kreće na 43:29). Takva dominacija, zajedno sa prikrivanjem informacija ili širenjem dezinformacija nas takođe onemogućava da razaznamo šta se dešava i stvorimo realnu sliku stanja u društvu, i to kada nam je ta slika najpotrebnija. Poseban je problem što su takvu sliku, kreiranu na vrhu, ponavljale i multiplicirale televizije sa nacionalnom frekvencijom, dakle korisnice našeg, javnog dobra, i Javni medijski servis, koji je dužan da poštuje zakon i ostvaruje javni (naš) interes. Ali to je posebna tema koja zahteva prostor za sebe.

U nedavno objavljenim, odličnim tekstovima na ovom portalu (na primer ovde i ovde), možete se upoznati sa definicijom medijske pismenosti (i nekim drugim važnim, povezanim pojmovima), njenim karakteristikama i posledicama. Ali pošto vam je ovaj tekst i dalje toliko interesantan (?!?) da ne želite da se odvojite od njega ni za klik, recimo samo kratko da biti medijski pismen znači biti u stanju kritički se odnositi prema vestima i informacija iz medija, odnosno ne uzimati ih zdravo za gotovo. To nije lako – razaznati istinu u poplavi informacija, a i skloni smo, posebno u kriznim vremenima, da činimo greške kada se suočimo sa dezinformacijama.

Kako se sa dezinformacijama, lažnim vestima, tendecioznim poluistinama i propagandom nosimo u lokalnoj zajednici? Da li je tu situacija drugačija i kakve taktike možemo da primenimo? Kako da se organizujemo?

Istraživanje „Omnibusa” o medijskim navikama Pančevaca

Krajem prošle godine, udruženje „Omnibus” je sprovelo istraživanje s ciljem da se upozna sa medijskim navikama stanovnika Pančeva, s posebnim fokusom na izvore informisanja i poverenje u te izvore. Internet anketa, u kojoj su učestvovala 362 ispitanika, bila je postavljena na ovom portalu, a prijatelji organizacije su preko društvenih mreža i ličnim kontaktima pozivali građane da uzmu učešće u istraživanju. S obzirom na priličnu iskrivljenost uzorka zbog ovakvog načina prikupljanja podataka – u istraživanju su učestvovali mahom čitaoci portala pancevo.city – ovi podaci se ne mogu uopštavati/generalizovati na ceo grad (ne možemo zaključiti, na primer: „Većina Pančevaca je medijski pismena”, jer uzorak ne reprezentuje sve Pančevce). Međutim, imamo solidnu osnovu za promišljanje medijskih navika i potreba na lokalu, i sliku korisnika jednog specifičnog lokalnog internet medija.

Istraživanje jasno pokazuje da su ispitanicima internet i društvene mreže prioritetni izvori informisanja, posebno kada su u pitanju lokalne teme. Takođe, najverovatnije zbog brzine, veće dostupnosti i lakše uporedivosti podataka, internet je osnovna alatka za proveru tačnosti i autentičnosti informacija i vesti, mnogo više od ostalih.

Velika većina ispitanika želi da bude dobro informisana i ima potrebu za kvalitetnim, sadržajnim i objektivnim informacijama – 30% ispitanika tvrdi da temeljno isčitava, sluša i gleda vesti. Dve trećine (66%) to radi kada ih vest posebno zaintrigira, dok samo četiri odsto ispitanika „preleće” preko vesti, i obraća pažnu samo na naslove i slike.

Takođe, 81% ispitanika često proverava odakle je vest stigla/ preuzeta, dok samo jedan odsto nikada ne obraća pažnju na izvore.

Što se tiče informisanja o društvenim, političkim i ekonomskim temama, internet portali ili njihove aplikacije su najzastupljeniji izvori, i to bez obzira da li se traže vesti sa lokala ili one koje se tiču cele države. U oba slučaja, internet portali ili njihove aplikacije su zastupljeni sa preko 50%. Međutim, kada se pogledaju ostali mediji, televizija je mnogo značajnija za informacije sa nacionalnog nivoa u odnosu na lokalni (15% nasuprot 3%), dok su društvene mreže mnogo važniji izvor informacija sa lokalnog nivoa – 34% nasuprot nacionalnog – 23%. Radio i štampa (dnevna i druga štampana izdanja) su podjednako nisko zastupljeni za oba nivoa informacija (COVID-19 kriza je, sudeći po podacima u gore linkovanim tekstovima, dodatno umanjila značaj štampanih izdanja i dodatno doprinosi njihovom nestajanju).

Kao što je ranije navedeno, podaci ne odražavaju sliku kakvu imamo u državi i u Pančevu, jer je televizija, zbog navika, demografske strukture stanovnika i slabe ekonomske moći stanovništva i dalje najdominantniji medij. Takođe, u slučaju našeg istraživanja, kanal kroz koji su prikupljani podaci – internet – privukao je ljude koji ga koriste više od dugih kanala; a konkretan medij na kome se anketa nalazila – www.pancevo.city – privukao je najviše svoje čitaoce da ispune anketu. Činjejnica da veliki procenat ispitanika dodatno proverava informacije, čita kompletne vesti i vodi računa o izvorima, govori o zavidnom nivou njihove medijske pismenosti. Takođe, govori i o važnosti lokalnih medija za lokalnu sredinu kojoj služi jer potrebe za informisanjem očigledno postoje.

Uloga nezavisnih lokalnih medija

Postoji mnogo primera koji ukazuju da mediji sa nacionalnim frekvencijama i javni medijski servisi ne ispunjavaju svoju svrhu, i da su nezavisni lokalni mediji preuzeli tu ulogu, i to ne zahvaljujući neograničenim resursima kojima raspolažu, nego profesionalnošću i poverenjem koje umeju da stvore i održe u svojim zajednicama. Nezavisni lokalni mediji preuzeli su ulogu u zadovoljenju potreba za informacijama i pokrivaju ne samo tradicionalno „lokalne teme”, nego nude i informacije i servise koji su van njihove „standardne ponude”.

Mi, građani i građanke imamo pravo i obavezu da tražimo da se mediji oslobode, odnosno, imamo pravo da zahtevao da se poštuju zakoni koji vrlo jasno definišu prava i obaveze medija. Ali nam se otvara mogućnost i da preispitamo i možda redefinišemo svoje shvatanje medija i kako se podacima i informacijama upravlja. Pored mnogih drugh stvari, COVID-19 kriza pokazala nam je koliko su informacije neophodne da bi sačuvali zdravlje i živote ljudi, tj. koliko je važno da budemo pravovremeno, objektivno i tačno informisani i da znamo istinu. Ponovo zakazani izbori za 21. jun i predizborna kampanja koja se uskoro nastavlja su još jedan važan događaj kada su nam mediji neophodni – bez slobodnih medija ni izbori nisu slobodni, i gube smisao.

Iako često kažemo da su podaci roba a da se informacije proizvode, one su u stvari zajedničko dobro – one su resurs (jer zadovoljavaju potrebu) jedne zajednice (u našem konkretnom slučaju lokalne). Dok god su informacije i vesti roba, one podležu pravilima tržišta, a to može da znači, na primer, da neko neće moći da ih priušti, ili da će neko drugi moći da ih kupuje i prodaje u trenutku kada mu to najviše odgovara. Zamislite da neko ne da informaciju o stanju zaliha medicinske opreme? Ili kako troši naš novac iz budžeta našeg grada? Mnoge stvari i prostori postaju roba, proizvod, privatno dobro, a zapravo jesu i treba da budu zajednički. Informacije, podaci, nisu izuzeti od toga jer su od velike važnosti za jednu zajednicu i tiču se svih. Pa ako su podaci i informacije resurs jedne zajednice, možda mi kao zajednica treba da se dogovorimo kako ćemo tim resursom upravljati? Ako je demokratija temeljna vrednost i odnos, uređenje kome kao društvo težimo, da li tako važnim resursom za zajednicu kao što su informacije i podaci takođe treba da upravljamo demokratski? Ako su podaci i informacije važni svima, kako da obezbedimo da svi participiraju u njihovom upravljanju?

Dok mi tek otvaramo ova pitanja, širom sveta deluju lokalne inicijative, community media – mediji lokalne zajednice – i udružuju se. Na primer, u Nju Džersiju, SAD deluje Community Info Coop, organizacija koja radi na „demokratizaciji medija i tehnologije”, a na teritoriji skoro celih Sjedinjenih država je aktivan Savez medija lokalnih zajednica. U Kanadi deluje mrežakoja povezuje takve medije, a ovo je jedna od članica. Forum medija lokalne zajednice postoji i u Evropi, tu je i Asocijacija medija lokalne zajednice u Velikoj Britaniji, pa u Bangladešu, južnoj Aziji.

Šta mislite, da li je vreme da u Pančevu, i drugim mestima u Srbiji građani lokalne zajednice počnu da upravljanju ovako važnim resursom? Da li nam je potreban medij lokalne zajednice?

Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost Redakcije sajta Pančevo Si Ti i ne odražava nužno stavove Evropske unije.

Ostavi komentar

  • (not be published)